Тешко је, а некад и бесмислено, на основу данашњих кретања и процеса у модерном времену реконструисати прошлост. А ако и доносимо неке претпоставке, захтијева датаљно сагледавање материје, покушати нешто дознати из сачуваних оскудних рукописа и свакако је пожељан опрез код закључака.
На позитивна демографска кретања у некој мјери има утицаја економски сегмент, могућност издржавања вишечланих породица, но у данашњем времену, а могуће тако и не бјеше кроз историју (???), то је ипак од мањег утицаја, нећемо погријешити ако кажемо минорног, и на позитивна демографска кретања кудикамо је важније морално и духовно стање нације, па и културно. И ту религија има итекако важну улогу. Ако одбацујемо религију, морамо понудити нешто као алтернативу што ће замијенити улогу коју религије има и како би задржали добро морално и духовно стање нације. У данашњем времену се не нуди ништа као алтернатива, заправо нуди се робовање новцу као врховном божанству и једна бјесомучна ријалитизација гдје су ибезвређене све вриједности. Наравно да ту имамо морално, културно и духовно посртање свих нација код којих су истинске вриједности замијениле нове и наметнуте и наравно да су и код религиознијих и нација и средина кудикамо позитивнија демографска кретања, у односу на оне атеистичке.
Но овдје код реконструкције историје већ имамо проблем. У Римском царству, хришћани су нехришћане називали паганима, међутим они (углавном) нису били атеисти, били су многобошци али је религија итекако имала важности и на начин живот и на скрупуле и на морално и духовно стање народа.
Слиједећа чињеница која је важна јесте да се хришћанство појавило на прелазу из епохе републике у епоху принципата, Римљани у времену и ране и касне републике бејаху што би данашњим језиком рекли прилично индоктринисани, иако тада није постојао израз шовинизам, вјеровали су у своју супериорност у односу на све друге народе, његовао се култ грађанске части, бити "грађанином Рима" нешто је значило, штовали су богове, имали смо свакако једно добро морално и духовно стање народа, ратовали су у континуитету, уз велика страдања, али су и поред тога имали (значи до времена принципата) позитивна демографска кретања.
Хришћанство се појавило на прелазу из репубплике у еру принципата, Рим је тонуо све више у корупцију, декаденцију, неморал, разврат, пороке, одбацивале су се и презирале раније римске врлине, све то је погодовало развоју хришћанства и плебс, углавном они најпотлаченији и најсиромашнији сталежи су у хришћанству нашли излаз из све суморнијег моралног и духовног амбијента.
Демографска кретања одвојено код хришћана и нехришћана у Римском царству нити знамо, нити можемо знати.
На основу веома квалитетних студија у времену између 200. и 600.године, значи вријеме када је хришћанство извојевало побједу, и у Римском царству и у Европи, имамо константан пад популације. Разлози тог пада ипак немају везе ни са религиозном структуром ни са хришћанством, други су и има их много. Велике пандемије (рецимо велика епидемија куге 541/542.), елементарне непокоде (рецимо катастрофалан земљотрес у Дарданији 518.године што су пратиле деценије глади), походи ратничких и номадских народа, хаотично стање и у царству и на границама праћено великим миграцијама, стални ратови, разарања, пустошења, све то је негативно утицало на демографска кретања. Након 600.године имамо пораст популације.
У Римском царству, хришћаство постаје испрва равноправном, а онда доминантном, на крају и државном религијом у царству кроз IV вијек. И ту опет бејаше сложена ситуација која је допринијело развоју хришћанства. Рим су почетком IV вијека уздрмали грађански ратови постојећих тетрарха, и сам едикт 313.године, могуће бјеше политички акт којим су Константин и Лициније жељели ослабити положај ривала на истоку. Имамо у том вијеку и раскол 325.године, могуће је на епилог сабора у Никеји утицало присуство римског цара, могуће и није. Варварски ратничлки народи, Готи и Вандали прихватају аријанизам, и ту могуће окретање у Римском царству све више ортодоксном хришћанству (ортодоксном у смислу да су се слиједиле одлуке сабора у Никеји) бјеше узроковане више прагматичним и мање теолошким разлозима.
Како год, претпоставка да је развоју и побједи хришћанства у Римском царству, допринијела чињеница да су хришћани имали више дјеце од пагана је и прекомотна и превише произвољна, разлога је, по мени, више, а вјероватно се и подоста тога посложило да хришћанство однесе побједу.
