Питање српске круне 1217. године

[АнаиванГорд]

Сад Вукан не признаје прву круну Стефана Првовенчаног и уз помоћ Мађара осваја Рашку и Првовенчани бежи у Бугарску.

Вукан највероватније није био жив 1217. године, ово што си написао односи се на догађаје који су се десили 15-ак година раније..

 

[musakesadzija]

Da i jutros radio emisija o Srpskoj kruni .

 

[NickFreakyrgios]

Вукан највероватније није био жив 1217. године, ово што си написао односи се на догађаје који су се десили 15-ак година раније..

То сад није толико ни битно последице грађанског рата су се осећале сигурно ево овако се може видети.

Одлазак са власти Стефана Немање 25. марта 1196. године и постављање на престо великог жупана његовог другорођеног Стефана, који је касније прозван Првовенчани, нису изазвали отворени сукоб међу браћом док је био жив Немања. Немањина жеља да га наследи средњи син Стефан је код старијег Вукана створила осећај повређености. Вукан се угледао на раније владаре у Зети који су најкасније од 1077. године носили звање краља и сам је узео титулу „краљ краљевства Далмације и Диоклитије”, а са титулом краља Вукан се јавља у једном натпису из 1195. а од 1197. године у неколико сачуваних одлука градског већа Котора. Вукана је на непопустљиво држање према млађем брату подстакао и пример сукоба принчева Андрије и Емерика око краљевске круне у Угарској.
Вукан се 1198. године обратио папи са молбом да у његову земљу упути легате и појача надзор и утицај западне цркве. Папа је искористио прилику да ојача свој утицај и почетком 1199. године упутио је у Зету два своја посланика али је шаљући их своју препоруку за њих упутио и врховном владару Србије великом жупану Стефану Немањићу. Вукан је намеравао да користити и помоћ католичке цркве да дође до престола, али римски поглавар није желео да слањем посланика отворено подржи Вукана против брата већ само да ојача утицај рима на српске земље. Стефан се држао врло вешто и предусретљиво прима оба папина легата и у писму папи као „свом духовном оцу“ поручује да ће упутити своје посланство у Рим. Покушао је добити потпуну подршку папе и молио је папу да му пошаље краљевску круну. Тако би добио подршку папе за себе против могућег савеза Вукана и Мађара. Папа Иноћентије III није могао да се одлучи да Стефану пошаље краљевску круну, због угарског краља и Вукана који су се противили томе.
Изгледа да је Вукан разлаз Стефана и његове жене Евдокије око 1201. године искористио да покаже отворено неслагање са братом, јер га је прекорио због грубости према бившој жени, а Евдокији је дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом. То је поспешило угарске намере и у савезу са Вуканом 1202. године Мађари су продрли у Србију. Према писању Првовенчаног Вукан „остави заповеди господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје, и одузе ми земље и опустоши их”. Судећи по папским писмима Вукан је био владар Србије у марту 1203. године и у једном делу 1204. Вукан је постао велики жупан и добио рашке земље и нишку област, а угарски краљ Емерик је узео за себе титулу српског краља и област источно од Мораве. Тако Вукан постаде угарски вазал као и босански бан Кулин. Стефан се веровано склонио у Бугарску код Калојана. Врло брзо већ 1203. године између Бугара и Мађара дође до сукоба ради области уз Велику и Јужну Мораву. Мађари су били приморани да се повуку из Браничева, а њихов штићеник Вукан из нишке области. Вукан је морао склопити некакав споразум са братом Стефаном који се могао 1204. или 1205. вратити у Србију на свој владарски престо, а Зету је оставио на управу старијем брату..

Тек после овога свега долази до 2 крунисања уз интервенцију папе на коју су и један и други рачунали.

 

[АнаиванГорд]

То сад није толико ни битно последице грађанског рата су се осећале сигурно ево овако се може видети.

Одлазак са власти Стефана Немање 25. марта 1196. године и постављање на престо великог жупана његовог другорођеног Стефана, који је касније прозван Првовенчани, нису изазвали отворени сукоб међу браћом док је био жив Немања. Немањина жеља да га наследи средњи син Стефан је код старијег Вукана створила осећај повређености. Вукан се угледао на раније владаре у Зети који су најкасније од 1077. године носили звање краља и сам је узео титулу „краљ краљевства Далмације и Диоклитије”, а са титулом краља Вукан се јавља у једном натпису из 1195. а од 1197. године у неколико сачуваних одлука градског већа Котора. Вукана је на непопустљиво држање према млађем брату подстакао и пример сукоба принчева Андрије и Емерика око краљевске круне у Угарској.
Вукан се 1198. године обратио папи са молбом да у његову земљу упути легате и појача надзор и утицај западне цркве. Папа је искористио прилику да ојача свој утицај и почетком 1199. године упутио је у Зету два своја посланика али је шаљући их своју препоруку за њих упутио и врховном владару Србије великом жупану Стефану Немањићу. Вукан је намеравао да користити и помоћ католичке цркве да дође до престола, али римски поглавар није желео да слањем посланика отворено подржи Вукана против брата већ само да ојача утицај рима на српске земље. Стефан се држао врло вешто и предусретљиво прима оба папина легата и у писму папи као „свом духовном оцу“ поручује да ће упутити своје посланство у Рим. Покушао је добити потпуну подршку папе и молио је папу да му пошаље краљевску круну. Тако би добио подршку папе за себе против могућег савеза Вукана и Мађара. Папа Иноћентије III није могао да се одлучи да Стефану пошаље краљевску круну, због угарског краља и Вукана који су се противили томе.
Изгледа да је Вукан разлаз Стефана и његове жене Евдокије око 1201. године искористио да покаже отворено неслагање са братом, јер га је прекорио због грубости према бившој жени, а Евдокији је дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом. То је поспешило угарске намере и у савезу са Вуканом 1202. године Мађари су продрли у Србију. Према писању Првовенчаног Вукан „остави заповеди господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје, и одузе ми земље и опустоши их”. Судећи по папским писмима Вукан је био владар Србије у марту 1203. године и у једном делу 1204. Вукан је постао велики жупан и добио рашке земље и нишку област, а угарски краљ Емерик је узео за себе титулу српског краља и област источно од Мораве. Тако Вукан постаде угарски вазал као и босански бан Кулин. Стефан се веровано склонио у Бугарску код Калојана. Врло брзо већ 1203. године између Бугара и Мађара дође до сукоба ради области уз Велику и Јужну Мораву. Мађари су били приморани да се повуку из Браничева, а њихов штићеник Вукан из нишке области. Вукан је морао склопити некакав споразум са братом Стефаном који се могао 1204. или 1205. вратити у Србију на свој владарски престо, а Зету је оставио на управу старијем брату..

Тек после овога свега долази до 2 крунисања уз интервенцију папе на коју су и један и други рачунали.

А крунисање у Расу се највероватније одиграло у временском периоду када је угарски краљ Андрија Други био у Светој земљи (Андрија је био одсутан око 8 месеци).

 

[NickFreakyrgios]

А крунисање у Расу се највероватније одиграло у временском периоду када је угарски краљ Андрија Други био у Светој земљи (Андрија је био одсутан око 8 месеци).

Вероватно али папска интервенција је била ту више него потребна и нису само мотиви тог другог крунисања само због Савиног убапређења већ да би овом круном закружили причу Вукан није имао право на законите наследнике у Дукљи.Ту се преломило заправо ко је прави краљ.

 

[АнаиванГорд]

Вероватно али папска интервенција је била ту више него потребна и нису само мотиви тог другог крунисања само због Савиног убапређења већ да би овом круном закружили причу Вукан није имао право на законите наследнике у Дукљи.Ту се преломило заправо ко је прави краљ.

Могуће.
Првовенчаније 1216. повратио Скадар.
Радослав (син Првовенчаног) се у Которским листинама већ 1221. године наводи као краљ у Дукљи.

 

[NickFreakyrgios]

Могуће.
Првовенчаније 1216. повратио Скадар.
Радослав (син Првовенчаног) се у Которским листинама већ 1221. године наводи као краљ у Дукљи.

Хмм Радослав опет онај оштећени Радослав којем Дукљанин даје првенство над потомцима Михајла и Бодина.

 

[NickFreakyrgios]

Да има ту још нешто Вукан је достигао односно његов син до другог вазалства.

Вероватно у фебруару 1208. године Сава Немањић је дошао у Србију и донео очево тело, како би било сахрањено у Студеници. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „ са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, … са великом чашћу узеше мошти господина Симеона.” Из његовог описа тог догађаја се закључује да он тада успео је да измири старију браћу над очевим ковчегом. Постоји предање да се овај сабор догодио у Полумиру односно у цркви Светог Николе у Ушћу, неколико километара северније од манастира Студеница.

Према писању Саве преношење ковчега Светог Симеона догодило се на захтев оба његова старија брата. Он пише да је посланице са таквим захтевом добио од „Стефана, који је владао његовом државом, и брата његовог, великог кнеза Вукана”. Како се већ у лето 1208. године као управник у Зети јавља Вуканов најстарији син Ђорђе. Могуће је да је Вукан тражио да се донесе ковчег Светог Симеона јер је видео да му се приближио крај или је само желео да по узору на свог оца преда власт сину. У том случају још једно измирење са братом Стефаном било би за Вукана начин да учврстити везе и своје, али и свог наследника са великим жупаном. Тим поступком би олакшао владавину свог сина Ђорђа који се, већ, 3. јула 1208. заклео на верност млетачком дужду без обзира на стрица Стефана и био спреман да са Млечанима ратује против Арбанаса Димитрија Прогоновића иначе зета своје куће. Ђорђе је био прилично самосталан у вођењу своје земље. Поред Ђорђа Вукан је имао још два сина и то: Стефана који је подигао манастир Морачу и монаха Дмитра. Дмитров син је Вратислав а унук Вратко који је отац Милице, жене кнеза Лазара Хребељановића.

Овде можемо видети да Албанци чак и племство носи још српска односно словенска имена и презимена.

 

[NickFreakyrgios]

Кад је таква тема ред би био.....

Круна Стефана Дечанског.
Или Стефан Урош ИИИ
Или Стефан Немања ИИИИ

 

[NickFreakyrgios]

Srbija (koja je uobičajeno nazivana Raška od strane stranaca, ali i vladara zapadne srpske srednjovekovne države Bosne) u drugoj polovini 12. veka bila je velika županija u kojoj je vlast imao Stefan Nemanja osnivač dinastije Nemanjića. Stefan Nemanja na saboru u Rasu 25. marta 1196. godine presto je ostavio svom istoimenom sinu, koji je poznat kao Stefan Prvovenčani.https://sr.wikipedia.org/sr-el/Краљевина_Србија_(1217—1345)#cite_note-4 Odrekavši se vlasti zamonašio se u manastiru Studenica i uzeo ime Simeon. Opis smene na prestolu ostavio je Sava I Nemanjić u Studeničkom tipiku: „... izabra plemenitog i dragog sina Stefana Nemanju, zeta Bogom venčanoga kir-Aleksija, cara grčkoga, …“[3]

Titulu velikog župana Srbije Prvovenčani je nosio do 1217. ili 1219. godine.[4] Jačanje uticaja Venecijanske republike i rimokatoličkog zapada navele su Prvovenčanog da od pape Honorija zatraži kraljevsku krunu oko 1200. godine. Istovremeno, od pape Inoćentija III kraljevsku krunu je tražio i upravnik zete i samozvani kralj Vukan, koji je iz nekih razloga pisao da je rodbinski povezan sa novim papom. Pored kraljevske krune, Vukan je želeo da obezbedi i jačanje Barske nadbiskupije, koja je osnovana 1089. godine od strane dukljanskog vladara Konstantina Bodina iz dinastije Vojislavljević, a ukinuta je 1143. godine. Između braće Prvovenčanog i Vukana, Inoćentije III je podržavao više Vukana i obnovio Barsku nadbiskupiju, koja je na Lateranskom saboru iz 1215. godine stekla jurisdikciju nad svim rimokatoličkim episkopijama unutar Srbije Nemanjića[5].

Stefan Prvovenčani[uredi | uredi izvor]
Detaljnije: Stefan Prvovenčani
Ipak, pokušaj Vukana da oružanim sukobom od 1202. godine otme vrhovnu vlast u državi bratu Prvovenčanom završio se neuspehom do početka 1205. godine. Pobeda velikog župana Prvovenčanog nad Vukanom i izmirenje braće 1208. ojačali su središnju vlast u Srbiji Nemanjića, a Prvovenčani je ostao glavnog kandidata da uspostavi Srpsku kraljevinu. Važnu političku podršku na zapadu Prvovenčani je dobio ženidbom sa Anom Dandolom ćerkom mletačkog vicedužda Rajnera Dandola i unukom čuvenog Enrika Dandola na čiji nagovor su krstaši 1204. godine zauzeli Carigrad. Porodica Dandolo je početkom 13. veka imala veliki uticaj a jedan njen pripadnik, Jovan Dandolo, bio i dubrovački knez. Dubrovačka opština je upravo 1215. godine sklopila vrlo povoljan, pre svega trgovački ugovor sa srpskim županom. Koliko je knez Jovan imao udela pri sklapanju braka nije poznato.

Tradiciju o venčanju Stefana Prvovenčanog sa Anom Dandolom zabeležio je sredinom 14. veka mletački dužd Andrija Dandolo u svojoj Chronica per extensum descripta. On taj događaj smešta u dvanaestu godinu vladavine dužda Pjetra Zjanija (1205—1229), dakle u period od 5. avgusta 1216. do 5. avgusta 1217. godine i zapisao je: „Takođe i Stefan, gospodar Raške i Srbije, koji se nazivao veliki župan, čim unuku pokojnog dužda Henrika Dandola beše uzeo za ženu, pošto se na nagovor žene odrekao šizme, preko poslanika od pape je dobio da bude ukrašen kraljevskim naslovom, i preko legata kardinala radi toga poslatog, zajedno sa ženom je krunisan”.[6] Malo je verovatno da se Prvovenčani iskreno odrekao pravoslavlja. On je sahranjen kao pravoslavni monah u Žiči.[7]

Pored toga, drugi pisani izvori koji su bliži vremenu i mestu krunisanja Prvovenčanog govore da on nije bio krunisan do kraja avgusta 1217. godine. Arhiđakon Toma Splićanin u drugoj polovini 13. veka u svom delu opisuje niz događaja koji počinju od 28. avgusta 1217. kada je ugarski kralj Andrija Drugi došao u Split, a završavaju se odlaskom dela njegove vojske iz Splita 1218. godine, a posle toga piše: „U isto vreme gospodar Srbije ili Raške Stefan, koji se nazivao velikim županom, pošalje izaslanike do Rimske stolice i isposluje od vrhovnoga svećenika Honorija kraljevsku krunu. On je bio poslao izaslanika iz svoje najuže pratnje, koji dođe i okruni ga kao prvoga kralja njegove zemlje.“ [8] Pisanje Tome Splićanina da je poslanstvo iz Srbije išlo u Rim da traži kraljevsku krunu za Prvovenčanog 28. avgusta 1217. godine, ili posle tog datuma, ne ostavlja mogućnost da je krunisanje bilo pre toga datuma kako je to izgleda samo iz posle napisane hronike Andrije Dandola.

Na osnovu ta dva latinska izvora (koje su napisali Andrija Dandolo u 14. veku i Arhiđakon Toma Splićanin iz druge polovine 13. veka) veći deo srpskih istoričara piše da je krunisanje Prvovenčanog bilo 1217. godine.[9]

Dva pisana izvora nastala među Srbima su prema vremenu nastanka bliži vremenu krunisanja Prvovenčanog i možda pouzdaniji. Sredinom 13. veka jeromonah Domentijan Hilandarac u Žitiju Svetog Save ostavio je najdetaljniji opis krunisanja Prvovenčamog. Prema Domentijanu, kao srpski arhiepiskop Sava I Nemanjić “I opet izabravši od svojih učenika … episkopa Metodija ... posla ga u Rim … I napisavši poslanicu … papi ... molio je da mu pošalje ... blagosloveni venac, da venča svog brata na kraljevstvo po prvom otačastvu kraljevstva njihovog, u kome se i otac njihov rodi … u mestu zvanom Dioklitija, koje se zove veliko kraljevstvo od početka ... prenesen bi blagosloveni venac u otačastvo njegovo ... Prizvavši blagovernog brata svoga, prevelikog župana kir Stefana, u veliku arhiepiskopiju zvanu Ži(t)ču … preosvećeni kir Sava satvori po običaju svenoćno stojanje … i posle ... ishoda svete liturgije, uzevši sveti venac u velikom svetilištu, venča blagovernog brata svoga, i pomaza ga Duhom svetim na kraljevstvo da se zove samodržavni gospodin kir Stefan kralj svih srpskih i pomorskih zemalja”[10] Na osnovu uverljivog opisa krunisanja Prvovenčanog, koji je ostavio Domentijan Hilandarac, učenik Save I Nemanjića, nastalo je mišljenje po kome je Prvovenčani krunisan od strane arhiepiskopa Save I na Božić 1219. godine,[4] Neki su pisali da je krunisanje bilo u maju 1221. godine onako kako je to opisao Domentijan Hilandarac.[11][12] Domentijanovom opisu je sličan i opis koji je ostavio posle Teodosije Hilandarac.

Pre krunicanja titula Prvovenčanog glasila je „veliki župan Stefan, namesnik gospodin sve Srpske zemlje“. Ovakva titula zabeležena je u Hilandarskoj povelji iz 1200. godine kojom je Stefan potvrdio povlastice koje je manastiru dao njegov otac. Nakon krunisanja, Stefan je izdao povelju manastiru Žiči (1217). U njoj njegova titulatura glasi: Stefan, po milosti Božjoj, venčani kralj i samodržac sve Srpske zemlje i Pomorja“.

Prvovenčani se uspeo oroditi 1219. godine sa moćnom porodicom Anđela koja je upravljala Epirskom despotovinom. Zahvaljujući prepisci mitropolita Nafpakta Jovana Apokavka saznajemo o pripremama za venčanje Radoslava i Ane, najstarije ćerke epirskog despota Teodora. Pripreme su započete još 1218. godine. Brak je sklopljen godinu dana kasnije, krajem 1219. godine[13]. Prvovenčani je pred kraj života izdao Žiči još jednu povelju kojom pod jurisdikciju manastira stavlja sve vladarske zadužbine (Hilandar, Đurđeve Stupove, Studenicu, Mileševu). Najstariji sin Prvovenčanog Radoslav je još tokom očeva života određen za naslednika. Nakon kraće bolesti, Prvovenčanog je umro 24. septembra 1227. godine. Neposredno pred smrt se zamonašio. Uzeo je ime Simon. Najpre je sahranjen u manastiru Studenici, ali je kasnije njegov brat Sava preneo njegove mošti u Žiču[14][15][16].

 

[АнаиванГорд]

Domentijanovom opisu je sličan i opis koji je ostavio posle Teodosije Hilandarac.

Opis krunisanja kod Teodosija je rađen po uputstvima Domentijana, to sam Teodosije na početku svog dela kaže. Ako to imamo na umu onda je Domentijanov opis krunisanja validniji nego Teodosijev a na to možemo dodati i da je Domentijan bliži događaju (mislim vremenski).
Od svih opisa koje sam pročitao meni najprecizniji (za "prvo krunisanje") deluje Andrija Dandolo, iako postoji vremenski razmak između vremena krunisanja i vremena kada je on živeo - malo listajući oko nekih pravilnosti prilikom krunisanja na početku 13-og veka Andrija deluje izuzetno precizno, samo mu nedostaje ime papskog legata i šteta što ga nije zapisao.

 

[Kotromanicev sin]

Koliko je puta, naime, veliki župan Stefan Nemanjić bio krunisan za kralja?

Nakon neuspelih pregovora sa Istokom (vizantijskim carem i vaseljenskim patrijarhom) veliki župan Stefan Nemanjić stupio je već koliko 1204. godine u komunikaciju i pregovore sa papom rimskim, a sve sa ciljem sopstvenog uzdizanja na položaj kralja, a svoje države u rang samostalne i međunarodno priznate kraljevine.

Nakon dugotrajnih i nimalo jednostavnih pregovora papa rimski Honorije III prihvatio je molbu velikog župana Stefana Nemanjića da ga kruniše za kralja.

Bilo je određeno da krunidbeno mesto bude drevna crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Rasu kod današnjeg Novog Pazara, ista ona u kojoj je 1196. godine veliki župan Stefan Nemanja, praćem svojom suprugom Anom, dobrovoljno odstupio od položaja nakon čega je uskoro bio i zamonašen kao Simeon (budući sveti i mirotočivi).

Krunisanje velikog župana Stefana Nemanjića obavljeno je najverovatnije u drugoj polovini 1217. ili početkom 1218. godine. Savremena naučna istoriografija na stanovištu je da se to ipak dogodilo u drugoj polovini 1217. godine budući da pouzdano znamo da su, na svom putu ka Srbiji, papski legati prošli kroz Split u avgustu te iste godine.

Kruna u obliku venca

Velikog župana Stefana Nemanjića krunisali su za kralja posebni lični izaslanici pape rimskog Honorija III koji su sa sobom u Srbiju doneli i samu krunu koja je bila izvedena u obliku venca.

Nema preciznih podataka o kruni Stefana Prvovenčanog koja je stigla iz Rima 1217. godine, ali se na osnovu prikaza na kovanicama i freskama može zaključiti da se sastojala od simboličnog zlatnog ljiljanovog venca.

Ubrzano nakon krunisanja za kralja Stefan je odlikovan laskavim zvanjem "Prvovenčani" stoga što je upravo on bio prvi među nemanjićkim vladarima koji se, kako se tada govorilo, ovenčao vladarskim vencem.

O činu krunisanja velikog župana Stefana Nemanjića za kralja, u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Rasu 1217. godine, svedoče nam istorijski izvori nastali iz pera Tome Arhiđakona i Andrije Dandola.

Priča o dva krunisanja

Međutim, usled toga što deo Srba nikada nije pristao da se pomiri sa nepobitnom istorijskom činjenicom da je prvi kralj u dinastiji Nemanjić svoju krunu dobio od strane pape rimskog, u narednim vekovima javilo se verovanje kako je, tobože, Stefan bio čak dva puta krunisan za kralja, i to 1217. godine u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla od strane papskih legata, a potom i 1221. godine u manastiru Žiča rukom svoga mlađeg brata Svetog Save I Srpskog.

Ovu istorijski potpuno neutemeljenu tvrdnju posebno su u XX stoleću zagovarali episkop ohridski i žički Nikolaj i arhimandrit Justin (Popović) ne navodeći, pri tome, niti jedan validan istorijski izvor koji bi mogao da potvrdi njihove stavove. Oni su išli toliko daleko da su tvrdili da se krunisanje iz 1217. godine, obavljeno od strane papskih legata posebnom krunom za tu priliku donetom iz Rima, nije čak ni dogodilo (!).

Pozivajući se na svedočenja Teodosija i Domentijana koji nisu prisustvovali samom činu krunisanja oni su svesno zanemarivali i to da je upravo Domentijan zabeležio kako je Sveti Sava I Srpski navodno uputio jednog od svojih episkopa, Metodija, u Rim da bi papi odneo pismo sa molbom da Stefana prizna za kralja i u Srbiju pošalje krunu kojom bi ga Sava krunisao (!).

Međutim, Teodosije i Domentijan svoja dela pišu znatno docnije u odnosu na rečeni događaj i niti jednom jedinom rečju ne spominju Stefanovo krunisanje za kralja koje se dogodilo 1217. godine.

Najstariji sačuvani izvor u kome se Stefan Prvovenčani pojavljuje kao „krunisani kraljˮ je iz marta 1220. godine, dok se navodno drugo krunisanje, obavljeno rukom Svetog Save I Srpskog, desilo tek 1221. godine. Drugim rečima, po toj neutemeljenoj tvrdnji, ispada da se Stefan uveliko potpisivao kao kralj i pre nego što je bio krunisan (!).

Od pape poslata kraljevska kruna podizala je ugled srpskog vladara Stefana Prvovenčanog i predstavljala je međunarodno pravno priznanje Srbije kao nezavisne države.

Šta su istorijske činjenice

Dakle, ono što savremena srpska istoriografija smatra nepobitnim jeste da je prvo i jedino krunisanje velikog župana Stefana Nemanjića za kralja obavljeno u drugoj polovini 1217. godine u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Rasu, i to od strane za tu priliku posebno poslatih papskih legata.

Nekoliko godina kasnije, najverovatnije 1221, arhiepiskop Sveti Sava I Srpski je u manastiru Žiča miropomazao svoga brata. Ono što jeste važno naglasiti je da je, po srednjovekovnim shvatanjima, obred miropomazanja bio doživljavan i vrednovan bezmalo kao i samo krunisanje.

Stoga ne treba da čudi to da Sveti Sava I Srpski usitinu nije 1221. godine u manastiru Žiča krunisao svoga brata Stefana za kralja budući da je on tada već uveliko bio zakoniti i zvanično krunisani kralj, već ga je samo miropomazao.

Specijalna kruna iz Rima

Elem, i ovo je samo još jedan u velikom nizu naših mitova koji ni na koji način ne korespondiraju sa istorijskim činjenicama.

Prihvatali mi to ili ne, ostaje neupitno da je veliki župan Stefan Nemanjić bio krunisan za kralja samo jednom, i to 1217. godine u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Rasu. Obred su obavili posebni izaslanici pape rimskog Honorija III, dok je i sama kruna, za tu priliku, bila doneta iz Rima.

Bila je to ista ona kruna, u obliku otvorenog venca, kojom su krunisani i svi preostali kraljevi iz dinastije Nemanjić. Tek je za potrebe krunisanja Stefana Uroša Dušana IV Silnog za cara, 1346. go
dine u Skoplju, bila izrađena posebna carska kruna.

Dejan Ristić

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/k...e-posle-nedavnih-bilborda-po-beogradu/5ntxy55