PISMO PRINCEZE...

chou::

Nisam siguran da umem da volim
ali ono što znam je da
tebe ne mogu da prebolim...
I više nije važno,
ko je našao koga
jer znam da si ti
žena života moga...

...Da. Ti umes da volis!
Ti jesi PRINC LJUBAVI... 8)
 
Čuo sam odjek
tvog glasa
kroz ševar

Spazio sam tvoju senku
gde plovi
na vodi

Osetio sam tvoj miris
dopro je
nošen vetrom

Video sam tvoj lik
u snu
Video sam kako trčiš preko stena
i smeješ se
...
i potrčao sam
ali gde si bila ti
da te zaboravim?
 
To je bilo-secas li se?-pre milijun mozda leta,
Kad jos nigde nije bilo ovih ljudi, ovog sveta.

Ja sam bio sam gospodar od zverinja i od tica,
Ti si bila, milje moje, moja lepa nevestica.

I sada se zivo secam na tihotno jedno vece:
Ti pocivas na mom krilu, a nize nas Ganges tece.

Kao strazar tavne noci bledi mesec tiho sjaje,
A prohladni vetar duse sa visova Himalaje.

On raznosi slatki miris i leluja kose tvoje,
A ti spavas, slatko sanjas, moja ruzo, cvece moje!

Oko mene nikog nema, niti cujem ziva java,
Nebo cuti, zemlja cuti, sve spokojno, mirno spava.

Samo negde u daljini cudnovati krik se ote,
I zadrhta u tisini, pun uzasa i strahote.

Ja sam znao otkud usklik: to bengalski tiger rice,
Ili demon okovani podzemnoga boga vice.

A na cistom, plavom nebu bledi mesec tiho sjaje,
I prohladni vetar duse sa visova Himalaje.
 
Trozubac mi u ruci.
Jasno čujem tvoj zov.
Ma... moram da krenem.

Put je raskvašen i gorak.
Obuvam čizme do kolena.

Grabljive ptice me vrebaju.
Štit mojim očima praviš.
O, bridim u puti tvog dlana.

Lelek se čuje negde blizu.
Neko plače.

Ma... nemam moć da utešim.
 
Vidis, sad sam doso k tebi,
Da mi sine rujna zora,-
Al’ zaludu, duso j’ moja
Otrovana od sumora.

Ne daj meni svoje ruke,
Kud ces u mrak srcem golim,
Okreni se , stegni srce,
Zaborav’ me , ja te molim.

V’is, ja nisam nikad plako,
Ja sam guto suze svoje,-
Gorke suze, bujna reka,
Potopice nas oboje.

Ne daj meni svoje ruke,-
Malena si , nevina si...
Meni dodju strasni casi,
Dan mi smrkne, svet s’ ugasi.

Pa iz pakla mune sumnja,
A kad ona na sto sine-
Strahota je onda videt
Ljubav, veru i vrline.

U toj tmini, grozovini,
I tebe bi boli stisli;
A ja, mozda, sto jos nikad,
Izreko bih crne misli.

Izreko bih gde se ocaj,
Gde se zivot smirit moze-
A ti, duso, bezazlenko...
Oh, sacuvaj, blagi boze!
 
Bejah božanstveno lepa noćas
s grafitom imena tvog na čelu
obličjem tvojim na usni... očas...
zvonom tvog daha na mom telu...

S po deset prepletenih prstiju
na šakama... nogom uz nogu...
osećajem pripadanja u predvorju
duše... u ljuljki te vere da mogu.

Ogledalo me jutrom svrti
mladežima ispretumbanim
s nesunčanih mi zidova puti
poljupcem tvojim... bogomdanim.

K'o dete sad se durim i slažem
srditu »kučku« med' obrvama
sve manje umem rimom da kažem
... al' moje već je sve... u nama.

P.S.
Naučio si me da opet verujem
da mesec nadamnom sa mnom putuje
i... da... ma gde smo...
gledajući taj srp...
u dodiru se svojih pogleda...
katkad okrznemo.
 
Kad bi znao koliko te zelim,
uselio bi se u moje misli,
i zajedno bi se izgubili u masti...

Kad bi znao koliko te zelim,
sanjao bi moje snove,
i ne bi se budili...nikad...

Kad bi znao koliko te zelim,
pozajmio bi svoj dah povetarcu,
da me opije tvojim milovanjem (kad tebe vec nemam)...

Kad bi znao koliko te zelim,
pretvorio bi se u zlatnu ribicu,
i sam doneo udicu da te ulovim...8)

Kad bi znao koliko me boli ruka...:lol:
 
Napisala sam bajku
nasu bajku...
Ostala je nedovrsena
jos vise zamrsena...
Mesta nasih imena su ostala prazna
ni svoje ime ne znam...
ili se bojim da ga stavim pored tvog...

Ne zelim biti necija senka,
spomenik prosle ljubavi...
U proslosti su mnogi moji delovi ostali
ne zelim da volis onu na koju mozda podsecam...

Gledam te krisom iza poznatog coska
pitajuci se da li u tom trenu mislis na mene
kao ja na tebe...
Ne mogu da ti vidim oci...
Mozda se secas proslosti koju ne mozes da prebolis
ili mislis o nekoj drugoj koja se ne sakriva i ne boji...

Sve to mene neprestano boli...
Pokusavam izbaciti svaku emociju iz svoga bica
da se lako uklopim u nijanse lisca
ili jednostavno utonem u boje noci
tad me vise niko nece videti moci...

Zato sam i pocela da oblacim crno
ne, ne shvataj ovo pogresno...
Sama sam kriva za svoj truli jad
ti si bio samo jos jedan znak
koji mi je pokazao da nisam dovoljno jaka
da nastavim...

I svaki dan u ogledalu vidim isti prazan pogled
i ironican osmeh upucen sebi...
U meni nije ostao strah od kraja i smrti
svaki dan je kao moja sahrana...

I svaki razocaravajuci pogled bliznjih
baca jos jedan grumen zemlje na moj kovceg...
Ne, nisi ti kriv... sto sam te volela... sto te volim...
verovatno nisi nista ni osecao prema meni
i neces prepoznati sebe ako ikad procitas ove stihove...

Nista vise nije ni bitno...
 
Držim joj ruke i stežem je na svoje grudi.
Pokušavam da ispunim svoje naručje njenom
ljupkošću, da poljupcima opljačkam njen sladak
osmeh, da očima svojim ispijem njene tamne poglede.

Ali, avaj, gde je to sve? Ko može lišiti nebo
njegova plavetnila?
Pokušavam da shvatim lepotu, ali mi ona
izmiče i ostavlja mi na rukama samo telo.

Prevaren i umoran, vraćam se.
Kako može telo dotaći cvet koji sme da
dodirne jedino duša?
 
Желим да си ту,
да свако наше јутро
обасјаш сунцем

Желим да си ту,
да сваку нашу ноћ
окитиш звездама.

Желим да си ту,
да свако наше пролеће
улепшаш цвећем.

Желим да си ту,
да ме испуниш
срећом и осмесима,
угрејеш
загрљајима и пољупцима,
успаваш речима
и сањаш са мном.

Желим да си ту
да оствариш једну бајку.
 
Nije bol to što mi dušom tumara.
Nije vera to što me ludo spašava.
Nije čežnja to što me od sna rastavlja.
Nije nada zbog koje ipak ustrajam.

Tvoje su ruke kazaljke moga vremena,
dodiri duše olak su moga bremena.
Tvoj pogled peče ukusom gorkog semena,
ćutana ljubav usud je moga temena.

Kaži da odem.
Možda ću – čak – i pristati.
Da sve je sen – možda ću i verovati.
Ne, nema nas – i ja ću svima priznati.
Još laži me... nemoj mi sebe oteti.
 
Da govorim posle dugog ćutanja, sad ću moći
Svi drugi ljubavnici su mrtvi ili daleko,
Nedruževna svetlost lampe skrila se pod senkom,
Zavese su navučene preko neljubazne noći,
A mi preklapamo kao što smo preklapali
O Umetnosti i Pesmi, toj najvišoj temi:
Telesno opadanje je mudrost; mladi
Mi smo se voleli i nista nismo znali.
 
Pred mnogim sam vratima cekao
i na mnoga uha sapnuo svoju pesmu,
htedoh da zavedem mnoge lepe zene...
I uvek kad su se jedna usta predavala,
kad je zedj bila ugasena, jedna blazena
iluzija u grob je odlazila,
ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strasno moljah,
duge noci koje groznicavo iscekivah,
na kraju behu moji- kao zgazeni cvet
bez mirisa-nestala bi lepota.
Iz mnogih postelja ustao sam tuzan
kad od zudnje postala je navika.
Bezec od uzitka trazio sam san,
opet novu zelju i svoju samocu!
Taj uzitak moje je prokletstvo
jer srecnim me ne cini,
jer svaki san o njoj,
stvarnost unistava!
Oklevajuc ruku k novom cvetu pruzam,
da novom uhu svoju pesmu sapnem...
Brani se, lepotice moja, zakopcaj haljinu svoju!
Opcini me, muci me- nikad ne reci DA!
 
U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula ceznjo, da se opet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji jos dosao nije,
Ko granu koja se izduzuje u uzaludan sum
Neka me nedostojnog vetar obavije.
 
Dok uhvaceni
u klopku
vremena,
zudni
stvarnoga zivota,
posrcemo
pod teretom
bremena,
opija nas
bludna nagota.
O razgolicenost
sopstvenih misli,
saplicemo se,
kao o kamen,
i davno
bi pali
pod tezinom,
svisli...
...da tamu
ne razbija
kao blesak,
zelje
plamen.
 
Ko zna zbog čega!... isprva pesmu napisah onako kako nikad ne pišem... o sebi kao "nekoj njoj"... Nisam ni primetila... pisala sam u dahu.... Ipak, hoću da i ovde ostane zabeležena baš kao što jeste u meni...
Omen

Njome si me tad prizvao
mada priču nisi znao...
(tu i tamo... koja dobra ti se otela)
ni za mali crni kamen...
zašto mi je baš on znamen...
zašto primam ljubav kao zlodela?

Dozvolih ti da me takneš...
sa pogrešnog mesta makneš...
O... nemuštom pesmom sam te budila.
Od vrtloga moje puti...
ostali su zamrznuti...
samo sneni brzaci do ludila.

Mislio si da je stigla
moja priča... da se digla
iz brloga sa tavana nemira.
Nisi znao da to guše
iz podruma moje duše...
skliski tamni podočnjaci svemira.

Pevala sam na sva zvona...
Da... znao si da sam ona...
i pogrešna, i prava i jedina.
Prepozn'o me sasvim ćutke
već utonut u trenutke
i večnosti moje nade bledila.

Gazila sam do uranka
i znala sam da je tanka...
tu liniju od snova sam grebala.
Šamarala svoje goste
već sigurna u oproste...
al' kog vraga... kad ih nisam trebala.

Ćutala sam poljupce ko ropce...
glagoljila srimovanim snovima.
Znala sam da neće niko...
makar mi na korov svik'o...
prepoznati tajnu med' redovima.

I klela se u tišini...
saplitala po prašini...
naglas nikad nikom ne bih odala...
da me vole, da me znaju
i da sve je to avaju...
Duša mi se za neznanoG udala.

Znala sam za kob tog trona
u naručju škorpiona...
da je ljubav samo puka utvara!
Nisam htela da ustuknem...
I srnula... da umukne
mene cele... tek rupa od duvara.

Samo su me doticali...
al' šta vredi, nisu znali neumorni
čak ni da mi dosade...
Svoje sve sam rasprodala...
ostala mi samo mala, netaknuta
iluzija pobede.
 
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu

Izidji samo preda me
Oci da mi zalaju na tebe

Samo otvori usta
Cutanje moje da ti vilice razbije

Seti me samo na sebe
Secanje moje da ti zemlju pod stopalima
raskopa

Dotle je medju nama doslo
 
I ti hoces da se volimo

Mozes da me pravis od mog pepela
Od krsa moga grohota
Od moje preostale dosade

Mozes zveri

Mozes da me uhvatis za pramen zaborava
Da mi grlis noc u praznoj haljini
Da mi ljubis odjek

Pa ti ne umes da se volis
 
"Takva sam kakva sam.
Baš tako sam stvorena.
Kad imam želju da se smejem
smejem se grohotom.
Volim onog koji me voli.
Pa, zar sam zato kriva?
Što nije uvek isti
onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Baš tako sam stvorena.
Pa, šta hoćete više?
Šta hoćete od mene?
Stvorena sam da se dopadam.
I tu se ništa ne može izmeniti.

Potpetica mi je suviše visoka.
Struk mi je suviše vitak.
A grudi suviše čvrste.
I koluti pod očima suviše modri.
A onda i zatim...
Takva sam kakva sam.
Dopadam se onome kom' se dopadam.
I šta se sve to vas tiče...
Ono što mi se dogodilo?
Da, ja sam volela nekog.
Nekog ko me je voleo.
Kao što se deca među sobom vole
i znaju prosto da vole.
Da vole, vole, vole...

I zašto me onda ispitivati?
Ja sam ovde samo zato što vam se dopadam.
I ništa se tu ne može izmeniti."
 
Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao božji dah u prostorima,
Koji ne dotače nikog osim mene.

Njen čar da je moje veliko otkriće;
Da mirno prisustvo te čudesne žene
Ne razume više niko osim mene,
Osim moje večno očarano biće.

I pred čijom gordom lepotom od sviju
Samo ja otvorih oči očarane,
I srce k'o crni cvet iz gluhe strane,
Nevidljive kapi dok na njega liju.

I njena lepota tako nedogledna,
Neobeščašćena hvalama glupaka,
Da obiđe tiho, kao snoplje zraka,
Sve tamne puteve duše, samo jedne.

I ja ključar čudne lepote, da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ona žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.
 
U meni je neko cudno osecanje,
negde izmedju spokoja i nemira,
osecam kako splasnjava i raste
pulsira kao beskonacnost svemira.
I tu su mnogi zaspali svetovi,
svaki sa svojim manama i drazima,
i sve su to zivljenja spletovi
protkani surovim istinama i slatkim lazima.
Tezina mi pritiska grudi,
al' za tren opet udahnem duboko,
i opet razlivena neznost se budi,
secanja prolivaju iskre kroz tamno oko.
Jedno za drugim se kotrljaju niz obraz,
naivni ce videti samo suze,
ali to je moje duse tihi odraz
jer TI, izmedju spokoja i nemira, jos jedan tren mi uze.
 
Nas dan je zelena jabuka
Na dvoje presecena

Gledam te
Ti me ne vidis
Izmedju nas je slepo sunce

Na stepenicama
Zagrljaj nas rastrgnut

Zoves me
Ja te ne cujem
Izmedju nas je gluhi vazduh

Po izlozima
Usne moje traze
Tvoj osmeh

Na raskrsnici
Poljubac nam pregazen

Ruku sam ti dala
Ti je ne osecas
Praznina te je zagrlila

Po trgovima
suza tvoja trazi
Moje oci

Uvece se dan moj mrtav
S mrtvim danom tvojim sastane

Samo u snu
Istim predelima hodamo
 
Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si

Zagrlila bih te

Grlim tvoju odsutnost
Poljubila bih ti glas
Cujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova
Blistav mi se pojavi
Htela bih da te vidim
Pa oci zaklapam

Idem
Od jedne slepoocnice do druge
Gde si
 
Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al' zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
Nek Bog da, tako drugi da vas voli.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top