PISMO PRINCEZE...

Srce moje samohrano,
ko te doziva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje , srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!


Laza Kostić
 
U kavezu je bila pitoma ptica, slobodna
ptica bila je u gori.

Kad je doslo vreme, susretose se; tako je hteo
usud.

Slobodna ptica peva:” O draga, vinimo se u goru.”

Ptica u kavezu cvrkuce: “Hajde da zivimo zajedno u
kavezu.”

Slobodna ptica rece: “ Gde je prostora za
resetkom da se rasire krila?”

“Avaj”, vapije ptica u kavezu, “Gde cu se u
oblacima odmarati bez sipke?”

Slobodna ptica klice: “ Miljeno moje, otpevaj mi
pesmu dubrava.”

Ptica u kavezu veli:” Sedi do mene, da te naucim
govoru mudraca.”

Sumska ptuca klice:” Ah, ne, ne! Pesme se ne mogu
nikada nauciti.”

Ptica u kavezu veli:’ Tesko meni, zaboravila
sam pesme dubrava.”

Njihova je ljubav zarka, puna zudnje: ali oni ne
mogu nikada da lete krilo uz krilo.

Kroz resetku na kavezu gledaju se i uzalud trude
da se upoznaju.

Leprsaju ceznjivo krilima svojim i pevaju:
“ Hodi blize, drago moje!”

Slobodna ptica klice: “ Ne ide, strah me
zatvorenih vrata na kavezu.”

Ptica u kavezu cvrkuce: “ Avaj, krila su mi
Iznemogla i mrtva.”
 
Kad sunce zadje, i pokrivac plavi
Zvezdane noci, vece toplog juna
Padne po polju i vrh cvetnih kruna,
a zuti mesec na nebu se javi.

U mojoj dusi sum umornih trava
I trepet lisca u disanju noci
Sire san jedan sugestivne moci,
Jedan san sto se cini da je java.

Jedan san, koji san mesecev zlati,
Javlja se , cili, povija onako
Kako miris dune poljanama lako,
Kako uzdah noci kandilke zaklati.

I s bojama koje upija lepota
Noci, ovaj svet se s drugim svetom sliva
U meku sliku zadovoljstva ziva,
U zivot jednog sna i san zivota.

Tada mirise doba ranog maja;
I kao da se , neprimetno, prosto,
Na ideal sto je u secanju ost'o
Nastavlja tiho jedan san bez kraja.
 
Ovaj tren...
sto me muci... sve je duzi
Pretapa se u sledeci
jos jedan udisaj, treptaj, otkucaj
opet suza... patnja
sto se vesto provlaci kroz vreme
primetim je tek kad dodje do mene...

Jos par sati do svitanja......

To su oni dani...
kada ne zelim progovoriti...
pustiti glas i otpevati neku dragu melodiju
kada pognem glavu pred zracima sunca
i pred pogledima drugih ljudi...

Te nedelje...
kada ne izadjem iz sobe...
kada se osmeh ne zadrzi na mojim usnama
ostanu samo one tuzne, bezivotne oci...

Sve te godine...
koliko mrzim sebe
i sve sto iza mene ostane...
i ove reci... sve...
sve godine
koliko bezim od sebe...
i drugih...
Svi ti trenuci u proslom
zarobljenom drze moju dusu...
i ne zele da je puste...
ne zelim ni ja...

To je ovaj zivot...
sto sam ga tako olako bacila
palila njegove krajeve
jos malo je ostalo...
ovaj zivot
u kom bi trebalo da sam najsrecnija
taj zivot sam
proklela...

Jos jedan primer
jos jedan dokaz...
da ne znam sa vremenom se dogovoriti
ni sa samom sobom...
jos jedan razlog za kaznu pred svetim sudom
Kaznite me najteze
ne dozvolite da ova dusa ikad uskrsne...
ona odavno truli
i pada vasa tvrdnja da je ona besmrtna
zar ne vidite sta ovo zlo u meni zna da uradi?
prekrsite jednom svoja pravila
i pustite da nestanem...
zauvek...

jos koji tren... do sumraka.........
 
A moj ŽIVOT?
Tren prenulog dana na sivoj STAZI
Bledilo šuma za davnim GORAMA
Strah i MORA.
Ožiljci i ništa VIŠE!
Od ikone do ikone - SAM.
I ko mene da VODI?

Utišajte PEVNICE!
Hoću iz ove CRKVE
U kristal potočne VODE
Niz hladne oštrice SNEGA
U tamu VETRA
U NEPREBOLJENE PROSTORE NJENOG OKA!

Gomilaju se OBLACI.
Vreme je da otežalo leto PRSNE
U vrtoglavu kap VINA.

P.S. Hoćeš li još da razmišljaš ovako, drago dete?! Neću to da ti dozvolim! Neću! Ne dam bre!
Ja sam ČUVAR TVOJE DUŠE! :)
 
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz mog zalogaja sunca

Napolje iz smesnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog cutanja na suvom

Napolje rekla sam napolje
Napolje iz moje zive provalije
Iz golog ocinskog stabla u meni

Napolje dokle cu vikati napolje
Napolje iz moje glave sto se rasprskava
Napolje samo napolje
 
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam

Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva

Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju

Kakva mi je to pa igra
 
Sta je s mojim krpicama
Neces da ih vratis neces

Spalicu ti ja obrve
Neces mi doveka biti nevidljiv

Pomesacu ti dan i noc u glavi
Lupaces ti celom o moja vratanca

Podrezacu ti raspevane nokte
Da mi ne crtas skolice po mozgu

Napujdacu ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika

VIDECES TI STA CU DA TI RADIM :P
 
Domile senke iz nehata
Kao
Dva mraka u oko deteta
I taj strah traje
Dok ne svikneš da je
Crno
Tek topli kut za snevanje
Belo je varka... sve belo je
Kad je trnje i bola talog
Sve što od ljubavi imaš u zalog
Kad srce jednom flaster stavi
Navek je spremno da zadavi
Svakog ko priđe da mu tepa
I dockan zvoni
Kao kletva
Da! mrak je samo meka rupa
Belo je varka... tad srce čupa
Iz sebe trnje, korova talog
...
Belo je ništa
Crno je zalog
 
Bogovima podoban cini mi se
onaj stono preda te sme da sedne,
te izbliza cuje te kako slatkim
guces mu glasom,

pa se slatko smesis ,- a meni tada
srce sve u grudima zatrepti miljem.
Cim te vidim samo za trenut jedan,
glas mi se gubi,

jezik mi se osusi, pa me odmah
nezni trnci prodju kroz celo telo,
niti vidim ocima, niti cujem,
usi mi bruje,

znoj mi celo obliva, sva se tresem
kao siba, zuca sam nego trava,
cini mi se : samo malo pa bih
od milja svisla.

Moram sve da podnosim kad je tako.



...zato postajem Sapfa
 
Jos jednom si tu,
besana noci...
Remetis sve ovom tisinom
i njega krijes pod svojim haljinama
Znam, jos jednom ces me izmamiti iz ovih zidova
lagano me daveci u nadi
da cu ga ovaj put pronaci...

Kvarne igre bacas pred moje noge
znas to...
ali ne znas da sam odavno
sva pravila u njima naucila...

Tu, po praznim ulicama
tumarace jos jednom moja senka
trazeci ga...
ponovo...

i u ovom trenu ulazis kroz moje prozore
u zelji da ugasis preostali plamicak u mojim ocima
Bojis se da njime ne obasjam sve mracne coskove
gde me cekaju tvoje zasede...

Povuci svoj potez...
dajem ti prednost
Lagano cu proci ulicama
trazicu varnice iz njegovih ociju...
one ce mi obasjati put koji ti okupiras

Cekace me negde
gde prestaju sve patnje i strahovi
uzece me za ruku, i odvesti daleko
na horizontu ce se opet upaliti vatra
i ti ces opet biti pokorena...
 
Pošto na tvoj pun još pehar usnu stavih
i čelo mi bledo na ruke ti drage;
i pošto udisah s tvojih mirisavih
usta, tamom skriven, dah duše ti blage;

i pošto mi dano bi da čujem tvoje
reči, tajnu srca divnu i duboku,
pošto za plač i smeh znadosmo nas dvoje,
sa usnom na usni i okom na oku;

pošto vrh glave mi ushićeno granu,
zrak tvoj zvezdan, avaj! nikad sjajan vedro;
pošto ružu tvojih dana rascvetanu
ti rasu po valu mog života štedro;

sada mogu reći brzim godinama:
prođite za navek! ja ne starim više!
Nosite sve cveće uvelo sa vama,
u duši mi večno živi cvet miriše!

Krilo vam taknuvši rasut ni kap neće
iz kupe gde pijem...Srce ima moje
od sveg zaborava vaše strasti veće
a duša plam jači no vaš pep'o što je!

Viktor Igo
 
U ljuljki moga nemira dremaš
Kamičak bacaš u čežnje vir
Prsteni vitki njegova pada
U grlu nižu opseni mir
Ma, sve je samo trošan zid
Izazov gnevan, za pesmu lid
Kad umuknu svi svemiri
Kad krv mi se uznemiri
... Lasno je pesmu smrsiti
Preduhitriti strahove
Zanemeti na mahove
... U sebi se prekrstiti
 
Sto bezis, cedo, sto tu ne stojis?
Sto bezis, svete, koga se bojis?
Ne boj se, ne boj se, ta ja imam mac-
ti si mu sama bila kovac.
Tu britku djordu, ljubav je zovu,
kovala si je na tajnom kovu,
ognjistu tajnom, ognjeni' usti',
cekici behu poljupci pusti.
Ne bezi, bepce, ne bezi, stoj!
Ne boj se, ne boj se, uzdance moj!
Djorda je moja britka i cila,
ti si je sama ocelicila,
ti si je sama sa ognjista vrela
u ledenicu srca unela,
zato se tako celicno sija,
zato se vija ko ljuta zmija,
celik je , celik, celik moj mac,
ti si mu sama bila kovac!

:lol:
 
Ona je...

LEDENA !
Bela,
Nemilosrdna,
kao inje,
koje zrak Sunca pretvori u kap.
VRELA !
Kao zar,
Istkana vatrom,
Sva rumena od sna.
STENA !
Stiti se,
Oko srca podize bedeme od peska.
MEDENA !
Dan sladak ko secer,
Gorak oblak,
pahulja bez imena i tla.
VRISAK !
Budi se,
Na jastuku pupoljak i mac.
DALJINA !
Putuje sama,
U Njenom pogledu,
Nebo bez poklopca i dna.

TEBI...
 
U prvo vreme strasnoga zanosa zena voli svog ljubavnika; a posle ona neprestano voli samo ljubav. To postaje navika njena, koju nikako ne moze ostaviti, i s njom se oseca tako dobro kao i sa sirokom rukavicom. Za vreme prve ljubavi ona voli samo jednog coveka, a posle ga voli u mnozini, nimalo se ne zbunjujuci od tog dodatka.
 
Nedostojna ja sam, nedostojna svake ljubavi,
od nje izgaram ali za nju ne znam.
Ja sam blesak, munja, vatra iz oblaka,
ja sam vetar, oluja, ja sam melodija...

Ja samo uzimam ljubav
i upijam njenu slast,
suze me vecno prate,
jer verna nisam nikom nit’ ikom pripadam.

Odana sam samo svojoj zvezdi
koja me na unistenje priziva,
koja moj uzitak u mucenje pretvara
a koju moje srce ipak voli i slavi.

Carobnica i zavodnica, to je moja sudbina!

 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top