PISMO PRINCEZE...

“Na postelji svojoj nocu
trazih onoga koga ljubi
dusa moja, trazih ga, ali ga ne
nadjoh.
Sada cu ustati, pa idem po
gradu , po trgovima i po
ulicama trazicu onoga koga ljubi
dusa moja. Trazih ga , ali ga ne
nadjoh.
Nadjose me strazari, koji
obilaze po gradu. Videste li
onoga koga ljubi dusa moja?
Malo ih zaminuh, i nadjoh onoga
koga ljubi dusa moja; i uhvatih ga,
i necu ga pustiti dokle ga ne odvedem
u kucu matere svoje i u loznicu
roditeljke svoje.
Zaklinjem vas, kceri Jerusalimske,
srnama i kosutama poljskim,
ne budite ljubavi moje, ne
budite je, dok joj ne bude volja.”


"Metni me kao pecat na srce
svoje, kao pecat na misicu svoju.
Jer je ljubav jaka kao smrt, i
ljubavna sumnja tvrda kao grob;
žar je njezin kao žar ognjen, plamen
Boziji.
Mnoga voda ne moze ugasiti
ljubavi, niti je reke potopiti.
Da ko daje sve imanje doma svojega
za tu ljubav, osramotio bi se."
 
...Kako su lepe noge tvoje u obući, kćeri kneževska;
sastavci su bedara tvojih kao grivne, delo ruku umetničkih.
Pupak ti je kao čaša okrugla, koja nikad nije bez pića; trbuh ti je kao stog pšenice ogradjen ljiljanima;
Dve dojke tvoje kao dva blizanca srnčeva;
Vrat ti je kao kula od slonove kosti;
Oči su ti kao jezera u Esevonu, na vratima Vetravimskim;
Glava je tvoja na tebi kao Karmil, i kosa na
glavi tvojoj kao carska porfira, u bore nabrana.
Kako si lepa i kako si ljupka, o ljubavi u
milinama!
Uzrast ti je kao palma, a dojke kao grozdovi.
Rekoh: popeću se na palmu, dohvatiću grane njezine
; i biće dojke tvoje kao grozdovi na vinovoj lozi,
i miris nosa tvojega kao jabuke...
 
" Zaklinjem vas , kceri Jerusalimske,
ako nadjete dragoga mojega, sta
cete mu kazati? Da sam bolna od ljubavi.
Sto je tvoj dragi bolji od drugih dragih,
o najlepsa medju zenama?Sto je tvoj dragi
bolji od drugih dragih, te nas tako zaklinjes?
Dragi je moj beo i rumen, zastavnik izmedju
deset tisuca. Glava mu je najbolje zlato,
kosa mu je kudrava, crna kao gavran;
Oci su mu kao u goluba na potocima vodenijem,
mlekom umivene, i stoje u obilju;
Obrazi su mu kao lijehe mirisnoga bilja, kao
cvece mirisno; usne su mu kao ljiljan, s njih
kaplje smirna zitka; na rukama su mu zlatni
prsteni, na kojima su ukovani virili;
trbuh mu je kao svetla slonova kost oblozena
safirima.
Gnjati su mu kao stupovi od mramora, uglavljeni
na zlatnom podnozju; stas mu je Livan,
krasan kao kedri.
Usta su mu slatka i sav je ljubak.Taki je moj
dragi, taki je moj mili, kceri Jerusalimske!"
 
Tela žene,
srca devojčice
i očiju deteta
uđoh u tvoju čarobnu kočiju.
Ne pitam – kuda?
Ne pitam – zašto?
Ni – gde je poslednja stanica?
Bereš usnule zvezde
i oblačiš me u tu bisernu haljinu.
Od mene osta devojčica samo,
dečijih očiju.
Nežnošću mrviš moje srce
kao malenu, krhku školjku.
Gledam te još samo
pogledom detinjim,
naivno iščekujući
da se dogodi čudo
... da odrastem.
 
O sklopi usne, ne govori, cuti,
ostavi dusu nek spokojno sneva
dok kraj nas lisce na drvecu zuti
i laste lete put toplih krajeva.

O sklopi usne, ne mici se, cuti,
ostavi misli nek se bujno roje
i rec nek tvoja nicim ne pomuti
bezmerno silne osecaje moje.

Cuti i pusti da sad zile moje
zabrekcu novim zanosnim zivotom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred velicanstvom prirode,

A potom, kad prodje sve i malaksalo telo
ponovo padne u obicnu camu
i zivot nov i nadahnuce celo
necujno, tiho potone u tamu...

...ja cu ti draga opet reci tada
otuznu pesmu o ljubavi,
kako stradam i ceznem i ljubim te
mada u tom trenutku ne osecam tako.

a ti ces, bedna zeno, kao vazda
slusati rado ove reci lazne
i zahvalices Bogu sto te sazda
i oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva,
kako se spusta nema polutama,
ti neces znati sta u meni biva,
da ja u tebi volim sebe sama.

I moju ljubav naspram tebe,
kad me obuzme celog silom koju ima,
i svaki zivac rastrese i nadme
i osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja,
al` ne volim te, ne volim te draga.

I zato cu ti uvek reci cuti,
ostavi dusu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lisce na drvecu zuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

M. Rakic
 
A belinu je ipak
najbolje opisati sivilom
pticu kamenom
suncokrete
u decembru

ranije ljubavne pesme
bile su opisi tela
opisivale su ovo ili ono
na primer trepavice

a crvenilo je ipak
potrebno opisivati sivilom
sunce kišom
bulke u novembru
usta noću

najplastičniji
opis hleba je
opis gladi
ima u njemu
vlažna šupljikava sredina
topla utroba
suncokreta u noći
grudi
trbuh
butine Kibeline
 
...izvorski
proziran opis
vode
jeste opis žedji
pepela
pustinje
izaziva fatamorganu
oblaci i drveće ulaze
u ogledalo vode

Nedostatak gladi
neprisutnost
tela
jeste opis ljubavi
to je savremena ljubavna pesma.
 
Omen:
Tela žene,
srca devojčice
i očiju deteta
uđoh u tvoju čarobnu kočiju.
Ne pitam – kuda?
Ne pitam – zašto?
Ni – gde je poslednja stanica?
Bereš usnule zvezde
i oblačiš me u tu bisernu haljinu.
Od mene osta devojčica samo,
dečijih očiju.
Nežnošću mrviš moje srce
kao malenu, krhku školjku.
Gledam te još samo
pogledom detinjim,
naivno iščekujući
da se dogodi čudo
... da odrastem.
Kliknite za proširenje...

mnogo mi se svidja, mnogo...
 
Prodoran san čudan često duh mi tače
o neznanoj ženi koja mene voli
i shvata, a niti ista se pomoli
svaki put, nit likom drukčija se zače.

Jer shvata me. Srce, tamno mi inače,
jedino njoj, avaj! tajnom ne odoli
a čelo mi bledo, kada znoj me skoli,
zna jedino ona osvežiti plačem.

Da l' je crna, smedja, plava? - Ne bih znao.
Ime joj? Sećam se, blago zvuči kao
ime dragih koje progna život hudi.

Pogled joj je kao u statua vrlih,
glasom joj ozbiljnim, udaljenim bludi
brujanje glasova milih i zamrlih.
 
OD LJUBAVI

Trazim te u suncevom sjaju...
u mirisu kise...
u glini pod mojim nogama...

Trazim te...VISE...

Trazim te u zvuku gitare...
u uzdahu...
u prvoj jutarnjoj misli...

Trazim te u...SVAKOM DAHU...

Trazim te medju pravednima...
medju lepima...
medju tudjim pogledima...

Trazim te medju...SLEPIMA...
 
Kakvi tebi, srce,
Tajni jadi lome,
Te me cesto molis:
Pokloni me kome!

Ta u mojim grudma
Pakost te ne slama,
U vinu te kupam,
Lezis na pesmama.

Na to meni srce:
Dobro j’ meni tudi,
Al’ bi vreme bilo
Da promenim grudi.

Zdruzice se sreca
Da me tamo prati
Odakle cu tebi
Novu srecu slati.

Ta znas li kad grli
Svako zlato svoje,
Znas kako te boli
Samovanje tvoje!

Tako moje srce
Cesto mi se moli,
A ja cu mu reci:
Utoli, utoli!

Znas li gde na svetu
Andjelsku priliku,
Andjela po dusi,
Andjela po liku.

Pune oci zara;
Puna usta slasti,
Mirisava nedra
Puna bujne strasti;

Milo cedo, kome
U pogledu pise
Da ni samo ne zna
Za cime uzdise;

Sto bi znalo carne
Ne sklapati oci
Grleci, ljubeci
Tri bozije noci.

A cetvrte kad bi
Leglo da pociva,
Molilo bi boga
Da o meni sniva;

Sto bi osecalo
Da ga ljubim jako,
A ljubit me znalo
Bar upolak tako;

Sto bi u radosti
Sa mnom suze lilo,-
Hej, koje bi moje,
Samo moje bilo.

Tako ja mom srcu
Zborim vise puti
A ono zadrhce,
Snuzdi se – pa cuti.
 
Pola srce, pola kamen-
To sam bio ja;
Pola studen , pola plamen
Krvca moja sva.

Ti si kamen naucila
Ljubit , goreti,
A srcu mi dade krila,
Srce odleti.

Odleti nebu, raju,
Bogu , svetlosti,
Vecnoj zori, vecnom maju,
Vecnoj radosti.

Da izabere dvoma nama
Kutak ubavi,
Mirno mesto medj zvezdama
Nasoj ljubavi.

Jos se moli bogu tamo,
Blag da oprosti,
Sto cu ljubit tebe samo
Cele vecnosti.
 
Otvoren prozor.
Mekana crna rupa.
Na tebe miriše noć.

Ljubiš mi budno čelo
k'o štipaljkama za veš
otkidajući s puno strasti
bisere umora i tuge s njega.
Poslednji put pred san
udišem čežnjivo
slobodu prostora s "one" strane...

Ostavljaš zalog svog damara.
Zanavek nosim tvoj žig.
 
Moje zedne usne opet traze
da ih blagoslovis tvojim poljupcem,
moji prsti tvoje traze.
Hocu pogled da tvojim napojim,
da u tvojoj kosi skrijem lice,
da uvek budnim i poslusnim rukama
u zanosu prihvatim tvoje,
da uvek novim plamenom ozivim
tvoju lepotu hiljade i hiljade puta,
dok dan i noc, sadasnjost i proslost
za nas jedno ne postanu.
Dok se blazeni i sudbini zahvalni
ne vinemo izvan svakog bola,
dok izvan domasaja ovoga sveta
mir ne nadjemo.
 
U vrtu crveni karanfil cveta,
ne moze da usni, ne moze da ceka,
samo jednu zelju ima:
da sto brze, u trenu procveta!

Vidim jedan zivi plamen,
njegovo rumenilo miluje vetar,
i on samo jednu zelju ima:
da sto pre sto brze izgori!

A ti, u mojim venama, u mom srcu,
sta je tvoj san, sta zelis ti, ljubavi?
Ne zelis da isteknes u sitnim kapima,
u bujici, u zapenusalim talasima ti bi
da se uludo raspes i sebe unistis.
 
Dva se srca hlade - Gospode, milostiv budi!
Jedno je na nebu, drugo - sred mojih grudi.

Ko ova sunca - jesam li praštala?
Kako su me ova sunca sluđivala!

I oba se hlade - zrak im već oštar nije!
Ohladiće se najpre ono vatrenije.
 
Padao je suton, dan je bio kišan,
Mi nevini, topli, iskričave krvi,
Čekasmo nesvesno val vekova stišan,
Da u strahu pljusne u poljubac prvi.

A sad kako rado svu budućnost nudim,
Tražeči strah onaj, rumenilo stida,
Da, k'o nekad, kroku besciljnom se čudim,
Da mađijski dvorac mašta s jutra zida.

Ja ljubavi imam još sočne i sveže.
Neuvelih grudi evo troši čari!
O, kako me peku te nevine mreže:
Neki blatav demon njima gospodari.

Ne stapajmo usne, jer se ljubav siti;
Vaj, sve bliži dan je besvetih kumira,
Dan kad više neće u nas straha biti,
A presićen nagon zatražiće mira.

Kako brzo nebo biva idol bludan,
I svetinja Svetih pod noge se meće!
I poljubac svaki kog sam svesno žudan
Kap je zlatnog blata na zrcalu sreće.
 
"Negde se pipnu naši mali talasi
Kada već pomislim da spavaš
Zašumi saten, tama se uznemiri
I kao talas naiđeš.
U školjki tvoga pupka leto zimuje
Tu čuvaš mrve sunca za nas.
Sa tvojim dodirom se čežnja rimuje
Dok kao talas nadirem...
I ništa nije važno
Lice sveta zlobno i lažno se raspline za čas
I niko više nije bitan
Svi su pesak prezren i sitan, pesak ispod nas...
Srebra decembra kuju prsten za tvoj prst
Niz tvoje sapi zvezda pala
Zalud te privijam uz sebe ko uz krst
Ti kao talas izmičeš, ostavljaš slane kapi, bistre
I jato dobrih mirisa
Ostavljaš varljiv zalog pene
U srcu ove napukle stene koju razbijaš
I ništa nije važno
Lice sveta zlobno i lažno se raspline za čas...
I niko više nije bitan
Svi su pesak prezren i sitan
PESAK ISPOD NAS..."
Đ.B.
 
U NOĆI mislim ruke su mi lude,
jer slede razdražujuće tkanje tame
stalno vajajući tužni list tvojih usana
u debeloj crnoj kori sna.

I zglobovi mojih prstiju nezdravo su hitri,
skačući sa izgubljenim zaprepašćenjem
kroz ogromnu pustinju snova
tvoreći okvire želja
oko misli iz tvojih očiju.

DANJU, otisak tvog tela
je kao udar sunca po mojim rukama,
i hor tvoje krvi
bez prekida peva
kroz moje ručje čiji kanali odjekuju.

Ali ja sam izgubljen u svojoj kolibi
kad se zvezde pojave,
jer dlanovi moji k'o mačji umeju da gledaju,
a površina svakog minuta
jeste tvoja slika koja se njiha.
 
Nisam to ja
mukom na dlanove ti stala
pa nemiram ti kretnje.
Kasne sam večeri letnje
ja uzjahala mesec
da iluziju stvorim
al' ne bih da te morim.
Kunem se – ne bih.

Nisam to ja
brigom na obrve ti sela
pa ne dam da se budiš.
Ma kol’ko da se trudiš
izmamiti mi nećeš
priznanje da te stežem,
ko konopcima vežem.
Kunem se – nećeš.

Nisam to ja
hirom u tvoje srce legla.
Ti sam si našao mene.
K’o da si hteo to breme
dangubnih priča mojih.
Jer, ako ima Boga
ti već znaš da sam tvoga
... KUNEM SE... srca rob.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top