PISMO PRINCEZE...

Samo mojoj ljubavi..


Nisi vrijedan vjeruj, da o tebi pišem,
promašaj si bio u mome životu..
Nisi vrijedan, niti jedne kapi kiše,
da mi nježnom dušom ispire ljepotu.

Pa i onda kada, ponešto napišem,
nekako se često pronađeš u svemu.
Za me već odavno ne postojiš više
Svoje pjesme, misli.. posvećujem Njemu.

U pjesmama mojim, On je vječna tema,
i On je taj što mi, misli okupira.
I jedina Ljubav, koje više nema
i zbog koje duša ne nalazi mira.

U sjećanje Njemu, iz duše, od srca..
Jedinoj Ljubavi, često svijeću palim.
Sudbina je plamen, život prskalica,
samo nas okrzne iskricama malim.

Samo On je takve moje pažnje vrijedan,
dok o Njemu mislim, zacjeljuju rane.
Moj je sjaj iz tame i samo je Jedan,
Njemu posvećujem, misli.. noći.. dane..

Zato se ne traži u pjesmama mojim,
tamo će se naći, samo rijetki ljudi.
Promašaj si bio, o tome ne dvojim,
ali nije moje da o tebi sudim..
 
Tema je preslatka…a ja patim od nesanice, pa reko’ mozda da napisem prvu pesmicu… ugodno s korisnim :-)

Marijetocentricna galaxija nastala je prva
Na pocetku kao mala mrva, rasla je polako,
Vukuc' sve u sebe ..dok se nije docepala tebe :-)
Dok ovo ti pisem, suze si brisem
Nedostajes mi 4tone, ne bi mi pomogle ni Kras bombone :-)
Sve se vrtim menjam pozu, hocu dozu, hocu dozu!! :-)
Sa starim je bila gnjavaza, s prethodnicima eskivaza,
A bez ovog kriza…stalno jedem griza :-)
Da nisam pravila komparaciju, ne bih potpisala kapitulaciju!

Rezime:
Dragi decko moj,
veruj mi ja sam tvoj broj :-)
 
[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Ne volim te više da znaš [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]ali uvek mi tako ponekad

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]u vremenu dođeš[/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]pa pomislim da si mi sve na svetu

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]i ne mogu ni da zamislim[/font]

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]kako ležiš u nekom drugom krevetu [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]a ista si i kad kiša pada

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]i kad pantalonice obučeš[/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]i kad suknju skidaš

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]a ne plačeš nikad...[/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]jednog ću te dana ubiti zbog svega [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]jer si tako slatka

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]bezobrazna i kratka [/font]

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]ako ne računam noge [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]jer si fina djevojčica [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]i najhrabrija k u r v a

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]jer si mi u oči ušla [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]bez kucanja i srama

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]ubiću te pre spavanja [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]da se probudiš kao dama

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]da imaš pune sobe ljubavi [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]kao zimnicu spremne [/font]



[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]I ne volim te više da znaš! [/font]

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]I sve će novine pisati o tome [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]u restorane više nećeš ući [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]ludo moja mala

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]neugledna plava [/font]

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]crno predivno stvorenje božje i moje [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]raspitaj se kod prijatelja

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]šta je još tvoje [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]a šta meni pripada [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]raspitaj se jer ne dam ti više [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]ni da misliš[/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]ubiću te što se skitaš svetom [/font]

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]policija će te tražiti [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]što bludničiš s letom na javnom mestu [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]pa ćeš onda opet k meni [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]dovoditi ljude

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]da me ubijaju dugo i da se čude [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]šta voliš na meni

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]I ne volim te više da znaš [/font]

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]ali te tražim[/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]jer si tako prosta i slatka kao sirup

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]jer si tako divlja [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]kad ti vrat zagrizem [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]a baš nikakva nisi kad te zubi bole [/font]

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]neću više ni da mislim o tebi [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]dok si od mene daleko

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]šta ja znam ljubi li te neko [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]jel ti je toplo u sobi [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]bezobraznice mala [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]igraj se još malo [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]dok mi mrak ne padne u krevet [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]ludo[/font]

[/font][font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]čekam te i sutra [/font]

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]kao uvek

[font=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]u devet.[/font]
[/font]
 
Walk To The Water


She said it wasn't cold
She left her coat at home that day
She wore canvas shoes
White canvas shoes
Around her neck
She wore a silver necklace
It was given to me by my father, she said
It was given to me

She took the back way home
Passed the lights and the summer hill
Turned left onto the north strand
And on, and towards the sea

He said he was an artist
But he really painted billboards
In large capital letters
Large capital letters
He was telling jokes
Nobody else would listen to him

I saw you that day
Your lips were cherry red
Your legs were crossed
Your arms wide open

Your hair was coloured gold
Like a field of corn
You were blown by the wind
You were blown by the wind

Walk, walk, walk...to the water
Walk with me a while
Walk, walk, walk...to the roadside
Walk me in the light

A room in the white hotel
Sea facing views
A man with a suitcase
Full of things he doesn't need
I'm looking through your window
I'm walking through your doorway
I'm on the outside
Let me in
Let me love you
Let me love you
Let me...

Walk, walk, walk...to the water
Walk with me...yeah
Walk, walk, walk...to the roadside
Walk with me again
 
Zamak Istočnih vjetrova



Bljesak i sjaj što stvori ga munja

Razori sjenku gdje pod okriljem tame

kočijom mojom već dugo lunja

i da su moje misli tad bile same

primjetile bi nestanak kratki

svog saputnika tihog i jedinog

ali nijedna iskra mog pogleda snenog

ne zasja pri munji, jer ne bijah tu

Moje su misli daleko bile,

jer kao što selice traže sunce

i one su pogledom tražile vile

sjećanja moga čuvarice gorde

I dok prvi sjećanja talasi hlade mi srce

u rukama držim komadić svile

što je poslednji spomen jedinoj ljubavi



Drveta mokrog blagi mirisi

il'' možda snažni udar groma,

uciniše da nestanu bola obrisi

i probuden, zbunjen i srca troma

umoran pogled bacih kroz prozor

na put što izmedu provalije i planine,

činiše strmi vijugavi prizor



I dok kroz staklo gledam obline

i oštre šiljke tamne stijene

što u provaliji velike dubine

nijemu prijetnju putniku čini

moje su me misli ponijele, odnijele,

prkoseć dalekih planina bjelini

jer za njih ni one nisu daleko



Sjećam se nje i cudne sreće

kad srce se raspa u hiljadu komada

i nasta novo, ljepše i veće

krvlju toplom ljubavi prve oživljeno

I kad prvo proljeće mom srcu

u sjećanje odmah se neopozivo uklesa.

Sjeća me sjećanje na dane divne

kad duše naše ljubavi pune

još ne osjetiše vjetar tmine

što od domova naših sprema se da dune



Sjeća me sjećanje na kapelu staru

gdje drhtaji svijeće obasjavahu bršljan

što zahvaljujuć' ljudskom nemaru

obasjavahu zidove, oronule stare,

i bjehu zaklon od pogleda ptice

Koja čvornatom drveću davaše na dare

svoj sablasni ponocni kliktaj

i tu su prve ljubavne riječi

probile vječni stidljivosti bedem

koji uporno dotad htjede da spriječi

ljubavi prvi otvoren drhtaj



Al bješe to tako davno

kad shvatismo čudni prirodni hir

i ljubav naša potom je nestala

pala u gadni životni vir

I nikad i nikad nam ne bijaše jasno

Otkud ta misao u misli nam dođe

a zanosu ljubavi vec bijaše kasno

i već te noći moja kočija pode

krenu polako na daleki put

Naši su svijetovi paralelni zraci

Sunčevi zraci što sjaj im je žut

Nigdje u prostoru dodira im nema

I ispod ovih točkova

mnogi ostaše putevi

I nagledah se prostora i njihovih robova

Išli smo zajedno, zajedno sa jeseni



I dok zadnji zraci sjećanja

napuštaju kočiju sa svjetlošću

dode polako sa istočnog vijećanja

dode šušteci crnom svilom

dode polako taj gopodar noci kome je ime tama

Polako je došla potiskujući svjetlost

polako je došla stara dama

šapati vjetra bjehu joj druzi

jer dugo i dugo bila je sama

još kako je od svjetlosti razdvojena



I predivni bjehu oblaci modri

dom vjetrova i olujnih vila

i moja ih duša poče da bodri

jer njihova oluja bjehu joj krila

Zadivljujuća bješe vjetrova sloga

i ogromno prostranstvo nebeskog Nila

i skretanja kočije blaga

kako diktiraše ta ogromna sila



I udara oluja brzo i snažno

tresu se sjedišta, prozori, vrata

i nikako da dode zatišje bar lažno

jer duši mojoj ta snaga više nije plata

ali stihiji gordoj to nije važno

ona je pjena nebeskog rata

Grozan je i užasan straha trenutak

a uzrokovaše ga nebeski valovi,

i svaki je val ogromni oblak

i svi oni jurišaju ka drhtavoj obali

u tome moru nebeskog beskraja

koji se sa olujom na zemlju spusti

ne začu se ni treptaj straha i drhtaja

koje je moja duša mogla da pusti

i svaki je udar blještavog groma

uz drhtanje zidova kočije

prorok bio strašnoga loma

i ona se uz posljednje jecaje mokrog drveta

teturala polako poput bolesnika troma

a jecaji bjehu sve jači i jači

znao sam da ću ostati i bez ovoga doma



Unutrašnjost kočije do tada bješe

utočište meni i još samo mraku

a samo mrak, gospodar moje duše

mogao se oduprijeti svjetlosnom zraku

koji sa svakom munjom u kočiju stiže

Ni prijatna toplota kočije

(ne pamtim prijatelje bliže)

pod strašnim urlikom vjetra

sa spoljašnjom hladnoćom boriti se ne može

i uz poslednji jezivi uzvik trijumfa

postadoh rob mračnog ambisa

jer praćena odjekom jezivog vriska

kocija pade sa brdovitog visa

kakvih u predjelu bijaše mnogo



Kad provalije sjena kočiju proguta

taj ponor strani uvijek smrti gladan

da pruži mir onome što luta

možda htjede, al' ne bijah vrijedan



osjećaj je cudan u trenutku tom

kad strah duši zakleti je krvnik

jer ona očekujuć smrtonosni lom

očajno shvata da si samo smrtnik

Ona se trese drhti i plače

i nije spora kao oklop tijela

a išcekivanje postaje sve jače i jače

rajskih kica il' paklenog vrela

ali zapis života tražio nije

zadnje trenutke u kamenu sivom

i još ne htje da se krv prolije.



Škripanje vrata što proloma su spas

i tresak do dira drveta i kamena

pomiješan sa zvukom što vjetrova je glas

mrak i strah od kraja uspomena

spriječiše me da vidim željeni spas

i kako mi čula bjehu uspavana

vizija padanja osta u umu



Kad svijest probi prepreke tame

shvatih da ispod tijela i moje duše

još otvorena čeljust jame

čeka da jedno od njih proždre

ali duša i tijelo još ne činiše putnike same

vec se stopiše dajući svijesti

zadatak težak da ih ne razdvaja

već na sigurno tlo što prije smjesti...



Svjetlost pa tama

pa opet svjetlost

ljepota je njena bez imalo srama

poznata svakom ko o njoj sanja,

tijelo i glas čaroban svima

koji u misli lagano uranja

ali na licu sjenka gustoga vela

vidjeti ne da ljepotu il' strahotu koja nije manja

već samo glas i ostatak daha vrela

u glavi negdje slijepo bez znanja luta

Ona zna tajne koje ni ti ne znaš

tajne tvoje duše, jer ona ih guta

kad istina jako i previše boli

poput vrelog željeza po duši je rasuta

zakopaj je u dubinu pod stari brijest

zakopaj je duboko, ali nići će cvijet

jer ta tajanstvena žena, to staro drvo je podsvijest

i taj cvijet nagnojen istinom

imace trnje i strašnu vijest

o buđenju bilo iluzijom, bilo snom

buđenju istine zakopane u podsvijest



I ja se probudih snom mučen

kako sam ljubavlju jedinom

vrativši se s puta napokon zaručen

i zatim na svadbenom piru,

izmedu stolice moje i njene

stvoriše se naglo prepreke

u nedogled digoše ogromne stijene

a u rukama stežem otkinut veo

Kad svjetlost napokon postade jasna

shvatih da zapravo čine predio

jezive stijene moga sna i da umjesto vela

u rukama držim komad svile

njene haljine malenog djela

Ipak, napokon oci baciše jaram

svjetlosti, i one poput junaka smjela

spustiše pogled dole u ambis

Bolne krhotine kočija starih

nad kojim se sumorno uzdiza vis

na kome stajah ni za trenutak

ne uzeše pogledu više no čas

ali ogromno zelenila more

divljenja dostojno oduze dah

od umornog grla, jer dole

pod kraljevskim sunčevim sjajem

ogromnog drveća predivni stas

i povorke njihove, ćutljive mnoge,

mirno stajahu cekajuć' glas

koji treba da im probudi život



Da, šumi tiho, zeleno more

granje nebu pozdrave daje

obasjano sjajem već rođene zore

Adam i Eva tu možda borave

ispod starog gospodara drhtavih grana

koji mi privuče pogled i polako

otvori kovcežić gdje sjećanja rana

u toploti starog spavaju dugo

i zemaljski raj kao mjesto bez mana

u ovo se mjestu kao duh ukaza

duh koji je strujao ne žureći nikud

mosteći tamu velikog jaza

riječi teologa i loših misli

I tu je bilo pod mojim nogama

more gdje kaplja je zeleni list

uzburkano velikim talasima

koje u igri stvaraše vjetar

Trnovitog puteljka sivkaste stijene

bjehu mi put i rijetko gdje

čudnom snagom žbunja pokrivene



Silazio sam polao, starački tromo

gledajući kako drveće raste sa silazkom

i gledajući ih, zaboravih na koljeno hromo,

jer bio sam na ulazu u šumovito carstvo

 
Hteo bih da ti pridjem posteno.
Ja koji sam bio blizu tvoga srca, odmaknut sam otuda
Da mi lepota umakne u uzasu, a uzas u proveravanju.
Upustio sam svoju pasiju: zasto bi trebalo da je sacuvam
Kad sve sto se sacuva falsifikat ima da postane?
Izgubio sam vid, miris i sluh, ukus, pipanje:
Kako bih za prisni tvoj odnos upotrebio ih?

:-P
 
:razz:

U ružičasti vagon sa plavim jastucima
Sešćemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivaće svaki dremljiv kut!
Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor
Sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk!
Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sićušni poljubac vratom će tvojim vešto
Protrčati, ko pauk lud...
Rekavši: "Traži!"
Ti ćeš prignuti glavu k meni;
I tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
A ona će da skita svud!...
 
U cijem se zivotu bar jednom nije rasplamsala divna tajna ljubavi skrivena u najdubljoj dubini grudi!
Ti, koji budes jednom citao ove strane, bio ti ko bio, dozovi sebi u pamet ono najlepse suncano doba, pogledaj jos jednom u onaj ljupki lik zene, sam duh ljubavi, sto ti je dolazila u susret. Onda si verovao, da samo u njoj prepoznajes sebe, svoje vise bice. Znas li jos, kako su ti o njoj, o tvojoj ljubavi, razumljivo govorili sumovi izvora, sapat grmlja, nezni vecernji povetarac? Vidis li jos, kako te cvetovi pogledavaju bistrim, prijaznim ocima, noseci ti njen pozdrav i poljubac?
I ona je dosla, htela je biti tvoja sva, potpuno. Zagrlio si je pun vatrene zudnje i hteo si, oslobodjen od zemlje, sagoreti u zarkoj ceznji!
Ali misterij se nije ispunio, neka mracna sila povukla te snazno i silno k zemlji, upravo kad si htio da se s njom vines u onaj daleki svet, koji ti se obecao. Jos pre nego sto si se usudio ponadati, izgubio si je, utihnuli su svi glasovi, svi zvukovi, i samo je beznadna tuzaljka osamljenoga jezivo jecala kroz sumorni pustos.
 
Maja Gorjanovna Berićetković je, svakako, prva dama u Krstarovu, i u to ne može biti nikakve sumnje. Ona se ponaša tako, kao da njoj niko nije potreban, već naprotiv, kao da je ona svima potrebna. Istina, nju gotovo niko ne voli, i čak je mnogi iskreno mrze, ali zato je se svi boje, a njoj je to i potrebno.

Takva potreba je već znak visoke politike. Zašto, na primer, Maja Gorjanovna, koja strašno voli spletke, i svu noć neće zaspati ako pre toga nije saznala neku novost, zašto ona, i pored svega toga, ume da se drži tako da, kad je čovek posmatra, neće mu ni na kraj pameti pasti da je ta dostojanstvena dama najveći intrigant na svetu... ili bar u Krstarovu?

Naprotiv, izgledalo je da spletkemoraju da nestanu tamo gde je ona prisutna, intriganti da crvene i drhte kao đačići pred gospodinom učiteljem, a razgovor se mora voditi o uzvišenim temama!

Ona, na primer, zna o ponekom iz Krstarova takve krupne i skandalozne stvari, da kada bi ih ispričala kojom zgodnom prilikom i dokazala, tako kako samo ona ume da dokazuje, onda bi u Krstarovu nastao skopski zemljotres!

Međutim, ona je veoma ćutljiva kad je reč o tajnama, i ispričaće ih samo najbližim prijateljicama. Ona će samo uplašiti, nagovestiti da zna, i više voli da čoveka ili damu drži u stalnom strahu, nego da ga dotuče konačno. To je um, to je taktika!

( : )
 
Maja Gorjanovna Berićetković se uvek isticala među nama svojim besprekornim držanjem, na koje se svi ugledaju. U tome ona nema takmaca u Krstarovu. Ona, na primer, ume da ubije, raskomada ili uništi samo jednom rečju (a istovremeno će izgledati da nije ni primetila kad je kazala tu "reč"), svoju suparnicu, čemu smo svi mi svedoci. A poznato je da je takva crta, odlika dama iz visokog društva. Uopšte uzev, u svim ovim veštinama ona će pobediti i samog Božu.

Veze ima veoma jake. Mnogi koji su posećivali Krstarovo, odlazili su oduševljeni Majom Gorjanovnom. I čak su se kasnije dopisivali s njom. Njoj je, čak, neko napisao jednu jevtinu pesmu, i Maja Berićetković ju je sa ponosom svima pokazivala. Neki pisac u prolazu posvetio joj je jednu pripovetku, koju je čitao kod nje na obilnoj večeri, što je ostavilo izuzetno prijatan utisak na sve nas.

Jedan hrvatski moderator, koji je specijalno dolazio iz Jasenovika da ispituje posebnu vrstu trojanaca i crva sa roščićima, koja živi u našoj banovitoj guberniji (i napisao o tom crvu četiri toma in kvarto), tako je bio očaran prijemom i ljubaznošću Maje Goranovne, da sve do sada vodi s njom ozbiljnu i nadasve moralnu prepisku iz samog Jasenovica.

( : )
 
Maju Gorjanovnu su u izvesnom smislu upoređivali čak sa Napoleonom. Naravno, to su činili u šali njeni prijatelji, više da karikiraju stvar nego da kažu istinu. Ali priznajući neobičnost takvog poređenja, ja se ipak usuđujem da postavim jedno nevino pitanje: recite, zašto se Napoleonu najzad zavrtelo u glavi kada se popeo suviše visoko?

Zaštitnici starog vladarskog doma pripisivali su to činjenici što Napoleon, ne samo što poreklom nije bio iz kraljevske kuće, već nije bio čak ni plemić dobrog soja. Zato se, prirodno, najzad uplašio sopstvene visine i setio se gde mu je pravo mesto.

Uprkos očevidnom oštroumlju ove dosetke, koja podseća na najsrećnija vremena drevnog francuskog dvora, ja ću se usuditi da dodam sa svoje strane: zašto se Maji Gorjanovnoj Berićetković nikada i ni u kom slučaju neće zavrteti u glavi i ona će uvek ostati prva dama
u Krstarovu?

Bilo je, na primer, takvih slučajeva kada su svi govorili: "Da vidimo kako će sada postupiti Maja Gorjanovna, u ovako teškim okolnostima?!" Ali teške okolnosti su dolazile i prolazile, a sve je bilo u najboljem redu! Sve je i dalje bilo srećno kao pre, i čak gotovo bolje nego pre.

Svi se, na primer, sećaju kako je njen suprug Kojatkin Gorjanovič Zamajanov, ostao bez službe, jer je nesposobnošću i maloumnošću izazvao gnev nove revizorke.
Svi su mislili da će Maja Gorjanovna klonuti duhom, poniziti se, moliti i preklinjati, jednom reči - da će spustiti durbin, ali ništa od svega toga niej bilo. Gorjanovna je shvatila da ništa više ne može izmoliti i uredila je svoje poslove tako da uopšte nije izgubila svoj uticaj na društvo, a njen dom se još uvek smatra prvim domom u Krstarovu.

Intimna frendica Šedojka Senkjeviča - Prsjanka Betjanovna Modova, zakleta suparnica Maje Gorjanovne, mada formalno izigrava prijatelja, već je trubila pobedu. Ali kada su videli da je Maju Gorjanovnu teško zbuniti, dosetili su se da je ona pustila mnogo dublje korene nego što su svi ranije mislili.

Uzgred da kažem (pošto smo ga spomenuli, je l'), nekoliko reči i o Kojatkinu Gorjanoviču, suprugu Maje Gorjanovne. Pre svega, to je naočit čovek po spoljašnosti i čak veoma čestit, ali u kritičnim trenucima on se nekako gubi i gleda kao tele u šarena vrata.

( : )
 
kojote:
Uzgred da kažem (pošto smo ga spomenuli, je l'), nekoliko reči i o Kojatkinu Gorjanoviču, suprugu Maje Gorjanovne. Pre svega, to je naočit čovek po spoljašnosti i čak veoma čestit, ali u kritičnim trenucima on se nekako gubi i gleda kao tele u šarena vrata.

( : )
Kliknite za proširenje...

Maji mora da nije lako pored takvog muza odrzati svoju poziciju :D ...al, zato njemu treba odati priznanje sto je uspeo da sebi pribavi takvu suprugu ;-)
 
Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

 
Znam da veceras razumeceš svaku moju misao...
Ako cuješ kristale što prosipace se ispod krila gluve prolecne noci...
To moj se smeh od tvoje lice razbija..

Toliko bih ti toga želeo reci u ovom trenutku...

Znam, to samo bio je šum vetra u krošnjama...
Al, u njemu tvoje misli osjecam...
Želis me poljubiti tamo gde to najviše volim?
Znam, to bio je samo talas...
Al, tvoju želju u njemu osjecam...

Volim te! Znaš to...?

Znam...
To preko tela samo prošao mi je topao nocni vetar...
Al, u njemu toplinu tvoje ljubavi osjecam...

Šapceš...
Okreni se da vidim kako oci ti sjaje u tami!

Gledam te...
Dok u ocima mi se razlio celi svemir...
u trenutku zamucen akvarel sjaji...
Boje su se razlile...bas kao i...

Znam...
To topli vazduh je...
Al, u njemu tvoje ruke na licu osecam...
Dok brišeš mi suze s lica, cutim miris tvoga bica.....

Noc je zanemela...
Znam da cela priroda prisluškuje nas sada...
Dal ne smemo ili se bojimo reci?
Na dodir naših ruku jos drhtim...
Zemlja je nocas topla...
U njoj te osecam...i polako se predajem...

Zatvaram oci...
Kroz trepavice jedva nazirem granicu izmedju sebe i sveta.
I magla vec spušta se nad gradom...
Kao samac usred svemira...osecam se.



kiss za koyu... :D ...potrefio mi zicu... :D
 
Ležaćemo jedno pored drugog u nekom polumraku i pričati.
Jako tiho i blisko.
Dodirivaću te dok budeš govorila.
Nežno.
Samo jagodicama prstiju.
Ispitivaću njima tvoje lice.
Usne.
Očne kapke.
Vrhove ušiju i onaj deo tačno iza njih.

Na svakom delu tvog lica zadržaću se čitavu večnost da bih kasnije kad
ne budeš pored mene i kad zatvorim oči
mogao tačno da te dočaram.

Vrat.

Ramena.

Prelaziću rukama preko celog tvog tela.

Blago.
Polako.
Nevino.
Dečije.
Ispitivaćemo i otkrivati jedno drugo.
Ljubićemo se samo vrhovima usana.

Daću ti svu nežnost ovog sveta.

Daću ti svu nevinost koju imam.

I kad budem spustio ruku na tvoje grudi i kad ona klizne između tvojih
nogu, opet će sve biti potpuno nevino.
Otvaraću te kao najnežniji cvetić koji postoji.

Ti i jesi cvet.

Vreme će stajati.
Postojaće samo nežnost.
Bliskost.
Toplina.
Ispunjenost.

Zatvoriću oči i tako zatvorenih očiju videću te isto onako jasno
kao da te
gledam.

Samo vrhovima prstiju.

I pričaćeš mi šta želis.
Šta voliš.
Ko si.
Gde si.
Zašto si.
Govorićes rečima, pokretima, mirisima, slutnjama.

Otkriću tada na tebi neki deo tvog tela koji će zauvek ostati moj.
Bez obzira na sve, nosiću ga u sebi i kad sećanje na nas bude samo slatka izmaglica.
Možda će to biti tvoj bok, možda deo leđa, možda deo butine.
Ili šake, stopala.
Ali taj deo će uvek biti samo moj ma sa koliko muškaraca budeš bila.

I kad budeš rešila da odeš iz mog života...

Hrabrija,
Jača,
Samouverenija,
Neranjiva,
Pomirena,
Svoja,
Slobodna,

... biću srećan.

Tebe više niko nikad neće imati.

Ja ne želim da te imam.
Ja hoću da ti se dam.

I tada ćeš znati šta je ljubav.
Shvatićeš da mogu da se vole samo oni koji su slobodni.
Shvatićeš da nema ljubavi tamo gde postoji zavisnost.

I kad nekom budeš rekla da ga voliš, govorićeš mu to puna i jaka...
 
Uzgred da kažem (pošto smo ga spomenuli, je l'), nekoliko reči i o Kojatkinu Gorjanoviču, suprugu Maje Gorjanovne. Pre svega, to je naočit čovek po spoljašnosti i čak veoma čestit, ali u kritičnim trenucima on se nekako gubi i gleda kao tele u šarena vrata.

Neobično je dostojanstven sa svojom plavom kravatom, naročito na rođendanskim ručkovima. Ali sva ta dostojanstvenost i naočitost postoje samo do onog trenutka dok ne progovori. A tada, izvinite, bolje je da čovek zatvori uši.

On uopšte nije dostojan da bude muž Maje Gorjanovne! To je opšte mišljenje. On je i položaj zauzimao jedino zahvaljujući genijalnosti svoje supruge. Po mom shvatanju, njemu je već odavno vreme da na LjiSu plaši vrapce. Tamo, i jedino tamo, on bi mogao biti od prave, čvrste i nesumnjive koristi svojim suvarošanima.

I zato je Maja Gorjanovna odlično postupila kada je Kojatkina Gorjanoviča proterala u Romankilovo, seoce udaljeno tri vrste od Krstarova, gde je imala sto dvadeset svojih kmetova. Uzgred da kažemo, to je bilo celo njeno imanje i sva sredstva kojima je ona tako otmeno održavala ugled svoje kuće, potiču odatle.

Svi su shvatili da je Kojatkina G. držala pored sebe jedino zato što je dobro služio, zarađivao lepe parice snimajući filmove, umetničkog i... drugog sadržaja. A kad je prestao da zarađuje ekstra honorare od drugog sadržaja, odmah ga je udaljila kao nepotrebnog i sasvim nekorisnog. I svi su pohvalili Maju Gorjanovnu za iskrenost odluke i odličan karakter.

U Romankilovu je Kojatkin Gorjanovič živeo odlično. Navraćao sam kod njega i proveo ceo dan dosta prijatno. On proba plave kravate, lično čisti čizme, ali ne iz nužde već jedino iz ljubavi prema umetnosti, zato što voli da mu se čizme sijaju. Tri puta u toku dana piše poeziju, mnogo voli da se pari u kupatilu i... zadovoljan je.

Sećate li se kakva se odvratna spletka zakuvala kod nas, pre godinu i po dana, oko Zinalde Milijanovne, tada jedine suparnice Maje Gorjanovne? Zinalda je neosporno lepotica, odlično vaspitana, ali njoj su trideset tri godine, a još nije udata. Među razlozima kojima se objašnjava zašto se dosad Zina nije udala, smatra se da je glavni...

Priče koje nisu prestale ni sada. Sve dosad pričaju o nekakvom ljubavnom pismu koje je Zina napisala, tačnije, navodno dobila od izvesnog Švabe, pa samo prosledila, i koje je, kažu, u Krstarovu išlo od ruke do ruke. Ali recite, ko je video to pismo? Svi su za njega čuli ali niko ga nije video. Ja bar ne znam nikoga ko je svojim očima video to pismo.

Ako to spomenete Maji Gorjanovnoj, ona vas, prosto, neće razumeti. Pretpostavimo sada da je stvarno nešto bilo i da je sama Zina Milijanovna napisala pismo... ja čak mislim da je upravo tako bilo. Kako je vešta Maja Gorjanovna! Kako je zabašurena, sakrivena neprijatna, skandalozna stvar! Ni traga ni glasa! Maja Gorjanovna sada uopšte ne obraća pažnju na tu nisku klevetu (a istovremeno je, bogzna kako, nastojala da spase neprikosnovenu čast svoga muža - jedinca!).

A zašto se Zina Milijanovna nije udala, to je razumljivo. Kakve su ovde mladoženje? Zina bi trebalo da se uda za princa! Da li ste igde videli takvu lepotu nad lepotama? Istina, ona je ohola, i suviše ohola. Pričaju da je prosi Neznanov, ali teško je verovati da će biti svadbe. Jer, ko je Neznanov?


( : )
 
Istina, Neznanov je mlad, lep, krstarovski kicoš, uspeo je čak i da napabirči nekoliko normalnih obožavateljki koje za svog života nisu postale moderatorke! Ali, pre svega, njemu u glavi nije sve u redu. Vetropir je, brbljivac, pristalica nekih liberalnih ideja! I šta predstavljaju dve-tri nemoderatorke, naročito za pristalice liberalnih ideja?
Ništa neće biti od te svadbe!

Sve što je do sada pročitao dobronamerni čitalac, napisao sam pre nekih pet meseci, samo iz ličnog zadovoljstva. Priznajem, unapred da sam donekle naklonjen Maji Gorjanovnoj. Želeo sam da napišem nešto slično pohvalnici toj divnoj dami i da izložim sve to u vidu veselog Pisma princezi, po ugledu na pisma koja su objavljivana u "Severnoj pčelici" i ostalim listovima i časopisima odnekad... u staro, zlatno, ali hvala bobi, nepovratno vreme!

Ali pošto nisam imao nikakvu princezu, i pored toga patim od izvesne, urođene književne bojažljivosti, to što sam napisao ostalo je u mojoj fijoci, kao književna proba tastature, i za
uspomenu na mirnu razonodu u časovima odmora i zadovoljstva.

Prošlo je pet meseci... prilično neočekivano u Krstarovu se desio čudan događaj. Rano ujutru u varošici se registrovao član K. i odseo u kući Maje Gorjanovne. Posledice tog dolaska bile su nebrojene. Registrovani je proveo u Krstarovu samo tri dana, ali ta tri dana ostavila su za sobom sudbonosne i neizbrisive uspomene. Reći ću još više: član je izazvao, u izvesnom smislu, prevrat u našem Krstarovu. Priča o tom prevratu predstavlja, naravno, jednu od najznačajnijih stranica krstarovskog letopisa.

Posle izvesnih kolebanja, tu stranicu sam, najzad, odlučio da umetnički obradim i podnesem na ocenu mnogopoštovanoj ž. publici. Moje pismo sadrži ceo i zanimljiv istorijat uspona, slave i čuvenog pada Maje Gorjanovne i njenog doma u Krstarovu.
Tema je sablažnjiva i dostojna pisca.

Naravno, pre svega treba objasniti šta je čudno u tome što je u varoš doputovao član K. i odseo kod Maje Gorjanovne. Zato je, naravno, potrebno reći nekoliko reći i o samom članu K. Tako ću i učiniti. Pored toga, biografija te ličnosti je sasvim neophodna i radi daljeg toka naše prepiske.
Dakle, počinjem:


arena2%20kravata%20Pula.jpg
 
Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se
čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva
groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam
žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj
obilje neobičnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta
može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad
otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a
tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaška sunca.
Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot
sa svog još uvek pitomog i detinjastog
srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog života, mi u tom srcu
nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo
čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime
se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš
žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko
otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top