Петар II Петровић Његош - Владика Раде

[Wuka]

​

Рођен је на Његушима 1813, године. Његош је други син Томе Маркова Петровића и Иване Пророковић. На крштењу је Његош добио име Радивоје али се тим именом није потписивао, него — Радивој. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Али га народ владиком Петром није ни звао ни запамтио, него - владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.

Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Биће да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткада уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.

Владика Петар I, његов стриц, узе га к себи 1825. год. да га школује и припреми за наследника. Стриц је, раније, за наследника спремао Његошева брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је међутим била да владалац Црне Горе, буде владика, па се и млади Његош, Раде, како је на крштењу назван, спремао за тај позив. Школу је кратко време учио у Боки Которској, а после му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића. После стричеве смрти, 1830, Његош се закалуђери врло млад и прими управу над Црном Гором. 1833 путовао је у Петроград, где буде завладичен. Још је једанпут ишао ради државних послова у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији ради разгледања уметничких споменика, а и ради лечења. Зиму 1850 провео је у Напуљу, тешко болестан. Умро је на Цетињу 1851. године и сахрањен у капели на врху Ловћена, по његовој изричној жељи.

1834. - објављене су две збирке песама, у којима преовладава дубок и смео мисаони лиризам, нарочито се истичу: Црногорац к свемогућем Богу, Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу. Остале песме испеване су у духу народне песме и описују савремена црногорска јунаштва. Касније су одштампана два краћа спева у истом духу: Кула Вуришића и Чардак Алексића.

1854. - објављена је Слободијада, епски спев у десет певања, у коме се славе црногорске победе над Турцима и Французима. У збирци Огледало српско објављује прикупљене народне песме.

У последњих седам година свога живота даје три своја главна дела:

Луча Микрокозма (1834.)
Горски вијенац (1847.)
Лажни цар Шћепан Мали (1851.)



​

линк ка старој теми https://forum.krstarica.com/threads/njegos-revitalizacija.646509/

 

[Wuka]

Писмo Осман-паши Скопљаку​

Цетиње, 5. октобра 1847.



Владика црногорски поздравља Осман-пашу Скопљака, везира скадарског.

Дошло ми је твоје писмо од 17. фебра[ра] о. г., у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво што кажеш да оперемо своја срца па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе, моје је срце за људе свагда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може и да би хтио. Што се хвалиш да имаш код мене пријатеље који ти доказују моје намјереније, добро кад их имаш, мени их не казуј да од мене не пострадају. Ову и другу овакву ствар ти можеш казати онијема који свијет проз чибук гледаше, не мени. Моје је намјереније јавно и чисто; кога је како ваља, онако са мном у сусједству и да живује.

Ти говориш да ја све нешто тражим, а шта бих ја то тражио и са киме ћу га тражити? Када је Бајазет (Илберим названи) Босну покорио и када су дивље орде азијатске наше малено, но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и јоште неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли. Ја сам инокосан, ја сам сирак. Помисли ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства. Ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обренкнежевић (Махмутбеговић)? Ђе је Кулиновић? Ђе је Скопјак? Ђе је Видајић? Ђе је Филиповић? Ђе је Градичевић? Ђе је Сточевић? Ђе је Љубовић? Ђе је Ченгић? Па ђе су многи остали? Камо господа и цвијет нашега народа да своје отачаство и своју славу заједно потражимо, да смо сви наједно, онда бих ја с њима нешто велико потражио.

Бог сами знаде када ће се они своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се Азијатима и до када ће за туђу корист роботати не сјећајући се себе ни својега! Од онога несрећнога дана откако је Азијатин наше царство разгњавио, са којим се ова шака горштаках за опште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле. - Ево опште наше несреће!

Ова је несрећа и вражда братска више но сила туђа учинила те је наше јуначко племе постало туђима надничарима и служитељима, како што си и ти туђи надничар. Кукавну је Црну Гору овај разур нашега народа готово удавио, но и опоштио. Ово је учинило те је данас Црна Гора и бити ће довијека алмаз у витешку круну. Ја бих волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала. Што се пак тиче мене самога и ове шаке народа, ја поштења нимало више не желим но га имамо пред великијем и опамећенијем свијетом, но се нешто друго жели, јербо је крвава храна и голо поштење. Ја бих рад да сам се малко доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својијех споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци старијех витезовах нашега народа. Када се ова света ријеч изговори, благо цијелом нашем племену, онда ће име црногорско босански и прочи витезови српскога народа како свети талисман (аманит, запис) чествовати и у њедрима носити.

Ја чујем да ти Црногорце хајдуцима називаш. То име нимало срамотно није. Хајдук значи chavalier (Ritter). На примјер, кавалери су ови хајдуци: Марко Краљевић, Реља Омучевић, Гергелес Алија, Тале Орашанин, Скендербег, Стојан Јанковић, Илија Смиљанић, Бајо Пивљанин, војвода Драшко Поповић, војвода Вук Мићуновић, Никац Томановић, Црнац Карамахмут, Карађорђе, војвода Вељко Петровић. Ово су само неки од нашега народа који нијесу данас у животу, а ови су тројица и данас живи: Абделкадер, Шамил и наш војвода Мића Морачки.

Истина је да су неки Црногорци убиваоци, грабитељи и мамитељи, али их изобуздана и дивља сила турска насили, па и јуначка невоља. Помисли, мој драги земљаче, оволико народа сабило се у овим горама, готово од свуда затворено. Кад је година иколико родна, може се прилично проћи, али кад дође година као што је лањска била, жива мука од њих бива. Ја сам се лане неколико мјесеца уклонио у Беч и у Млетке навластито да ову муку очима не гледам, а друго ја сам срца жалостива, па бих све своје разурио, а свакојако ми је мало што и остало. Када са мном говориш како мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ, али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било. Ја знам ти ћеш рећи када ово моје писмо видиш: "Шта овај човјек којешта пише и снијева?" Али се надам да ће наши потомци, кад било да било, дати достојну цијену отачаства љубнима мислима и писму владичину, на којега се данас виче са сваке стране како на бијелу врану.


Владика Петар Петровић Његош

 

[Wuka]

Пустињак Цетински - Србин Српском роду своме

Србин српском роду своме
ово дјелце посвјећује.
Његово је ситно цв'јеће
по ливади правој Српства
и узрасло и побрато
и у в'јенац роду дато.

Збирку Пустињак цетински, потписuje са "Владика црногорски Петар Петровић" и објављuje 1834. године.

Као да је велики песник знао да ће бити и таквих потомака који ће не само себе издвајати из Српства него покушавати да то чине и са прецима - прву своју збирку песама посветио је kao "Србин српском роду своме", а своју Црну Гору, у којој је дело настало, назвао "ливадом правом Српства". Његошу је, када је ова збирка песама изашла из штампе било 20 година.

 

[Wuka]

ЦРНОГОРАЦ К СВЕМОГУЋЕМУ БОГУ

О ти бићем бесконачни
без почетка и без краја!
Почетак си сам основа
и крај свега у тебе је.
Ти, дубино неизмјерна,
ти, висото недолећна,
ти си сјајност своју скрио
млогостручним покривалом
величанства и пространства,
те се не даш да те види
око душе најумније,
нит' ум себе вообрази,
но тек почне о теб' мислит,
занесе се у бескрајност
све с вишега к вишем одећ,
летећ желно да те види
или сјенку барем твоју.
Ал' залуду њему мука,
по простору тумарање,
када си га ти створио
кратковидно и слијепо,
да у тебе не погледа,
но се натраг мора вратит
у ћескотном своме храму
занешено, утруђено.
величином зачуђено.
Погледам ли течност стварих,
погледам ли свјетлост сунца,
погледам ли сјајност, хитрост
милионах горњег свода, -
све то мене удивљава,
тебе каже свемогућа,
и душа ме твоја мала
више свега узвишава,
тебе што си више свијех
и те р'јечу сву ствар крећеш, -
бог си ума, душе моје.
Колико је даљност твоја
од краткога ума људског,
свеколике умне главе
што су досад на св'јет биле
и посада те се роде
да у једно перо слију
силу мислих највишијех,
не би знале черте повућ
нити р'јечи уписати
о твојему величаству.
Ах, ти ствари превисока,
јер си мене таквог дала
кратковидна и малена?
И чему сам ја подобан?
Ја се надам нешто твоје
да у душу моју сјаје;
неизвјестан, ал' се гордим
што са тобом својство имам.
Но и било штогођ мало,
то се може уподобит,
спрам сјајности твоје веље,
премалојзи искри огња
која пође тамом лећет
од огњеног океана,
док се опет к њему врати.
Ти с' океан бесконечни,
а ја пловац без весалах.
Мисли су ми бура јака;

Са мном чине валовање,
нагоне ме напр'јед пливат,
желе штогођ видијети.
Но како ћу водом одит
кад у руке весла нејмам,
већ сам дужан стојат тужан
у смртноме чамцу малом
на средину окејана
док с' преврати чамац исти
и окејан мене прождре?
Ја се земље цар називам,
ја се гордим и поносим
јер врх свега земног владам;
ја с природом често ратим,
побјеђавам треск громовах,
побјеђавам зук вјеровах
и сињега љутост мора.
Ја умнима летим крилма
око сунца и планетах,
знадем њину величину,
знадем њина круг течења,
њину свјетлост и бистроту;
ја над љутим лафом, тигром
и над свијем животнима
мора, земље и воздуха
владам умом и царујем, -
све с' то мене покорава,
све ми с' клања и служи ме.
Куд года се ја обратим,
величаство свуд ти видим;
погледам ли кита, слона,
погледам ли мравца, муху,
погледам ли равна поља,
разним цв'јећем накићена,
погледам ли горде горе
у зеленост обучене
или цв'јетак једва видни, -
свуд те видим свемогућа.
Најмањи те цв'јетак слави
ка највишег свјетлост сунца.
Но, ах, творче, што сам смртни
ја у сравност твоје силе,
твог могућства, величаства?
Могу ли се жив показат,
спрама твоје величине?
Ти, који си премудрошћу
у пространству воздушноме
созда св'јетах милионе
и све једног с другим свеза
твојим ланцем невидимим
и свакоме живот дао,
те уредно свој ток чине,
један другом свјетлост дају, -
ко се равнит с тобом може?
Ја ли смртни да се равним
спрама творца бесмертнога?
Ја ли тебе да с' подобим,
теб', који си сама вјечност,
спрам које се једва могу
ја показат да сам био
и на св'јет се појављао?
Ти, божество превисоко,
које живиш у простору,
над простором, под простором,
у свијетлим планетама,
у зракама сјајна сунца
и у сваку малу стварцу
нам видиму, невидиму,
ти свачему живот дајеш
невидимом твојом силом.
Но ко ће те описати,
ко ли умом обузети?
Ум си кратак дало чојку,
не може те ни назрети,
акамоли видијети,
већ ум лети чојка слијеп
по простору бескрајноме
тражећ св'јетло по тавнини
како сова у мрак ноћни.
Ал' ја више силе немам
да изближе тебе видим,
већ из стварих видимијех
своритеља њина славит
и с чудењем великијем
душом, срцем тебе викат:
"Ти си цар мој и свег другог,
којега је рука вргла
темељ свему видимоме
и у кога руку стоји
конац исте величине!
Тебе слава бесконачна,
тебе части прековјечне,
тебе фала, ка свемоћну,
нека буде и бити ће
док је св'јета и народа!"​

 

[Wuka]

Кућа Његошевих родитеља у Његушима​

Када се 1813. године родио у Његушима, већ је имао два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика (Данило (1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918)).

У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним односима Црна Гора сматрана је турском територијом. Уз владику као духовног владара, постојао је и гувернадур (губернатор), кога су дуго одређивали Млеци из редова Црногораца као свог представника и световног владара. Нека црногорска племена признавала су владикину, али и млетачку, аустријску или турску власт. Црногорски владика често је потајно обављао и неке световне владарске дужности у суседним племенима, док је у Боки Которској и око Скадра био само епископ. Црну Гору дуго су чиниле само четири нахије (Катунска, Љешанска, Ријечка, Црмничка) а у време Петра I, Његошевог претходника, прикључена су јој племена Пјешивци, Бјелопавлићи и Пипери (која су се одметнула од Турака), а касније још два Брда - Ровци и Морача. У то време, становници четири нахије често су називани Црногорцима, а становници брда касније прикључених Црној Гори - Брђанима. Духовна и културна средишта земље били су цетињски манастир, као и манастири Острог и Морача. Цетињски манастир саградио је крајем петнаестог века Иван Црнојевић; после трећег турског разарања, обновио га је 1786. Петар I Петровић.

Петар I​

1825. Почетком године, владика Петар I доводи Рада у цетињски манастир. У то време, други синовац Петра I, његов планирани наследник, Ђорђије (Георгије) Сава Маркова одлази на школовање у Русију. Први Радови васпитачи на Цетињу били су калуђер Мисаил Цветковић и владикин секретар Јаков Цек. Те године Раде саставља своје прве песме којима је забављао главаре и монахе. Једна од њих била је шаљива песма о некаквим ћеклићким сватовима и њиховим згодама и незгодама.

Од половине године Раде борави у Топлој, близу Херцег-Новог, код јеромонаха Јосипа Троповића као новог учитеља. Са још неколико ђака учи предмете часловац, псалтир, црквено певање, рачуницу и италијански језик. Често присуствује црквеним обредима у оближњем манастиру Савине. У Топлој остаје до краја 1826. године и тада се враћа на Цетиње

Цетињски манастир

​

1827. Митрополит Петар I изражава, 20. јануара, жељу да му наследник буде Раде Томов, а не Ђорђије Савов (кога је уместо калуђерског живота све више привлачила војна школа и који је касније у Русији постао коњички официр). Због недостатка финансија не може да Рада пошаље у Русију, те га задржава поред себе и покушава да са њим подели своје знање италијанског, руског, немачког и делимично енглеског и француског, као и књиге из своје богате библиотеке.
Крајем септембра, владика Петар I задржава у својој служби, као државног секретара и јединог министра, песника Симу Милутиновића Сарајлију и поверава му, као један од задатака, васпитавање Рада Томова. Сима Милутиновић, често несређеног духа и језика, упућује Рада у класику, уметност, историју, филозофију и књижевност и тако утиче на његову будућу поетику.


1829. Раде предаје свом учитељу, Сими Милутиновићу, неколико народних песама које је прикупио. Исте године саставио је песму у „народном духу“ о рату између руске царице Катарине II и турског цара. „Е тако ме не заклали вуци/у џамију, ђе клањају Турци,/ако дигнух моје јањичаре,/сву ћу твоју земљу поробити,/поробити, ватром попржити,/а тебе ћу живу уфатити,/да ме двориш као робињица.“ (из песме о рату између царице Катарине и турског султана).

 

[Wuka]

Његошеве белешке за лекцију о интерпункцији
​

1830. Mитрополит Петар I преминуо је 18. октобра. У складу са његовом тестаментарном жељом, изреченом тог дана, за „намјесника митрополита црногорског“ проглашен је Раде Томов и огрнут мантијом преминулог стрица. „А ја на моје мјесто насљедником управитељем и чуватељем од свега мојега и Церковнога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова Петровића, у којега се надам да ће бити чојек од посла и од разума, коликоје преблагиј Отац Небесних благоволио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему Народу Церногорскоме и Бергскоме за вијека препоручавам свијем сердцем и свом душом.“ (из тестамента Петра I) Уз велике почасти, Петар I сахрањен је 20. октобра. Два дана касније, Рада је закалуђерио архимандрит манастира Врањине. Кроз неколико месеци произведен је у чин архимандрита. Тиме Раде постаје нови верски и незванични световни црногорски владар. „Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столп вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које ми је говорио на умрли час. Упитам га: ’Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?’ А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: ’Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије.’“(писмо Јеремији Гагићу, 30. октобра 1830)

Његошева митра
​

1831. У манастиру Врањина на острву Кому, 31. јануара, рашко-призренски архиепископ производи га у архимандрита и том приликом су му име „преиначили на Петар“. До тада се, у својим раним писмима, потписивао са „Радивој“. Савременици су га звали „Раде Владика“ или „Владика Раде“. Са „Његош“ се у писмима потписује од 1835. Тај додатак имену („Његош“) узео је од стрица, Петра I, који га је понекад додавао свом имену а према имену свог племена и завичаја (Његуши).

Његошев прибор за писање​

 

[Wuka]

Лијек јарости турске​

Прво штампано издање објављено је на Цетињу 1834. године.

ПЈЕСНА ЗА ВИДА И МИРЧЕТУ,
КАКО СУ СКУПИЛИ ЧЕТУ И УЗЕЛИ ТОП С СПУЖА


Вино пили двије четобаше,
четобаша Видо и Мирчета,
на обали Зете гласовите
у Пажиће, село поносито,
на високу кулу Агичину,
баш Агице, кнеза од Пажићах.
Вино пију, разговарају се
ђе је која остала срамота
Брђанима и Црногорцима
у Тураках јал' друге крајине.
И такви су макул учинили
да срамоте остануло није
Брђанима ни Црногорцима
у Тураках ни на крају другом
досим једна брука и срамота:
"Кад с Турцима бојеве чинисмо
и крваве рате заводисмо,
узеше нам два топа огњена;
пуштише их три наше нахије
без пролива крви од јунака
и без ране и без мртве главе.
То је сваком од наше крајине
припасало женску опрегљачу,
даје такве нигда било није."
Па с' у вино куну четобаше
својим здрављем и својим оружјем
да ће чету покупити малу,
с четом поћи Спужу крвавоме
и са њега топа уграбити,
хаберника Скандарбега бана
(који сједи на бедем од Спужа,
даје хабер у турску крајину
кад ударе брдски витезови
на три тврде од Спужа капије),
јали своје изгубити главе.
Тек заклетву ову учинише,
на лагане ноге устадоше,
с куле пале двије аберњаче,
аберњаче, пак и ледењаче.
Хабер Брду пође пространоме;
сви четници дивно познадоше
да су пушке њина четобаше,
четобаше Вида и Мирчете;
брже трче кули у Пажиће,
ђено они испијају вино.
Скупише се тридесет четниках,
те ми сјели испијати вино
баш са своје двије буљугбаше.
А што ћу ти лакардију дуљит?
Чета ти се отлен подигнула
приђе зоре и приђе сабаха
(до сабаха три сахата бјеше),
обрнула к Спужу крајичноме,
два је поља прекасала вучки,
Ждребаника, пак и Лиманика,
Височицу вучки и хајдучки,
доклен Спужу на капију дође.
Али ево муке за јунаке:
на граду је гвоздена капија,
на капији брава дубровачка,
затворена, пак је заклопјена,
а на врата четири солдата
од нигзама цар-Отмановића,
те чувају граду караулу
од Брђанах, крваве крајине.
Чета пред град мало починула,
потегнула из тулума вина,
доклена им бог и срећа даде
и заспаше четири солдата
у крваву кулу караулу.
Како чета оно опазила,
друг се другу пење на рамена,
а најгорњи њини буљугбаше, -
искочише на бедем од града.
А што ћу ти лакардију дуљит?
Искочише, па га прескочише,
ускочише кули караули,
те од куле саломише врата
и свезаше четири солдата,
отворише од града капију,
те у граду чету уведоше,
уведоше, пак је изведоше
на бедему к топу абернику.
А шта ћу ти лакардију дуљит?
Већ низ бедем топа отискоше.
Стаде звека бедем и капију,
стаде црне земље тутњавина,
потресе се сва турска крајина,
а ломе се срчајли пенџери
од теготе пуста хаберника.
Турци мисле е се земља тресе
јал' гром уби кулу караулу;
устадоше на ноге лагане,
отрчаше кули караули,
али виде отворена врата
и свезана четири солдата.
Искочише граду на капију,
него брдске пушке запуцаше
и у граду Турке затворише.
А што ћу ти лакардију дуљит?
Већ Брђани топа одвукоше.
Турци трче на Спушку Главицу,
те кликују варош Подгорицу,
вељу Зету, љуту Малесију.
Убрзо им вељи индат дође:
пет хиљадах љута крајичника,
а пред њима Лекићу спахија
и делија од Грудах кадија
и од Спужа Мехмет-капетане.
А шта ћу ти лакардију дуљит?
Окренуше с војском, ударише
у крвавом Косовоме Лугу
на Јаштребу, на село малено;
ту смислили топа осветити.
Но ђе срећа, ту је и несрећа:
војску стража опазила мала,
отрчала, у село казала.
Западоше тридест и три друга
и на себе напустили Турке.
Турци загон к селу учинише,
пет шест кућах огњем опалише,
но се љуто бране Калезићи,
бију Турке, кликују Брђане.
У томе им, индат сустигнуо:
од крвава села Ћуриоца
стасало им деведесет другах,
а пред њима Ристанов Стефане
с побратимом Ђикнићем Стефаном.
Како доше, у Турке удрише.
А шта ћу ти лакардију дуљит?
Саломише силу и крајину.
Турци бјеже Косовијем Лугом,
ћерају их брдски витезови.
До Сушице док догнаше Турке
десет су им окинули главах
и шездесет ударили ранах;
јошт спахија и Грудах кадија
у бјежање сабље изгубили.
Живи Турци оружје бачали
да Брђане њиме замамљују,
па се грдни и разбјени Турци
повратише Спужу, Подгорици.
Прођите се, Турци, војевања
и на љута Брда ударања,
јали ћете јопета бјежати,
без оружја крвави скакати.
Поноси се, ти крајино наша!
Доклен рађаш онакве јунаке
као што је Видо и Мирчета,
не остаје бруке и срамоте
Црној Гори ни на једном крају.


УДАРАЦ НА МАРТИНИЋЕ
1832. года. 23. априла


Полећело тридест гаврановах,
гологлави, сломјенијех крилах,
од ћенара и турске крајине,
Подгорице, Спужа и Жабљака.
То не били, кажу, гавранови,
већ тридесет од крајине агах.
Прелећеше Зету и Цијевну,
пребродише Блато и Бојану,
пролећеше од града капијом,
доклен на град Скадар излећеше.
Вијали се, пак су починули
на соката и визирска врата;
грачу тужни замуклијем гласом:
"Аман, еман, честити већиле,
Мехмед-пашо, мухур-саибијо!
Већ овако живјет не можемо
од влашкијех силнијех змајевах:
излијећу из крвавих горах,
долећују нама на бедеме;
ми се од њих маћи не смијемо
ни из града носа изнијети,
а камоли боја учинити
на мегдану и пољу широку.
Узеше нам поља и ливаде;
што ни бјеху хани и дућани -
то су њима овчарске стајнице;
агалуци и наши читлуци
што држаше цареву крајину -
туд се њима раширују овце.
Аге смо ти без ништа остале,
останули аге и спахије;
пропа нам је перчин кроз капицу.
И те бисмо јаде опростили
да смијемо рало уфатити,
уфатити рало и мотику,
да се хлебом можемо ранити.
Него аман, глави господаре,
ти освети крајичнике Турке!"
Кад разумје мухур-саибија,
он агама тако бесједио:
"Аге Турци, жалосна ви мајка!
Ја ви од њих помоћи не могу,
јер су они стари витезови,
који су се свагда научили
ломит војске турске и свачије.
Цар је еман Богу учинио
да већ на њих никад војштит неће,
а и да би мога навојштити,
неће Русу хајтар иштетити;
речено је од њих сјеђет с миром,
када су се досад одбранили."
Ама јопет Турци завикаше:
"Ми, већиле, не тражимо војску
да с њом хараш влашку Гору Црну,
већ нам подај пет хиљадах војске
и са војском три топа огњене
да на једно племе ударимо
којено је накрај Горе Црне -
Мартинић се по имену зове, -
да то клето племе похарамо.
Онојесте начинило куле
близу Спужа, крвавога града,
гађа са њих по бедему Турке.
Сад је њима ласно ударити
и то племе клето истражити:
све су друге изјавиле овце
до крвава села Мартинића;
њине пасу ситну ђетелину
до бедема од нашега Спужа,
не боје се цара ни везира,
за нас друге одавна не маре.
Ту је ласно њима ударити:
стотина је овчарах чобанах,
десет хиљад б'јелијех овацах
и хиљада коњах и воловах.
Ако бог да и Мухамед светац
те то клето племе истражимо,
с тијем ћемо Брда устрашити,
од градовах наших одагнати, -
него војску ал' све посијеци!"
Кад њих зачу Мехмед Рашид-паша,
види много да не траже војске,
рече њима и даде њим' војску,
пет хиљадах од свога нигзама,
а четири љута Арбанаса,
и пред војском млада Мехмед-пашу
и четири гласите зеленка.
Отолен се војска окренула,
доклен спаде варош-Подгорици.
Војска метну Рибницом шаторе,
од крај града до крвава моста.
Ту трајала дана три четири,
ту трајала и ту вијећала.
Диван паша вијећ учинио:
тек се смрче и сунце утече,
на четворо разредио војску;
једну паша себе оставио,
другу даде бегу од Каваје,
трећу даде Лекићу спахији,
а четврту спушку Селман-аги.
Па се с војском ноћно окренуше,
ноћно пошли, ноћно Спужу дошли,
к селу пошли са четири стране:
паша својом насред села пође,
на бијеле куле Радовића,
бег с његовом на Ђурановића,
а спахија пут села Глизице;
ага пође потоком на Цркву.
Но бегова најпре удри војска
на ваљатно село Ђураново,
неке мање куће попалише
и четири главе уграбише.
Но се кућа Ђуранова брани;
у куле се десет затворили,
Турке бију, кличу Мартиниће.
Но им нико помоћи немаше,
јера врсни бјеху у планину
тијех дана изјавили овце.
Чује поклич Војводића Раде,
те истрча пред бијелу кулу;
одмах свога пали џефердара,
те кликује браћу Мартиниће.
Двадест их се брже окупило;
помислили да је једна војска,
итро трче к селу Ђуранову.
Но им лоша срећа прискочила;
село бјеше бего уминуо
и са њиме сва врснија војска,
те се срете с Војводићем Радом
и са оно двадесет момчади.
Убише се бојем жестокијем,
ал' Војводић - и од трага му је! -
пали свога бистра џефердара,
дивно бега од Каваје згоди
посред пуца, ђе му душа куца,
на пуце му изагнао душу.
У то паша страга ударио,
с десне стране Лекићу спахија,
а с лијеве спушки Селман-ага, -
међу собом момчад затворили.
Жестоко се бране Мартинићи,
но им турска сила одољела:
десетињи главе откидоше,
оне десет љуто обранише.
Но кликује Војводићу Раде:
"Ај, ђе сте ми до два братучеда?
Ђе си мене, Стефо и Гавриле?
Кућу вама Турци ископаше!
Већ су мене обранили љуто;
на мене су седам осам ранах,
сад ме двоје уби сенџирлијах,
обје су ми ноге саломиле
бранећ стрица Милутина мртва
да му мушку не однесу главу.
Виђу - мене помоћ не можете,
но грабите робје од Тураках,
јера ви га свега поробише."
Оно Стефо чује и Гавриле
и са њима шездесет чобанах;
у јунаках пукла срца жива,
те у Турке загон учинили.
Сву низ село саломили војску;
до мрамора Мехмед Кокотлије
тридест и три откинули главе;
од мрамора до дно Поточинах
четрнаест откидоше главах.
Док им добра помоћ прискочила -
сто Црнацах с Пуљевићем Радом;
од Жупине Црнци ударише
на барјаке бега задринскога;
ту истога бега посјекоше
и десетак око њега главах.
Бега уби Пуљев Радоване,
а Милутин братанић посјече.
У то Брда друга прискочише -
сви Пипери и Бјелопавлићи;
зајмише се пољем за Турцима.
Да је коме стати погледати
како Турци трче на кошију!
Ита у град сваки сакрит шију.
Но им тако бог и срећа даде
јера им се близу нагна Спуже,
тере у град грдни утекоше.
Ту погибе Мартинићах десет,
а Тураках трипут по педесет.
Мартинићи, српски соколићи,
свагда ли се справни налазите,
те цареве паше исправљате
са пуцима вашијех шараках,
да се не би који преварио
и у дубље с војском ударио!
Ви сте крило српској Гори Црној!


ВУК ПРИЈАТЕЉ ОВЧИ

Бијела је покликнула вила
сврх Пустога Лисца високога;
кличе млада Омутић-паланги
по имену Беровића Марка:
"Зло ти јутро код овацах, Марко!
У зо час си укротио овце
по паланци и турском ћенару!
Жалбе су се на тебе дигнуле,
оће тебе ударити Турци,
Херцеговци крвави јунаци,
од Клобука и од Корјенићах,
од Требиња и од Невесиња.
Везиру су додијале даве
на крваве Цуце и Трешњевце
на крем пасућ турску царевину."
Него Марко одговара вили:
"Мучи, вило, стали ти с каменом!
Мене Турци ударит не смију
доклен ми је код овацах Вуко,
око Вука десет Перовићах.
Вука знаду и отпријед Турци;
он се с њима и приђе играо,
играо се квочке и пилићах.
Друга момчад боја зажељела,
јер су мале пушке прифатила,
а дугијех половина нема;
бога моле да им удре Турци,
да без паре и дуге набаве!
Па док ми је пет стотинах Цуце
и толико љута Оздринића,
не смију ми ударити Турци.
А скоро сам вјеру уфатио
с Мушовићем Осман-капетаном
и његовим љутијем Никшићем,
а кад они на ме удрит неће,
не бојим се мртва Корјенића
ни лукара из града Требиња."
Опет вила одговара Марку:
"Зла је вјера у Турчина, Марко!"
Него Марко не обрати главе,
већ уљезе јопет у колибу.
У тај доба ударише Турци,
шест стотинах пјешца и коњика,
овколише овце и торину,
посјекоше у колибу Марка.
Но искочи Голубовић Вуко
баш са оно десетак момчади
из аљинах без пола аљинах.
Кад погледа овце у торину,
али су их овколили Турци
и од тора стругу одстружили.
Онда Вуко пали џефердара,
те погоди на стругу Турчина -
два убио једног проз другога,
па кликује из колибе Марка,
а соколи ђецу око себе.
Ћеца гађу и добро погађу,
бију Турке и торину бране,
но свјетина кад сложно навали,
предобије земље и градове,
а камоли овчарску торину, -
одјавише низ Рудине овце.
За њима се напуштио Вуче
са момчађу, узданом дружином,
Рудинама разагоне Турке;
сав су плијен њима уграбили
јошт им десет главах откинули.
Ево више јада од Тураках,
јер не знају бјежат Рудинама;
ја ћера их с момчадима Вуче,
док их угна у племе Грахово;
сјекли су их што су могле руке
и по бреме узели оружја.
Паси, Вуче, сад Рудине с миром,
не може те нико укорити, -
ти си стрица осветио Марка
и братића млада Марковића.
Од тебе ће заминоват Турци,
јере си их добро научио
ладит кашу низ травне Рудине;
а ако те штогођ и задију,
јопет им се ка приђе појави,
па ће шукат огањ у капицу
и пробудит турску кукавицу.
​

 

[Aleksandra 22]

Прочитах ,, Лучу Микрокозму'' и један стих ми се наметнуо:

...судба наша отрова је чаша...