Pesnici poznati po pevanim pesmama

[Lada]

Stihovi — Milan Rakić


OČAJNA PESMA*

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita.
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja najzad bude sita...

— Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole, i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođen zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela...

Upij se u meni zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim...

Zoran Šandrov — Očajna pesma

 

[Lada]

Đura Jakšić


NA NOĆIŠTU

Studena me kiša siba
već vasceli dan;
oj, primi me, krčmarice,
u tvoj lepi stan!

Savu, Mlavu i Moravu
prelazeći ja,
tebe sam se zaželio,
i lakoga sna.

Natoči mi čašu vina
iz podruma svog,
poljubi me, zagrli me,
pomogo ti bog!

1856.

YouTube: Dušan Jakšić — Studena me kiša šiba
YouTube: Slavko Perović — Studena me kiša šiba
YouTube: Meho Puzić — Tebe sam se zaželio muzika: M. Marković

 

[Lada]

Đura Jakšić


ŠTA ĆE… *
U CVETNOM VRTU

Šta će u lepom vrtu
uveo, bačen cvet?
Na svetu nikog nemam —
treba li mene svet?...

Išao sam dalje, dalje,
ljubavi tražeć' hlad,
da u tom hladu umrem,
čezneći, stranac mlad.

Mloga mi lepa moma
darova pogled svoj;
al' jedva što bejaše...
O, bože, bože moj!...

Prvi je pogled osto
U srcu urezan;
mlađanih mojih leta
ovo je bio san.

O njom sam samo snevo,
ona mi beše sve:
neka me ona voli,
a svijet prezire.

Svet mi je ona bila,
ja nebo, sunce njoj;
al' preka sudba htede...
o, bože, bože moj!...

U ovu goru zađoh,
u strani zavičaj,
ne gledam njena lice,
njenoga oka sjaj.

Samo se sećam raja
mladog života svog,
svakog poljupca, glasa,
pogleda njezinog;

pa tiho tužim, venem
i kunem život svoj
U ovoj pustoj gori...
o, bože, bože moj!

1857.

U ovu goru zađoh... — misli se na Kučajske Planine i selo Podgorac, gde je bio učitelj.

YouTube: Dubravka Nešović — U cvetnom vrtu

 

[Lada]

Đura Jakšić


LJUBAV *

XIII
Jesi li čula, dušo,
da ponoć uzdiše,
kad joj na crnim grudma
zvezdu raniše?

Jesi li vid'la, sunce,
gde slavuj umire,
kada mu vihor belu
ružu razdire?...

Onda ćeš znati, čedo,
verovat', raju moj,
kako je srcu mome,
duši ranjenoj!...

1862.

Ljubav — ovaj ciklus od 18 ljubavnih pesama nastao je 1862. godine u Beču. Đura ih je ispevao svojoj ženi Tinki, koja je boravila u Banatu, kod Đurinog oca, i tu očekivala porođaj. Rodio se sin i dobio je ime Miloš. Drugi sin zvao se Beluš.

YouTube: Da li si videla dušo kad slavuj umire
YouTube: Magnifico — Da li si videla dušo
YouTube: Stari znanci — Ljubav (Jesi li čula dušo

 

[Lada]

Milovan Vitezović TESNO DOBA * Evo ima neko doba, prijatelji i drugari, tesna mi je moja soba, pritežu me bulevari. Zaputim se nekim tragom, provlačim se tesnim vragom, ponesena dragim gradom i sa željom i sa nadom. Zanesena dragim gradom, aha aha. Trag me prati nežnih stopa, teskoba mi strašno smeta, tesna mi je sva Evropa, usred ovog tesnog sveta, usred ovog tesnog sveta, tesna mi je sva Evropa. Nervira me sva teskoba, zahvati me divan nemir, usko mi je ovo doba, tesan mi je čitav svemir!

 

[Lada]

Milovan Vitezović


KADA SRETNEM DEVU BAJNU

Kada sretnem devu bajnu,
Našminkanu primadonu,
Ja zavolim šminku sjajnu
I divim se tom krejonu.
Trepavice lažne mame,
Od oka joj senka veća.
Recite mi:
Da li za me vaša šminka što oseća?

Trepavice lažne spusti
Da bi nekog stida bilo.
"Vi ste neukusni" —
To izusti i našminka rumenilo.
Kada sretnem devu bajnu,
Našminkanu primadonu,
Ja zavolim šminku sjajnu
I divim se tom krejonu.

 

[Lada]

Milorad Panić Surep


LAZAREVA REČ *

Pođimo braćo i sinovi,
Pođimo u predstojeći podvig.
Poslužimo neminovnoj smrti,
prolijmo svoju krv,
smrću život iskupimo
i udove svojih tela
dajmo neštedemice na seču, —
za čast i otadžbinu našu,
a Bog će se svakako smilovati na naše potomke
i neće satrti naš rod i zemlju našu do kraja.

 

[Lada]

Draga Dimitrijević Dejanović


NEZNAM ZNA LI1 *

Jedno momče crna oka
nausnica mali,
dopalo se srcu mome,
al' on — neznam, znali li!

Dođe k'meni, pogleda me,
pogledi mu vali,
razdrobi se srce moje
al' on — neznam, zna li!

Rado bi mu rekla: dušo!
Anđeli te dali,
da te ljubim kao život!
Al' on — neznam, znali!

Ja uzdišem danju, noću,
tuga da me svali;
ja ga ljubim iz sve duše —
al' on — neznam, zna li!


1 Stihovi objavljeni u listu za zabavu i književnost "Danica" br. 1 (5. januar, 1864. Novi Sad)

Sestre Milovanović — Jedno momče crna oka
Ružica Protić — Jedno momče crna oka

 

[Lada]

Draga Dimitrijević Dejanović


ŠTO JE ZORA BELOM DANU

Što je zora belom danu,
To su meni oči tvoje;
Oči tvoje plamen živi
Zgorele su srce moje.

Što je ruži miris banji,
To su meni oči tvoje;
Kao miris slađane su
Tvoje oči alem-boje.

Pa da imam sto srdaca,
I u njima muške sile —
Ah' al tvoje oči mile,
Sve bi sile rastopile.

Iz pesmarice Radmile Dimić

 

[Lada]

Dušan Kovačević


DUGA PUTOVANJA *

Cujem dragi da putujes u sredu uvece.
To mi tvoja sestra u tramvaju rece.

Jedanaest meseci svako od nas sanja
duga, duga putovanja.

Idem draga do Pariza, na nedelju dana.
Ali ne znam jezik i to mi je mana.

Javi mi se dragi, dragi, s Parizom u noci.
Brze ce mi dani s razglednicom proci.

Javicu se draga, draga, odmah sa stanice.
Necu zalit' pare, lepe su mi nadnice.


Gordana Stojićević & Rade Marjanović — Duga putovanja

 

[gost 433560]

Što te nema - Aleksa Šantić

Kad na mlado poljsko cv’jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l’jeće:
“Što te nema, što te nema?”

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
“Što te nema, što te nema?”

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
“Što te nema, što te nema?”

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
“Što te nema, što te nema"...

 

[lahor]

BALADA O PTICAMA


Ptice su postale od uzdaha,
Od želja, od dozivanja,
Od krikova i jauka,
Od nenapisanih pisama
Od neizgovorenih reči,
Od šaputanja vetru…

Zato sve ptice mahnito lete
Kao da traže neku adresu
Koje ne mogu da se sete,
Pa kriče: Gde su? Gde su?

Digni se, leti, nemirna jeko!
Postoji jedna kuća i reka,
Postoji neko, sam i daleko,
Ko naših reči ptice čeka!

Ptice su postale od tajni,
Od snova, od ćutanja,
Od nemira i nada,
Od uskraćenih reči,
Od zalutalih pisama,
Od šaputanja vetru…

Zato sve ptice mahnito lete,
Kao da traže neku adresu
Koje ne mogu da se sete,
Pa kriče: Gde su? Gde su?

Digni se, leti, nemirna jeko!
Postoji jedna kuća i reka
Postoji neko, sam i daleko,
Ko naših reči ptice čeka!


Dušan Duško Radović

 

[lahor]

MILO MOJE


Nikad više, milo moje, nikad više!
Nikad više onog leta,
nema zašto cvet da cveta.
Umrle su oči tvoje,
nikad više, gotovo je!

Plakati neću ja, milo moje!
Oko je prazno i slepo.
Sad jeste, zlo je, sve svršeno je,
a bilo nam je, bilo nam je lepo!

Sve je prošlo, milo moje, sve je prošlo!
Ničeg nema, sve se gasi,
nestali su oni glasi.
Umrle su reči tvoje,
sve je prošlo za nas dvoje.

Plakati neću ja, milo moje!
Oko je prazno i slepo.
Sad jeste, zlo je, sve svršeno je,
a bilo nam je, bilo nam je lepo!

Otišlo je, milo moje, otišlo je!
Moja prazna ruka vene,
nema tebe pored mene.
Umrlo je srce tvoje,
gotovo je, otišlo je!


Duško Radović

 

[lahor]

Ima neka tajna veza​

Ima neka tajna veza
za sve ljude zakon krut
njome čovjek sebe veže
kada bira neki put


Sidro koje lađu čuva
da ne bude buri plijen
tone skupa sa tom lađom
jer je ono dio nje


Refren:
Ima neka tajna veza
tajna veza za sve nas
ima neka tajna veza
tajna veza za sve nas.


Duško Trifunović

 

[lahor]

JUTARNJA IDILA


Imao sam i ja veselih časova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada


To je davno bilo… Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:


Ko ljubavna čežnja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.


Ustao sam rano, preko običaja;
Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.


Oblaci se sivi uplašeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.


Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pak’o,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.


U trenutku jednom ne znam šta se desi…
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,


Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duše ljudi i grobovi njini;
Sazrevahu zvezde, al’ da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.


I nesta planeta i životu traga;
Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.


Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gled’o nikad.
Imao sam i ja veselih časova.


Mihailu Petkoviću – mom bratu

Vladislav Petković Dis

 

[lahor]

ZLATNA RIBICA


Lovio jedan čovjek ribu
Lovio, lovio cijeli dan
Pa ulovio ribicu zlatnu
Pa ulovio ribarski san


Pusti me kaže riba mala
Ispuniću ti jednu želju
Provedi život k’o niko tvoj
U pravoj sreći i veselju


Zar samo jednu, ribar pita
Dosad je uvjek bilo tri
Kakva su ovo došla vremena
Možda i nisi zlatna ti


Vremena ova kakva su da su
Šta tebe briga, reci želju
Provedi život k’o niko tvoj
U pravoj sreći i veselju


E, kad je tako, kad si takva
Idi nek’ te drugi hvata
Ja nisam čovjek od jedne želje
I pustiću te iz inata


Dojdi mi, dojdi mi, diri, diri, dojdi mi
Dojdi mi, dojdi mi, diri, diri, di
Dojdi mi, dojdi mi, diri, diri, dojdi mi
Dojdi mi, dojdi mi, do, do, do, doj


Duško Trifunović