Једна од изражених човекових потреба је потреба за слободом и тежња да се парче земље за коју смо везани носталгијом и чврстим, нераскидивим осећајем припадности мозе назвати нашом земљом.
Национална прошлост се приказује као борба против туђих освајања. То је у српском народу укоренило снажан, скоро урођени осећај националне припадности и високу свест о значају слободе и самосталности. Али постизање овог циља било је пропраћено херојским подвизима јунака који су били у стању да дају свој живот и не размишљајући да избегну ту могућност. Тако су многи бројнији и војно надмоћнији народи пуно пута чули за храбре и пожртвоване српске војнике, који су парирали много снажнијим трупама. Нашим јединицама које су браниле своју част до последњег војника дивили су се чак и њихови противници.
Пуно је светлих и узвишених момената остало за пример нашој и будућим генерацијама. Косовски бој, када је борећи се за часни крст наш народ изненадио читаву Европу, устанци који су охрабрили и остале словенске народе, Први светски рат у коме је за ослобођење наше и земље наше сабраће пало 1200000 младих живота су нама њиховим наледницима узор и опомена.
У многобројним ратовима погинуло је најбоље што је Србија имала. Само најхрабрији, најпожртвованији младићи у јеку снаге су ишли у бој док су по страни, ван борбених линија остајали недовољно храбри и одлучни, издајице. Ово српску жртву и трагедију чини још већом.
Наш данашњи „дом сјаја“ лежи на гомили рака палих бораца.који су се вођени идеалима изборили и за нас. Док год буде „душе чисте, срца млада наследника светог жара ти гробови нису раке већ колевке нових снага.“
