Pendrekom na roman 'Dorotej': Policijska cenzura lektire

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
129.858
Sindikat zaposlenih policije na svom Facebook profilu najavio je da će izvesti akciju “Dorotej”, a potom su pratioce obavestili da su svoj naum sproveli u delo. Šta se krije iza ovog zagonetnog naziva? Hapšenje neke organizovane kriminalne grupe? Raskrinkavanje bande narko-dilera? Razotkrivanje korupcionaških afera u vrhu vlasti? Konačna demontaža mafijaške hobotnice u koju su, pored kriminalnih struktura iz podzemlja, upleteni i članovi vladajuće kaste?

Ništa od navedenog. Ne pada na pamet našim policajcima da se bave zaludicama kao što je borba protiv organizovanog kriminala, razotkrivanje tajnih afera političkih moćnika ili razbucavanje mafijaško-političke mreže. Niko to od njih ne traži, a ume da bude i opasno. Pošto se već ne bave svojim poslom, to im ostavlja dovoljno vremena za slobodne aktivnosti, pa se tako Sindikat zaposlenih policije okomio na – školsku lektiru.

Isleđivanje na daljinu​

Iza kodnog imena akcija “Dorotej” krije se zapravo pokušaj izbacivanja istoimenog romana Dobrila Nenadića iz programa za srpski jezik i književnost. Sindikat zaposlenih policije poslao je svim gimnazijama u Srbiji zahtev da se izjasne o romanu “Dorotej”. Pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, policijski sindikalci su od škola zatražili odgovore na razna pitanja: da li je „Dorotej“ obavezna lektira, da li su stručna lica zadužena za obrazovni sadržaj dece pročitala ovaj roman, “ko je i kada naložio obrazovnim ustanovama uvođenje romana u nastavu”.

Isleđivanje na daljinu nastavili su tražeći informacije o tome da li su roditelji obavešteni „u vezi navedene knjige“, da li su gimnazije dobile saglasnost roditelja da njihova deca uče ovakve sadržaje i da li se zaposleni u školama slažu sa ovakvim izborom lektire. Usput su izložili svoje stručno mišljenje u vidu policijske književne kritike, obavestivši prosvetare da je sadržaj romana neprikadan za školski uzrast.

Dobro, vest deluje kao da je objavljena na nekom satiričnom portalu, ali nije baš ni neočekivana. U društvu koje postaje sve autoritarnije prirodno je očekivati da će svako ko ima totalitarne tendencije u glavi pokušati da kontroliše i cenzuriše sve što mu padne pod ruku. Možda nekom danas deluje neobično što policajci pokušavaju da uređuju školski program, ali ako je to pravo dato crkvi, pa su tako izbačeni delovi udžbenika biologije na zahtev crnomantijaša, zašto policija ne bi mogla da krene njihovim stopama.

Uostalom, naše društvo baštini bogatu tradiciju državne cenzure, žandari i policajci su ovde redovno upadali piscima u kuće, pretresali i plenili rukopise, to je naš stari narodni običaj. U poslednje vreme nema ovakve tradicionalne prakse, uželeli se čuvari reda da prčkaju pendrekom po lepoj književnosti, pa su dali sebi malo oduška, udarajući tamo gde misle da neće naići na otpor.

Neočekivani izbor mete​

Sama po sebi, ova bezbednosno-literarna akcija nije iznenađenje, neočekivan je samo izbor mete. Zašto baš Dobrilo Nenadić i „Dorotej“? Logičnije bi bilo očekivati da se na udaru čuvara nacionalne paranoje nađe neki prononsirani zapadnjak, liberal, autošovinista, izdajnik, slučajni Srbin? Nenadić se ni u snu ne bi mogao pribrojati ovoj grupi, on je bio konzervativac, tradicionalista, najveći deo njegovog opusa čine istorijski romani koji se bave srpskom prošlošću. Pa i „Dorotej“ je roman čija se radnja zbiva u srednjem veku, u doba kralja Milutina.

Nije Nenadić pripadao književnim klanovima i serklovima, bio je samosvojan, inokosan, svojeglav, terao je svoju priču, ne obazirući se mnogo na mišljenja drugih, ne dugujući nikom ništa. Nije bio kosmopolita, ali nije bio ni u šovinističkoj koteriji. Govorio je kako ne podnosi kukumavke koje stalno nariču kako kod nas ništa ne valja, ali da su mu još grozniji oni iz suprotnog tabora. Nije osuđivao narikače samo iz antinacionalističke grupe, već i one koji neprestano liju krokodilske suze nad propašću srpskog carstva i od lažnih žalopojki žive kao bubreg u loju.

Povodom romana „Despot i žrtva“ o Đurđu Brankoviću, ovako je govorio: „Znate šta, ili važi Kosovski mit, prema kojem je sve propalo, ili postoji Smederevo, za tadašnje prilike veliki grad. I jedno i drugo ne može. Mene više privlači život nego smrt, građenje nego razaranje, a ima među nama i mnogo onih koji neprekidno kukaju i nariču, potežući stalno primere naše golgote i naše patnje, umesto da se okrenu mnogim primerima u kojima smo pokazali svoju životnu snagu i vrednost.“

Književnost pod sumnjom​

No dobro, policijski sindikalci o svemu tome svakako nemaju pojma. Njima je u romanu „Dorotej“ zasmetalo nešto drugo, dostavili su gimnazijama i dokazni materijal koji bi trebalo da inkriminiše ovo književno delo. A u tom materijalu samo jedna blago erotska scena u kojoj monah voajeriše ljubavni par i priča kako uživa u tome. Jaka posla. Policajci očigledno ne znaju ni u kom su stoleću, a kamoli u kojoj godini žive, što nije ni čudo, pošto na njihovom Facebook profilu piše da je trenutno godina 7532. Po vizantijskom kalendaru.

„Dorotej“ je objavljen davne 1977. godine, u međuvremenu je doživeo petnaestak izdanja, kod nas je prodat u najmanje 70.000 primeraka, ima ga u svim bibliotekama, postao je odmah bestseler, čita se i danas. Pored popularnosti u širokoj čitalačkoj publici dobio je i pohvale književne kritike, kao i nagradu Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu. I niko od tih silnih desetina, možda i stotina hiljada čitalaca nije u knjizi našao ništa sporno, skandalozno ili skaredno, sve dok se nisu pojavili policijski stručnjaci i otvorili nam oči.

Prava je sreća da policajci iz ovog sindikata ne čitaju ništa, pa čak ni lektiru. Zgrozili bi se načisto kad bi saznali šta sve deca čitaju, ima tu mnogo radikalnijih i sablažnjivijih pisaca od Nenadića. Bokačov „Dekameron“, Bodlerove i Remboove pesme, „Nečista krv“ Bore Stankovića, Andrićeva „Na Drini ćuprija“, Floberova „Gospođa Bovari“, ubojite satire Radoja Domanovića, Breht, Kiš, Dostojevski – sve sami skandalozni, blasfemični sadržaji nepogodni za decu i omladinu.

Kad bi policajci krenuli da svoje bizarne kriterijume primenjuju na lektiru, izletela bi celokupna istorija književnosti iz školskog programa, ostali bi samo kondaci, akatosti, tropari i ostale bogougodne pesme. Književnost nikad nije bila pokorna, bogobojažljiva, smerna, čedna i dogmatska, kako to utvaraju policijski nečitaoci. Prava literatura je uvek bila na suprotnoj strani, buntovništva, nepokornosti i slobode, bar u poslednjih nekoliko hiljada godina, otkad postoji.

Protiv vakcina i lektire​

Na inkvizitorsku inicijativu policije neki direktori su reagovali kao da je reč o nečemu ozbiljnom, pa su naložili predmetnim profesorima da odgovore na pitanja iz policijske istrage. Odmah je reagovalo Društvo za srpski jezik i književnost, poručivši kolegama da ne odgovaraju.

„Ako ostavimo po strani upitnu pismenost ovog zahteva i potpuni besmisao pitanja koja se u njemu postavljaju, kao strukovno udruženje profesora srpskog jezika i književnosti moramo da reagujemo, jer su nam se javile kolege, predsednici stručnih veća, od kojih direktori traže da odgovore na ovaj zahtev. Direktori škola koji očekuju od naših kolega da odgovaraju na ovakve zahteve dodatno ponižavaju prosvetne radnike i sami rade na daljem urušavanju prosvetnog sistema. Drage naše kolege, molimo vas da ne odgovarate na ovaj i slične zahteve bilo koje sindikalne organizacije, jer to niste dužni“, stoji u obraćanju Društva stručnim većima srpskog jezika i književnosti.

S druge strane, Sindikat zaposlenih policije smatra da je izvršio svoju građansku dužnost, upozorili su na opasnost koja vreba učenike, a sad očekuju od drugih da preduzmu neophodne korake i izbace sporni roman iz nastave. „Roditelji vi ste sad na potezu, da li ćete zaštititi svoju decu ili ćete biti po strani, na vama je kao i mnoge druge stvari, kao što mnogi ćute oko vakcinacije i svoju decu sami vode da iste primaju”, stoji u njihovoj objavi. Otkud sad vakcine? Pa dotični sindikat je poznat po svojim antivakserskim stavovima, oni ne veruju u postojanje pandemije korone, a smatraju i kako vakcine protiv Covida ubijaju ljude.

Da, svi smo pomrli nakon što smo se vakcinisali svim dostupnim dozama, a ovaj tekst nastaje na onom svetu, šaljem ga preko anđela glasonoše u redakciju. Jeste se naše društvo samouništilo svom silinom, ali ipak je porazno videti čime se bave čuvari reda i zakona. U vreme pandemije, ovaj sindikat je uputio dopise direktorima osnovnih i srednjih škola, u kojima je zapretio da će protiv svakog direktora i odgovornog lica podneti krivične prijave da ukoliko bude pritisaka na zaposlene i učenike da moraju da se vakcinišu, rade PCR test i nose masku. Jad i beda. Ne samo da ne štite građane, već direktno ugrožavaju zdravlje i život onih o čijoj bi bezbednosti trebalo da brinu.

Ko kvari omladinu​

Ni to im nije bilo dovoljno, njima nanošenja štete nikad dosta, nego sad cenzurišu školsku lektiru. Uvek su kroz istoriju razni komesari, inkvizitori, dušebrižnici i ostali vatrogasci duha pokušavali da uguše slobodu pisane reči, često pod izgovorom da literatura kvari omladinu. Ne kvari književnost omladinu, već joj pomaže da otkrije sebe i svet. Čak ni loša književna dela ne mogu da nanesu štetu pravim čitaocima, jer se i na njima izoštrava čitalački ukus.

Međutim, postoje mnoge pojave koje zaista kvare mlade, loše utiču na formiranje njihovog karaktera, pružaju negativan primer i uče ih pogrešnim životnim nazorima. Jedna od takvih pojava je nerad policije. Kad policija i tužilaštvo ne rade svoj posao, kad ne gone kriminalce, kad dozvoljavaju spregu mafije i vlasti, kad dopuste da korupcija postane sistem koji prožima društvo od vrha do dna, od najsitnijeg činovnika u najmanjem nadleštvu do najmoćnijih političara na državnom vrhu – to negativno utiče na sve građane, a posebno na mlade ljude.

Jer mladi vide da uspevaju samo podobni i poslušni, a sposobni i talentovani, obrazovani i pametni bivaju gurnuti na marginu i izloženi zlostavljanju. Deca vide da se zločin ne kažnjava, već nagrađuje, da je kršenje zakona poželjno ponašanje, a da se pošteni ljudi doživljavaju kao budale. Tome decu uče između ostalih i policajci, jer nisu čuvari zakona, nego režima. Kad nemaš hrabrosti da služiš zakonu i pravdi, uvek ti ostaje lov na veštice, makar i u školskoj lektiri.

Tomislav Marković
balkans.aljazeera.net
 

Back
Top