Parlamentarni izbori, nova vlada i popis u Crnoj Gori (Politička situacija u CG 3)

Koji procenat govornika srpskog jezika očekujete na popisu?

  • Ukupno glasova
    46
  • Anketa je zatvorena .
alexn96:
Zato sto to ne bi bila jednakost. To Srbi i sada mogu na osnovu Zakona o manjinskim pravima ali je to sad druga prica. Status srpskog jezika treba resavati iskljucivo u okviru nacionalnog nivoa. Sve ostalo je suprotno interesu govornika srpskog jezika u CG i diskriminacija.
Kliknite za proširenje...
Pa srpski bi bio u upotrebi gde god je po popisu većinski.
Bolje išta nego ništa ,
 
Lompar: Identitet Crne Gore se ne može graditi na narativu da joj je Srbija neprijatelj 12.11.2024 Дан Портал

Srpske tradicije u Crnoj Gori su nesporne, ali crnogorsku državu ne treba dovoditi u pitanje, smatra književnik i profesor Milo Lompar.

- Crnogorska država je realnost i nije od juče. To se nikako ne dovodi u pitanje. Crnogorska država je starije od Hrvatske i Slovenije. Ali, dajte da ovu državu ne stvaramo na nekim nakaradnim tradicijama, već na onima na kojima se zaista stvorila - rekao je Lompar, gostujući u emisiji “Klub A plus” na A plus televiziji...

o_1886637_1024.jpg

MILO LOMPAR/ - CG NEWS

...Lompar smatra da se identitet Crne Gore se ne može graditi na narativu da je Srbija jedini neprijatelj.

- To nije normalno. Dolazite u sukob sa saopstvenim narodom. A pojedini političari tradicije stavljaju pod sitne interese - ocijenio je Lompar.

Lompar tvrdi da je bivši režim Mila Đukanovića imao problem sa tradicionalnim rusofilstvom u Crnoj Gori.

- Tako se sukobljavaju sa istorijskim predstavama sopstvenog naroda. Bitni bajraktar rusofilstva u Crnoj Gori je bio vladika Vasilije Petrović Njegoš. On ima najveće zasluge i za pomoć koju je Crna Gora dobijala dva vijeka od carske Rusije - kazao je Lompar.

Govoreći nadalje o Rusiji, Lompar je kazao da je glavna laž zapadne politike da je Rusija agresivna zemlja.

- Rusija je pokušavala da postane partner Zapada i mislim da nikad neće imati takvog kooperativnog partnera oličenog u liku Vladimira Putina. Zapad rusiji mora da prizna njen rang. Rusija je sila koja traži da se njeni interesi poštuju - ukazuje on.

Lompar ocjenjuje da je moguće da Crna Gora do 2028. godine bude članica Evropske unije.

- Crna Gora je mala država i ne bi predstavljala veliki teret za evropski budžet. Ispunjava sve uslove, koji se nazivaju geopolitičkim, kako bi se priključila EU. Ali, tu je u pitanju potpuna kontrola teritorije, a čisti primjer za to su Bugarska i Rumunija - zaključio je Lompar.

(A plus)

‼️Srpske tradicije nesporne, crnogorska država realnost‼️ prof.dr Milo Lompar 12.11.2024 A PLUS TV MONTENEGRO
Klub A+ sa Meli Melihom Ramusović - 12.11.24. - prof.dr Milo Lompar

 
Зашто ********* лажу да изворни Срби у Црног Гори нијесу били дискриминисани ??? Прочитајте што је о томе писао пок. проф. Предраг Вукић, историчар, и све је јасно !!!
Проф. Предраг Вукић
ОТПИСАНИ
(српска заједница на Цетињу на рубу нестајања)
Подгорица,2007.
ОТПИСАНИ
I
Бројни архивски и литературни извори снагом свог исказа неумољиво указују да је српско национално осјећање било апсолутно већинско национално одређење локалне популације на Цетињу све до свршетка социјалистичке револуције 1945. године. Са промјеном друштвеног уређења у вихору револуције и братоубилачког рата титоисти су приступили и промјени колективне националне свијести, како на Цетињу, тако и на простору Црне Горе уопште. Старо цетињско грађанство у послијератном периоду постепено се расељавало ван Цетиња. Са измјештањем главног града Црне Горе у Титоград исељавала се и цетињска популација, посебно образованији и просвјећенији дио становништва. Цетињани су поједииачно или колективно одлазили у Београд, Нови Сад, Титоград и друге перспективне велеградске центре нове Југославије. Упоредо са тим, са оснивањем индустријских градских предузећа која су крајем 20. вијека неславно и дефинитивно пропала, опустошено Цетиње су у масама пре- плавиле и неконтролисано насељавале бујице сеоског становни- штва из Катунске и Ријечке нахије. Овај радничко-сељачки плебс купљен друштвеним становима и углавном незарађеним платама колективно је усвојио крунска начела брозовске идеологије: милитантни атеизам и плебисцитарну србофобију. ЈБуди су из ових или оних личних интереса мотивисани да свјесно пристану на заборав свог изворног етничког поријекла, традиције, духовности. Темељна промјена социјалне структуре становништва града омогућила је у значајној мјери ескалацију антисрпске хистерије на Цетињу, почев од 1990. године па до наших дана. Полуписмене и патолошким духом задојене цетињске масе развиле су презир према сваком конструктивном умном или физичком раду, науци, образовању, просвјети, духовности. Усвојиле су груб патолошки дух утемељен на потрошачком менталитету као основни смисао живљења. Образованији свијет напуштао је Цетиње и то бесповратно.
Колективни иримитивизам гушио је сваку стваралачку иницијативу. Па ипак, и поред таквог друштвеног суноврата којим је Цетиње кретало, колективна србофобија још није била масовно раширена међу цетињским плебсом прије 1990. године. Свршио сам основну и потом средњу школу на Цегињу 1985. Исте године полазим на студије историје у Београд. Полазећи у нову и, разумије се, неупоредиво просвјећенију средину, иза себе сам оставио град, који је већ постао синоним провинцијалног примитивизма али не и шовииизма. Након доласка у завичајни град по свршетку студија у јесен 1989. године налазим темељно измијењену ситуацију. Потстакнута од унутрашњих и спољњих центара моћи, милитантна србофобија почиње да се убрзано шири кроз психолошки и социјални крвоток цетињских маса. Тзв. антибирократска револуција у Црној Гори почетком 1989. промовисана паролом Године почињу јапуаром, најављује коначно затирање српске националне свијести на Цетињу. Број Цетињана са дефинисаним српским осјећањем већ је сведен на занемарљив проценат.
Са оснивањем Либералног савеза Црне Горе, који је формиран управо на Цетињу 26. јануара 1990. године отпочела је ескалација колективне антисрпске хистерије у индоктри- нираним цетињским масама. Милитантна србофобија постаје опијум цетињског полусвијета. Идеолози Либералног савеза са патолошком мржњом негирају српство као национално одре- ђење старих Црногораца и народу нуде нову исгорију (наравно, кривотворену), нову „аутокефалну цркву“ (у ствари, антицркву) и нови „црногорски“ језик. Цетињани у огромној већини с болесним заносом и рушилачком егзалтацијом прихватају понуђену идеологију као свој поглед на сопствену прошлост и будућност. За мене лично остаје непознаница шта је дехуманизоване цетињске масе мотивисало да усвоје србо- фобију као смисао живљења и да крену путем без повратка, путем који неминовно у суноврат води. Јер, на колективној мржњи не може бити утемељена било каква конструктивна цивилизацијска тековина. Упоредо са успоном антисрпске хистерије цетињска индустријска предузећа пропадају и фактички престају са радом. Цетиње постаје град без перспекгиве. Њиме царује очај, алкохолизам, наркоманија, криминал, шовинизам, непросвијећеност, агресивност, безнађс.
Владајућа Демократска партија социјалиста почев од краја 1997. прелази на позиције програма Либералног савеза и активно потстрекава шовинизам цетињских маса превасходно усмјерен против Српске Православне Цркве на Цетињу и српске иационалне заједнице која је релативно малобројна. На спор- тским такмичењима која се одржавају у локалном Спортском центру разуларена цетињска омладина надахнута сабласним злодухом урла: Убиј, убиј Србина! Цетињски митрополит Амфилохије још од доласка на Цетиње посебно је изложен оркестрираној и хистеричној демонизацији. Цетињски либерали (у ствари, неонацисти) увредљиво му кличу: Ристо сотоно! (Ристо је свјетовно име митрополита Амфилохија). За малобројну српску заједницу на Цетињу стање постаје неподношљиво. Она је суочена са увредама, актима насиља и колективним бојкотом големе већине Цетињана. Са протоком времена људи почињу сасвим оправдано страховати за будућност својих породица и одлучују се на појединачно или колекгивно исељење. У појединим случајевима родитељи остају на Цетињу, али своју дјецу мотивишу да се трајно иселе на неко безбједније одредиште. Ипак, све до смјене Слободана Милошевића у јесен 2000. године српска заједница на Цетињу не показује знаке масовног осипања и смањења. И поред ратова у блиском сусједству, Срби на Цетињу показују чврстину и одважност остајући и поред мноштва искушења у свом завичају. Пад Милошевића и пораз удружене опозиције на вишестра- начким изборима у априлу 2001. указао им је да је режим Мила Ђукановића дугорочно несмјенљив и да искушењима нема краја. Људи се све више питају каква будућност очекује њих и њихове породице. Многи од њих просто желе да себи и својој породици (они који је имају) обезбиједе живот достојан човјека. Живот без мржње, без насиља, без биједе и сиромаштва. Живот у коме ће моћи сасвим слободно да исповиједају своју вјеру и народност. Живот у коме ће им бити суштински загарантована лична и имовинска сигурност. А такву сигурност на Цетињу, па ни у Црној Гори уопште, не могу очекивати. Просто зато јер је сама државна власт носилац несигурности, србофобије, насиља и криминала. Исто тако Срби на Цетињу не желе да их задеси судбина њихових сународника у Хрватској, Сарајеву или Космету. А то је сасвим реално очекивати. Сви ови разлози утицали су да се један број Срба грајно иселио са Цетиња. И са простора Црне Горе, разумије се.
У септембру 2001. дефинитивно се иселио са Цетиња у Колорадо Спрингс (САД) службеник Хидрометеоролошког завода Црне Горе Михаило-Мико Поповић, по струци дипломи- рани астрофизичар. Са собом је повео супругу Јелену рођ. Баровић и два малољетна сина: Данила и Павла. Мико је инте- лектуалац племенитог духа и свестраног образовања. Надахнут је православном хришћанском етиком. Данас предаје у специјализованој средњој стручној школи у Колорадо Спрингсу. Мноштво разлога мотивисало га је на трајно исељење у САД. Али један од њих је посебно битан. Уочи одласка рекао ми је: „Не желим да моје синове васпитавају у антисрпском духу и окрену их против свог оца. А то би се могло лако десити ако бих остао на Цетињу. Одлазим, јер желим да мојим синовима обезбиједим мирно и спокојно дјетињство, а себи и својој супрузи живот без биједе и неизвјесности“. То му је и пошло за руком. Након одласка у пензију, у новембру 2001. са Цетиња у Панчево преселио се Александар-Ацо Весковић, бив. начелник стоматолошке службе у цетињском Дому здравља. Весковић је увјерени Србин. Он је син мајора Андрије Весковића кога су комунисти из засједе лишили живота у Подкомовљу априла 1943. Антисрпска хистерија која је са протоком времена добијала на све већем залету мотивисала га је да се трајно пресели у Војводину. Није био једини. У јуну 2003. пензио- нисани ггрофесор математике у цетињској гимназији Војислав- Будо Гледић трајно се преселио у Београд. Патолошки дух цетињског иолусвијета потстакао га је да лични смирај потражи изван Црне Горе. И није погријешио. Понекад наврати на Цетиње на дан-два. И одмах одлази. Једном ми је рекао: „Да нијесам благовремено отишао у Београд вјероватно бих завршио на цетињском Новом гробљу“. Будов отац Мане Гледић, Србин из Лике, доселио се 1937. из Липовог поља код Госпића на Цетиње. Имао је четири сина. Осим Буда сви су се остали у међувремену упокојили. Гледића на Цетињу више нема. Интересантна је и судбина Вукашина Радусиновића. У питарву је образован и перспективан цетињски интелектуалац чије вријеме тек долази. Мој пријатељ. Увјерени Србин. Рођен је 1978. на Цетињу. Студије електротехнике свршио је у Подгорици.
Будући да као Србин није могао добити пристојну службу у Црној Гори одлучио се на исељење. У новембру 2004. одлази у Лондон. Двије године касније, у новембру 2006. добија намје- штење у једном реномираном лондонском пројектном бироу. Постаје члан Инжињерске коморе Велике Британије. Разумије се, не иамјерава да се враћа. Навео бих и примјер Цетињанке Александре Вулетић која је годинама руководила дјечјим хором „Св. Петар Цетињски“ при цетињском манастиру. Почетком 2006. дипломирала је на отсјеку за учитељске студије на Философском факултету у Никшићу. Већ у септембру исте године као професор разредне наставе добија намјештење у основној школи „Стеван Дукић“ у Београду. Сасвим разумљиво, не размишља о повратку. Њена млађа сестра Наташа студира славистику (отсјек за руски и чешки језик) на београдском Филолошком факултету. Зар је неопходно нагласити да и она жели да остатак живота проведе у Београду?... Јер, чему се враћати? И коме? Мржњи, биједи, насиљу, таворењу... Онај ко себе осуђује на таворење у атмосфери беспућа и безнађа реално себе осуђује на лагано и неумитно умирање. Знам то из личног искуства. Поучан је и примјер Бранка Ј. Маркуша, који је гимназију свршио на Цетињу, а студије медицине у Београду. По свршетку студија, добио је намјештење иа београдској Војио-медицинској академији. У Београду је формирао и нородицу. На повратак у Црну Гору не помишља. Своју буду- ћност по природи ствари везао је за неупоредиво цивили- зованију средину од цетињске. Посве очекивано. Дипломирани етнолог Душанка Огар, Српкиња из Војводине, добила је 1974. намјештење у цетињском Државном музеју. Како је вријеме протицало суочавала се са појединачним изливима србофобије. Навео бих један карактеристичан примјер. У току сједнице радничког савјета музеја 1985. године један музејски радник отворено јој је рекао: „Тебе је српска свиња правила“. Иста увреда наговјештавала је долазак бесудних времена и на ове просторе. Кад су цетињски либерали почетком 90-их година отпочели форсирати и ширити усташоидне идеје , Душанка се ријешила на исељење. У августу 1992. дефинитивно одлази са Цетиња. Добила је намјештење у Завичајном музеју у Сомбору. Сгоматолог Душан Бјеговић дошао је 1994. из Новог Сада на
Цетиње са супругом и отворио приватну стоматолошку ордииацију.
Својим професионалним и љубазним односом према пацијентима стекао је повјерење и поштовање миогих Цети- њана. Међу њима и не малог броја оних којима је србофобија постала суштинска философија живљења. Али атмосфера конти- иуиране неизвјесности, напетости и бесперспективе која већ годинама систематски разграђује душе Цетињана, као и чињеница да му се супруга није могла прилагодити стресним условима живота, мотивисала га је да се након десетак година боравка и рада у новој средини одлучи за повратак. Крајем 2006. трајно одлази у Нови Сад. Разумије се, број исељених Срба са Цетиња знатно је већи. Наводим само неколико примјера, који су ми лично познати.
 
Poslednja izmena:
У минулим годинама упознао сам и неколико старих Цетињана, који су до краја свог живота остали вјерни завјетним идеалима предака, православљу и српству. Али, биолошка редукција учинила је своје. У марту 2003. упокојио се у 87-ој години живота Саво Вуков Шпадијер, бив. потпредсједник Епархијског савјета Цетињске Митрополије. Чврст и увјерен Србин. Такав је остао до кончине своје. Сломила га је смрт сина јединца Вука, који се након дуге и тешке болести упокојио почетком 2001. у 43-ој години живота. Вука сам лично знао. Био је чиновник цетињског архива. И он је био утемељен у српском осјећању, као и отац му. Али зла судбина учини своје. Вуко није имао порода. Крајем 2003. године упокојила се и Вукова мајка Олга. Тако се угасио један племенити дом са фаталним исходом. Познавао сам и Сава Мирковића, чиновника у пензији, који је редовно присуствовао св. служби у цетињском манастиру. Прислонио би се уз ћивот Св. Петра Цетињског и тихо му се молио. Мирно би отстојао до краја литургије и потом одлазио кући. Упокојио се 1996. У дивној успомени остала ми је и наставница у пензији Ана Перовић која је обитавала у свом скромном дому у цетињском приградском насељу Груда. Памтим је као поносну, просвијећену и увјерену Српкињу. Упокојила се у новембру 2006. у 77-ој години живота. У децембру исге године упокојила се у 82-ој години живота и Смилжа Поповић, мајка Мика Поповића, која је вјеровала у исте идеале као и њен син. Како сам већ напомеиуо, породица Мика
Поповића годинама живи у САД, док Микова сестра Радмила одавно обитава у Београду. Поповићи више не живе на Цетињу. Иза њих је остала само скромна породична гробница на старом цетињском гробљу иза капеле Св. Богородице у Доњем Крају, са земним остацима Микових родитеља: оца Спасоја, који се упокојио још 1973. и мајке Смиљке. Таква судбина неумитно очекује и остале цетињске породице које су све до данас сачувале српско национално осјећање. А број таквих породица није велик.
Сви наведени показатељи евидентно указују да је српска национална заједница на Цетињу пред изумирањем и коначним ишчезнућем. То је чињеница која се не може оспорити и довести у питање. Примјера ради, према попису становништва извршеном у Књажевини Црној Гори 1909. године Срби су на Цетињу чииили 96% становништва. У етнографској студији „Ријечка нахија у Црној Гори“ Андрија Јовићевић је још 1911. записао: „Становништво Ријечке нахије је српско и осим Срба нема других народности“. Али времена се мијењају и људи у њима. Само 94 године касније, на попису становништва у Републици Црној Гори извршеном у новембру 2003. године Срби на Цетињу чине непуних 5% становништва. Па шта се десило у међувремену? Револуционарна промјена историјске националне свијести и зналачкп изведена манипулација цети- њским масама у духу колективне политичке патологије и духовне деструкције дефинитивно је и трајно елиминисала српску националну мисао са ових простора. Коначно ишчезнуће српске заједнице са Цетиња релативно је лако предвидјети. И онако малобројни и препуштени сами себи, од свих политичких фактора остављени на милост и немилост локалним неонаци- стима, Срби на Цетињу се годинама окупљају једино и искљу- чиво око Црногорско-Приморске Митрополије. У питању је једина институција у коју се могу барем дјелимично поуздати, сматрати је својом и од ње очекивати разумијевање и духовну потпору. Са протјеривањем митрополита Амфилохија и свеште- нства и монаштва Српске Православне Цркве са Цетиња, чему државна власт у Подгорици објективно тежи, нестаће и српске заједнице на цетињским просторима. Преостали Срби или ће сами отићи или ће бити протјерани. Уосталом, локални неона- цисти годинама најављују не само изгон Митрополије са Цетиња всћ и протјеривање све малобројније српске заједиице из града. Изгои Мигрополије само је питање времена. Индоктринирана усташоидиим духом. голема већина Цетињана не осјећа је својом духовном заједницом већ плебисцитарно подржава еекту Мираша Дедејића. Митрополија је изузев неколико вјерујућих породица и појединаца суштински остала без сопствене пастве. Али неповратно и трајно удаљавање цетињске популације од православног духовног модела почело је много раније, још 1941. Исти процес сада само улази у своју завршну етапу. У том погледу пијс се умјссно заваравати. Српска Иравославна Црква на Цетињу нема будућност просто зато, јер је број Срба у овој средини маргиналап. Дошло је до корјеиите промјене култу- ролошке и народносне свијести локалног становништва. Некада протагонисти српске националне и државотворне завјетне мисли, Цетињани су у међувремену постали сљедбеници мили- тантног аитисрпства и усташоидних идеја. Али ако се народ промијенио, Митрополија је остала иста. Она се није прила- годила духу времена. Остала је заточник изворне историјске и националне мисли Црне Горе. И некадашњег Цетиња, разумије се. Оног Цетиња које живи у нашим успоменама и о коме се некад пјевало уз струне гусала. Оног Цетиња кога одавио више нема. Управо зато Црква је фактички остала без пастве, окружеиа иопулацијом са нескривеним непријатељским намје- рама. Зато, како рекох, изгон Митрополије са Цетиња само је питање времена. А са изгоном своје Цркве и оно мало Срба што је остало иа Цетињу неминовно ће морати отићи. Остаје само отворено питање да ли ће се српска заједница повући са ових простора у пламсну братоубилачког рата кога владајућа полити- чка групација увијек може испровоцирати, или у неким мирни- јим условима. Једио је сигурно. И оно Срба што стицајем одређених околности још обитава на Цетињу размишља о одласку из ове долине безнађа. И у тишини и породичној интими својих домова припрема се за тај чин.
 
Наравно, коитинуирано исел>авање Срба не одвија се само са Цетиња већ и са подручја Републике Црие Горе уопште. Навео бих неколико примјера, који су ми лично познати. Професор на Философском факултету у Никшићу и бив. савезни мииистар вјера Богољуб Шијаковић у јуну 2002. наименован је за редовног професора на Богословском факултету у Бсограду.
Политички дебакл опозиције у Црној Гори и смишљено ширење антисрпске хистерије мотивисало га је да се одлучи за трајно пресел>ење у Београд. Адвокат Мирослав Ћукић трајно се нреселио из Подгорице у Бања Луку. Бив. радник Савезне управе царина Богдан Кнежевић са млађим братом Милошем преселио се из Подгорице у Београд. Асистент на Природно- математичком факултету у Подгорици Владимир Божовић у августу 2004. одлази на четворогодишњу специјали-зацију у САД. Уочи одласка у Америку срели смо се у цетињском манастиру. Рекао ми је да не намјерава да се враћа у Црну Гору. „Недостаје ми ваздуха. Недостаје ми слободе“ - поручио ми је. Зар је неопходно рећи да је Владимир увјерени Србин? Из Никшића у Београд са родитељима прелази дописник Радио- Светигоре Спиридон Булатовић. Из Бара са цјелокупном породицом у Нови Сад одлази Радослав Стојановић, бив. члан Главног одбора Народне страике. Из Улциња преселио се у Београд Младен Никић, приватни предузетник, иначе бив. члан Главног одбора Социјалистичке народне партије Црне Горе. Из Подгорице у Београд одлази и члан Главног одбора Српске народне сгранке Мирослав Влаховић. Из Никшића преселио се у Земун Војо Станишић, власпик издавачке куће „Јасеи“. .Товица Вујовић из Подгорице, син академика Дима Вујовића, са цјелокупном породицом преселио се у Београд одмах након референдума 2006. У априлу 2007. новинар и публициста Војислав Белоица преселио се из Херцег - Новог у Београд. Пјевач народне музике Зоран Калезић, у минулим годинама познато име и на ширим југословенским музичким релацијама, у току 2002. трајно се преселио у Чикаго. О разлозима који су га мотивисали на тај преломан корак Калезић у изјави „Вечерњим новостима“ од 24. јануара 2005. поред осталог каже: „Нисам могао да се снађем ту где се још прича ко је за Мила, ко за Момира, ко је у „јулу“, а ко у „августу“. Не желим да ме ико прозива. Огишао сам, јер нисам желео да будем лош Црногорац у Београду, нити лош Србин у Црној Гори. Срећан сам што сам рођен у селу Косов Луг, али и поносан што ми је Београд све пружио као најбоља мајка. У Америци планирам да останем до краја живота. Побегао сам да спасем своју душу.“
Сви поменути појединци иселили су се из Црне Горе у раздобљу измсђу 2001. и 2007. Неки од њих су моји лични
пријатељи и мени драги људи. Са већином њих сам разговарао о разлозима који су их потстакли на одлазак. Општа несигурност, недостатак било какве перспективе за будућност породице, губљење вјере у неко боље сјутра, антисрпска хистерија и жеља да се себи и својој породици обезбиједи живот у миру и спокојству, мотивисали су их да се одлуче за трајно исељење из Црне Горе. Разумије се, осим општих мотива постоје и појединачни мотиви, који су сваког од њих индивидуално потстакли да предузму овај судбоносан корак у свом животу. г Поменуо сам само оне случајеве исељавања, који су ми лично познати. По одласку из завичаја већина њих одлази у Србију, а мањи број у европске и прекоморске земље. Иначе, о исељавању Срба из Црие Горе нико не води статистику, тако да укупан број исељених није познат. У питању је процес који и дал>е траје. И крај му се не назире.
Не мали број Срба са приморја, а посебно са сјевера, који јс након отцјепљења остао да живи у свом завичају, већ је покуповао некретнине у Србији спремајући се да трајно напусти Црну Гору у случају братоубилачког рата или озбиљног погоршања безбједоносне ситуације. На ову све масовнију појаву осврнуо се и потпредсједник Скупштине Србије Божидар Делић, који је у изјави подгоричком дневном листу „Дан“ од 27. јуна 2007. поред осталог рекао: „Уочљиво је да Срби из Црне Горе купују некретнине у Србији. Очигледно да у Црној Гори, која стално истиче демократичност, Срби који другачије мисле не виде перспективу и осјећају се као грађани другог реда“.
Уосталом, у питању су чињенице чију је вјеродостојност релативно лако провјерити.
Сеобе Срба су саме по себи тихо етничко чишћење. Оне по природи ствари претходе братоубилачким сукобима и суро- вим разрачунавањима и сатирањима. Управо су појединачне и масовне сеобе Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије које су се са ових простора тихо и непримијетно годинама одвијале у бесудним временима титоизма и пост- титоизма као по неком неписаном правилу представљале увод у бескрупулозни ратни финале, који је услиједио на свршетку другог миленијума. Зар у Црној Гори може бити другачије? Страховања да се Црној Гори не понове трагична искуства неких сусједних република и народа сасвим су оправдана. Сјећања на
комунистичке јаме безданице из тзв. социјалистичке револуције дубока су и неизбрисива. Црногорски неонацисти надахнути патолошким поривима сабласно призивају авети прошлости усташоидним порукама и пријетњама. Њихово неодговорно, бахато и морбидно понашање Црну Гору хипотетички може увести у хаос и лудило братоубилачког рата. У том случају, опстанак Срба на просторима Црне Горе иеминовно би био доведен у питање. Њихову даљу судбину одређивао би сложен низ унутрашњих и спољних фактора, али и реална способност њих самих да се изборе за своје мјесто под сунцем и живот достојан човјека.
 
Али да се вратимо Цетињу. Негативни демографски трендови иеумољиво опомињу да упоредо са нестајањем српске националне заједнице на Цетињу постепено и неумитно нестаје и Цетиње као урбано насеље. Већ годинама стопа морталитета неупоредиво је већа од стопе наталитета. Само у раздобљу између 1991. и 2003. број становника цетињске општине опао је за 1760 лица. То су званични подаци. Према незваничним подацима, број становника је суштински опао за више од 2000 лица. Процес одумирања становништва наставља се и даље. Занимл,иво је напоменути да су негативни демографски трендови на Цетињу отпочели управо када је отпочела индоктринација цетињских маса милитантним антисрпством. Сагледавањем релевантних чињеница закључак неминовно слиједи. Српство је уздигло и афирмисало Цетиње. Анти- српство ће га уништити. Српска заједница на Цетињу осуђеиа је на изумирање и нестајање. Али иста судбина очекује и престони град Црне Горе.
Графит „Србе на врбе“ исписан на трафостаници испред цетињске богословије
II
Протјеривање малобројне српске националне заједнице са Цетиња један је од виталних циљева цетињских локал - шовиниста. Овај циљ не би могли реализовати без континуиране потпоре како централне тако и локалне државне власти и структура државне и јавне безбједности. Конкретно речено, Срби у Црној Гори, па тако и на Цетињу, немају ни статус конститутивног народа ни статус мањинског народа. Државна власт их третира као „реметилачки фактор“, а цетињски полу- свијет као „издајнике“ и „друштвени отпад“, који је у интересу државе неопходно протјерати. За регулисање својих права српска заједница нема се коме обратити. Цивилизована кому- никација са институцијама система није могућа, јер државни органи упорно одбацују сваку конструктивну иницијативу чијом би се примјеном коначно дефинисао правни статус Срба у Црној Гори. Срби на Цетињу сасвим разумљиво осјећају да их уставно - правни систем пе штити већ генерише континуираии осјећај несигурности и иотстиче појединачну или колективну примјену вербалног или физичког насиља против њих.
У минулим годинама моји сународници на Цетињу суочавали су се са мноштвом искушења. Почев од увреда, иријетњи, физичког насиља па до атака на имовину. О томе би се могла нагшсати посебна студија. Али и када нема увредљивих и пријетећих провокација осјећате да сте непожељни. Такав осјећај, ако сте Србин или Српкиња, прати вас на улици, у продавници, канцеларијском надлештву, јавним локацијама. Није вам препоручљив улазак у више од 90% локала у граду, јер су њихови власници у големој већини увјерени неонацисти усташоидног духа. Разумије се, наићи ћете и на коректно осо- бл>е. Нијесу сви чиновници или продавци нужно шовинисти. Али осјећај нелагоде, неслободе и спутаности прати вас из дана у дан, из године у годину. Просто осјећате да не припадате том свијегу. Нијесмо заједно ни у радости ни у жалости. Голема већина Цетињана радовала се страдању Срба у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Космету. И одобравала бомбардовање Србије у прољеће 1999. Радовали су се сваком српском распећу и колективној погибији и туговали кад су београдски спортски
тимови одпосили побјсде и освајали побједничке пехаре. Нигхуе се у Црној Гори ие осјећа да Срби и национални Црногорци суштински више нијесу један народ као на Цетињу. Можемо се заваравати али стварност је неумољива. Понекад непријатна ћутња и одбојни погледи цетињске масе пуии мржње и презира усмјерени према локалним Србима говоре више од ријечи. Као један од локалних цетињских Срба са тим се суочавам дословно сваки дан. Међуљудски односи и скривена осјећања између локалних Срба и цетињског полусвијета у лигерараном смислу најживље се могу описати кроз ријечи којима се озринићки кнез Јаико у „Горском вијенцу“ обратио старјешинама исламизи- раних Црногораца:
„смијешна је ова наша љубав;
грдно нам се очи сусретају,
не могу се братски погледати
но крвнички и некако дивље;
очи зборе што им вели срце“.
Говорити о демократским слободама и правима човјека у таквим условима живљења дјелује крајње гротескно и карикатурално. У граду препуном мржње и колективне патоло- гије поражена су и дефинитивно елиминисана основна начела човјечносги. Политичка фразеологија о наводној једнакости свих грађана и народа не може прикрити туробну стварност на Цетињу и у Црној Гори уопште. У такве фразе нико не вјерује. Па ни они који их изговарају вјерујући да ће можда успјети још неког преварити.
Исписивање графита са пријетећим порукама саставни је дио специјалног рата, који се против српске националне заједпице успјешно примјењивао широм простора бивше Југославије, па тако и на Цетињу. Све је почело почетком 90-их година кад су цетињски неонацисти (либерали) на фасадама појединих цетињских зграда почели исписивати увредљиве поруке усмјерене против митрополита Амфилохија, као на примјер: Амфшохиј, ти нијеси наш владика, Амфшохије, идиу Србију, Ристо сотоно! Напоље бандо! (исписано на фасади Дворског архива на Цетињу), Ристо смет! (исписано иа подвожњаку између Његошеве Биљарде и цетињског архива),
Четиици, напоље из манастира!... и још много њих са сличним садржајем. На каменом зиду који окружује дворску цркву на Ћипуру у току 1992. локални неонацисти исписали су морбидно упозорење: Четници, Цетиње је ваша смрт! Будући да су четници војио-политички пораженијош 1945. године, јасно је да је порука у ствари намијењена цетињским Србима. Потом се прелази на исписивање графита са отвореним и нескривеним усташоидним порукама. На срушеној аутобуској гаражи преко пута градске капеле Св. Богородице у Доњем Крају још прије десетак година осванула је порука: Срби ***** и говна! Све до наших дана стоји на своме мјесту. Неуклоњена. Наравно, то није случајно. Графит само одражава колективна осјећања цетињске популације. Зато се и не уклања. Након локалних избора на Цетињу у мају 2002. на фасади једне у низу зграда у насељу „4. јул“ освануо је графит са сликовитом поруком: Истрага посрбица\ У питању је нескривен позив на колективни линч цетињских Срба. Српској заједници на Цетињу, као и у Црној Гори уопште, шовинисти окупљени око владајућих центара политичке моћи оспоравају чак и право на сопствено нацио- нално име, називајући их „посрбицама“. Са протоком времена, антисрпска хистерија добија неслућене размјере.У јаиуару 2006. године иа десетак локација у граду црним латиничним словима исписане су из Словеније и Хрватске увезене поруке: Србе на врбе! Исписивала их је цетињска омладина. Једна од њих исписана је и на трафостаиици испред богословије „Св. Петар Цетињски“. Истовремено, на асфалтном путу на блиској удаље- иости од цетињског манастира исписана је усташоидна порука: Убиј, закољи, да Србин не постоји! А на фасади Дома Црвеног крсга у Богдановом крају освануо је исписан дистих: Мали Србин трчи пољем, ја га кољем! Неки од ових графита накнадно су уклоњени. Неки су осгали на своме мјесту све до наших дана. Међу њима и онај Убиј, закољи... исписан на асфалту поред Цетињске Митрополије. Цетињска псеудо-интелекгуална и политичка јавност није ни декларативно осудила исписивање ових графита. Сасвим разумљиво, није ни могла, јер је управо она својим шовинизмом и кривотворењем изворне историјске традиције Цетиња и Црне Горе цетињској омладини нудила и препоручивала милитантно антисрпство као модел живљења. Разумије се, на томе се није стало. Уочи референдума на коме је реализована сецееија Републике Црне Горе (21. маја 2006.) међу цетињском омладином постају популарне и радо пјеване устапЈоидне поруке у дистиху, као: Црна Горо, мила мати, ноћас ћемо Србе клати, или на примјер: Од Тополе па до Црне Горе, свуд су ербе да вјешамо Србе. Они који шире овакве поруке покушаће у неком за њих повољном тренутку и да их реализују. Уосталом, зар нијесу усташе знатно прије 1991. годипе отворено и јавно пјевали: Ми Хрвати не пијемо вина него крви од брата СрбинаЋ Пријетеће поруке хрватских шовиниста коначно је реализовао бив. генерал ЈНА Фрањо Туђман у тзв. домовииском рату ггочетком 90-их година изгоиом пола милиона Срба са простора Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Далмације. Цетињски полусвијет само преузима хрватски модел. Ипак, остаје отворено питање ко је „стваралац“ савремених цетињских пјесиичких остварења која нескривено заударају на усташтво и неонацизам. Он је скривен од јавности своје дистихове састављао у царству сопственог духовног сумрака и потом их само понудио цетињском „тржишту“ које их је радо прихватило као своје колективно надахнуће. ^ато с правом можемо рећи да је суштински креатор свих ових усташоидних порука савремено Цетињс као духовна и урбана цјелина. Финални циљ исписи- вања оваквих порука је стварање осјећања латептне несигу- рности код све малобројније српске заједнице на Цетињу, како би се она дефинитивно ријешила на колективно исељење. Уз исписивање пријетећих графита синхронизовано и осмишљено се примјењују континуиране мјере психотортуре која је трајна и никад не јењава, како би се пројектовани циљ етничке хомогенизације привео крају
 
У овом случају тај циљ је - Цетиње без Срба и српске националне свијести. Усљед равно- душности политичких фактора у Србији и Руској Федерацији, као и усљед евидентне немоћи српске националне заједнице у Црној Гори да заштити своје сународнике, у реализацији тако осмишљеног пројекта у највећој мјери се успјело. То је чиње- ница која се не може оспорити. Политичка и финансијска потпора САД и Европске Уније систематском ширењу и форсирању антисрпских осјећања у Црној Гори, па тако и на Цетињу, више је него очигледна. Ескалација антисрпства у Црној Гори отпочела је истовремено са експлозијом медијски синхронизоване србофобије у Западној Европи и САД. Моћним међународним центрима империјалне моћи на Западу дези- нтсгрисана и осиромашепа српска национална заједница на Балкану није могла успјешно парирати. У таквим условима антисрпска хистерија плански потстицана и усмјеравана све више се ширила Цетињем, постајући свенародни идеал локалног полусвијета.
Демографски и економски показатељи неумољиво ука- зују да се савремено Цетиње налази на прагу тихог одумирања и лаганог нестајања. Осим пропагирања србофобије, цетињска локална заједпица није ни интелектуално ни организациоио снособна да сгручно и зналачки осмисли будућност свог града. За безизлазно стање у коме се град нашао цетињски шовинисти оптужују искључиво малобројну српску заједницу као наводног носиоца „великосрпске завјере“ и „митоманске свијести“. Из њихове реторике происходи као да непуних 5% популације угрожава и угњетава преосталих 95% градског стаиовништва. Елементарна логика чињеница и реалан однос снага указује да је тако пешто просто немогуће. Могућ је само обрнут процес. Колекгивна цетињска параноја од „великоерпства“ отишла је и сувише далеко. Из таквог болесног стања друштвене свијести могу се изродити само велике невоље. И недјела која их неминовно прате.
Графит Убиј, закољи, да Србин „ не постоји“ исписан испред цетињског манастира
III
О туробној судбини цетињских Срба свих минулих го- дина се ћути. У том погледу изузетак је академик Матија Бећковић, који им је на скупу држављана Црне Горе у Београду 17. марта 2001. године одао признање ријечима: ,Ј7ако је данас бити Србин у Стамболу, али је теилко на Цетињу“. Са само пар реченица Матија је изразио сву драматичност положаја у коме се цетињски Срби објективно налазе. Све малобројнији Срби на Цетињу посљедњи су остатак оног Цетиња које је све до скора цјелокупном српском роду служило као узор, примјер и понос. Са њиховим нестанком и одласком са ових бесудних простора иестаће и посљедњи остаци некадашњег Цетиња. Српске Спарте. Српског почивала, како га је владика Раде опјевао и у вјечност уздигао.
Цетињским Србима одавно је изречена пресуда. Остало је само да сачекамо тренутак њеног извршења.
1731502665216.png
1731502681053.png
 
Skoro 60.000 Crnogoraca zbori srpski 16.11.2024 vijesti.me

Novi podaci s popisa stanovništva - oko 2.000 Srba govori crnogorskim, Bošnjaci dominantno pričaju bosanskim, a Muslimani crnogorskim. Među Srbima 14.220 stranih državljana, a onih koji uz crnogorsko imaju i drugo državljanstvo - 3.841

5605468_slavlje-savo-prelevic_ls.jpg

Crnogorskim govore 1.953 građanina koja su se izjasnila kao Srbi (ilustracija), Foto: Vijesti, Savo Prelević

Blizu 60.000 građana Crne Gore koji su se na prošlogodišnjem popisu stanovništva nacionalno izjasnili kao Crnogorci govori srpskim jezikom, oko 2.000 Srba priča crnogorskim, Bošnjaci dominantno govore bosanskim, a Muslimani crnogorskim.

To pokazuju novi podaci s popisa stanovništva, domaćinstva i stanova, koje je Uprava za statistiku MONSTAT objavila na svom sajtu.

U njima se vidi da od 256.436 građana koji su se izjasnili kao Crnogorci, crnogorskim jezikom govori 183.015 njih, a srpskim 58.856. Da govori srpsko-hrvatski, rekla su 7.463 Crnogorca, dok 1.383 građanina koja su se tako nacionalno odredila nisu željela da se izjasne kojim jezikom govore.

Kad je riječ o onima koji su se odredili kao Srbi, od 205.370 njih, srpskim jezik govore 199.844 ta građanina, a crnogorskim 1.953. Da govore srpsko-hrvatskim, navela su 2.554 građanina koja se “pišu” kao Srbi, dok njih 104 nije željelo da se izjasni kojim jezikom zbori.

Podaci MONSTAT-a pokazuju da većina Bošnjaka govori bosanskim jezikom. Od 58.956 onih koji su se izjasnili kao Bošnjaci, 42.319 priča bosanskim jezikom, a 1.843 bošnjačkim.

Crnogorski jezik govori 14.118 Bošnjaka, a srpski 197 njih.

S druge strane, građani koji su se na popisu održanom krajem prošle godine izjasnili kao Muslimani, većinski govore crnogorskim jezikom. Od 10.162 Muslimana, crnogorskim govori njih 8.550. Da govori bosanskim, izjasnila su se 464 Muslimana, srpskim priča nešto manje njih - 399, a srpsko-hrvatskim - 204.

Prema podacima sa sajta MONSTAT-a, od 5.150 građana koji su se izjasnili kao Hrvati, hrvatskim jezikom govori 2.046 njih, crnogorskim - 1.828, srpsko-hrvatskim - 605, a srpskim -189.

Kao Jugosloveni, na popisu su se izjasnila 1.632 građanina. Najviše njih, 700, reklo je da govori srpsko-hrvatskim, 587 srpskim, a 149 crnogorskim.

Od 12. 824 Rusa koji žive u Crnoj Gori, njih 12.629 govori ruskim jezikom. Da govori srpskim, navelo je 73 njih, a crnogorskim - 28.

Od 5.629 građana koji su se odredili kao Romi, 4.438 govori romskim jezikom, 564 - albanskim, 363 - crnogorskim, a 156 - srpskim.

U dijelu podataka o regionalnoj pripadnosti, od 640 Bokelja, srpskim govore njih 254, srpsko-hrvatskim - 169, a crnogorskim - 132.

Kad je riječ o vjeroispovijesti, od ukupnog broja Crnogoraca, 211.398 se izjasnilo da su pravoslavci. Islamske vjere su 22.292 Crnogorca, a katoličke - 5.795.

Među Crnogorcima je 9.381 ateista, 1.915 - agnostika, a po pitanju vjeroispovijesti nije željelo da se izjasni 3.398 građana koji su se “pisali” kao Crnogorci.

Među onima koji su se na popisu izjasnili kao Srbi, njih 203.990 je pravoslavne vjere. Među Srbima je 497 ateista, 130 - katolika, 90 - agnostika, dok o vjeri nisu željela da se izjasne 133 građanina.

Od ukupnog broja Bošnjaka, 58.859 se izjasnilo da je islamske vjeroispovijesti.

Među Albancima, kojih prema popisu ima 30.978, islamske vjeroispovijesti je 22.520 njih, a katoličke 8.085 građana.

Od 10.162 Muslimana, 10.097 su islamske vjere. Hrvata koji se izjašnjavaju kao katolici je 4.580, a kao pravoslavci - 157.

Bokelji su dominantno pravoslavne vjere - 400 od ukupno 640 njih, dok su 153 građanina koja se se tako odredila naveli da su katolici.

Srba koji su strani državljani - 14.220

MONSTAT je objavio podatke o državljanstvu prema nacionalnoj pripadnosti.

Prema tim podacima, 252.207 građana koji su se izjasnili kao Crnogorci su državljani Crne Gore. Među Crnogorcima, državljanstvo Crne Gore i druge države ima 2.010 građana, a strani državljani su njih 2.202.

Podaci pokazuju da su 187.309 građana koji su se izjasnili kao Srbi, državljani Crne Gore, dok državljanstvo Crne Gore i druge države ima 3.841 građanin koji se izjavnio kao Srbin. Srba koji su strani državljani je 14.220.

Crnogorsko državljanstvo imaju 55.493 Bošnjaka, dok državljanstvo Crne Gore i druge strane države ima 1.839 Bošnjaka. Stranih državljana Bošnjaka je 1.616.

Državljana Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Albanci je 28.388, a državljanstvo Crne Gore i druge strane države ima 1.155 Albanaca. Stranih državljana Albanaca je 1.421.

Muslimana koji su državljani Crne Gore ima 9.705, onih koji imaju crnogorsko i državljanstvo druge strane države ima 105, a onih koji su strani državljani - 351.

Hrvata koji imaju crnogorsko državljanstvo je 4.082. Državljanstvo Crne Gore i druge strane države imaju 632 Hrvata, dok su strani državljani, njih 433.

Kad su u pitanju Rusi, njih 124 su crnogorski državljani, a isto toliko ih je koji uz crnogorsko imaju još neko državljanstvo. Rusa koji su strani državljani je 12.572.
 
Роле:
Skoro 60.000 Crnogoraca zbori srpski 16.11.2024 vijesti.me

Novi podaci s popisa stanovništva - oko 2.000 Srba govori crnogorskim, Bošnjaci dominantno pričaju bosanskim, a Muslimani crnogorskim. Među Srbima 14.220 stranih državljana, a onih koji uz crnogorsko imaju i drugo državljanstvo - 3.841

5605468_slavlje-savo-prelevic_ls.jpg

Crnogorskim govore 1.953 građanina koja su se izjasnila kao Srbi (ilustracija), Foto: Vijesti, Savo Prelević

Blizu 60.000 građana Crne Gore koji su se na prošlogodišnjem popisu stanovništva nacionalno izjasnili kao Crnogorci govori srpskim jezikom, oko 2.000 Srba priča crnogorskim, Bošnjaci dominantno govore bosanskim, a Muslimani crnogorskim.

To pokazuju novi podaci s popisa stanovništva, domaćinstva i stanova, koje je Uprava za statistiku MONSTAT objavila na svom sajtu.

U njima se vidi da od 256.436 građana koji su se izjasnili kao Crnogorci, crnogorskim jezikom govori 183.015 njih, a srpskim 58.856. Da govori srpsko-hrvatski, rekla su 7.463 Crnogorca, dok 1.383 građanina koja su se tako nacionalno odredila nisu željela da se izjasne kojim jezikom govore.

Kad je riječ o onima koji su se odredili kao Srbi, od 205.370 njih, srpskim jezik govore 199.844 ta građanina, a crnogorskim 1.953. Da govore srpsko-hrvatskim, navela su 2.554 građanina koja se “pišu” kao Srbi, dok njih 104 nije željelo da se izjasni kojim jezikom zbori.

Podaci MONSTAT-a pokazuju da većina Bošnjaka govori bosanskim jezikom. Od 58.956 onih koji su se izjasnili kao Bošnjaci, 42.319 priča bosanskim jezikom, a 1.843 bošnjačkim.

Crnogorski jezik govori 14.118 Bošnjaka, a srpski 197 njih.

S druge strane, građani koji su se na popisu održanom krajem prošle godine izjasnili kao Muslimani, većinski govore crnogorskim jezikom. Od 10.162 Muslimana, crnogorskim govori njih 8.550. Da govori bosanskim, izjasnila su se 464 Muslimana, srpskim priča nešto manje njih - 399, a srpsko-hrvatskim - 204.

Prema podacima sa sajta MONSTAT-a, od 5.150 građana koji su se izjasnili kao Hrvati, hrvatskim jezikom govori 2.046 njih, crnogorskim - 1.828, srpsko-hrvatskim - 605, a srpskim -189.

Kao Jugosloveni, na popisu su se izjasnila 1.632 građanina. Najviše njih, 700, reklo je da govori srpsko-hrvatskim, 587 srpskim, a 149 crnogorskim.

Od 12. 824 Rusa koji žive u Crnoj Gori, njih 12.629 govori ruskim jezikom. Da govori srpskim, navelo je 73 njih, a crnogorskim - 28.

Od 5.629 građana koji su se odredili kao Romi, 4.438 govori romskim jezikom, 564 - albanskim, 363 - crnogorskim, a 156 - srpskim.

U dijelu podataka o regionalnoj pripadnosti, od 640 Bokelja, srpskim govore njih 254, srpsko-hrvatskim - 169, a crnogorskim - 132.

Kad je riječ o vjeroispovijesti, od ukupnog broja Crnogoraca, 211.398 se izjasnilo da su pravoslavci. Islamske vjere su 22.292 Crnogorca, a katoličke - 5.795.

Među Crnogorcima je 9.381 ateista, 1.915 - agnostika, a po pitanju vjeroispovijesti nije željelo da se izjasni 3.398 građana koji su se “pisali” kao Crnogorci.

Među onima koji su se na popisu izjasnili kao Srbi, njih 203.990 je pravoslavne vjere. Među Srbima je 497 ateista, 130 - katolika, 90 - agnostika, dok o vjeri nisu željela da se izjasne 133 građanina.

Od ukupnog broja Bošnjaka, 58.859 se izjasnilo da je islamske vjeroispovijesti.

Među Albancima, kojih prema popisu ima 30.978, islamske vjeroispovijesti je 22.520 njih, a katoličke 8.085 građana.

Od 10.162 Muslimana, 10.097 su islamske vjere. Hrvata koji se izjašnjavaju kao katolici je 4.580, a kao pravoslavci - 157.

Bokelji su dominantno pravoslavne vjere - 400 od ukupno 640 njih, dok su 153 građanina koja se se tako odredila naveli da su katolici.

Srba koji su strani državljani - 14.220

MONSTAT je objavio podatke o državljanstvu prema nacionalnoj pripadnosti.

Prema tim podacima, 252.207 građana koji su se izjasnili kao Crnogorci su državljani Crne Gore. Među Crnogorcima, državljanstvo Crne Gore i druge države ima 2.010 građana, a strani državljani su njih 2.202.

Podaci pokazuju da su 187.309 građana koji su se izjasnili kao Srbi, državljani Crne Gore, dok državljanstvo Crne Gore i druge države ima 3.841 građanin koji se izjavnio kao Srbin. Srba koji su strani državljani je 14.220.

Crnogorsko državljanstvo imaju 55.493 Bošnjaka, dok državljanstvo Crne Gore i druge strane države ima 1.839 Bošnjaka. Stranih državljana Bošnjaka je 1.616.

Državljana Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Albanci je 28.388, a državljanstvo Crne Gore i druge strane države ima 1.155 Albanaca. Stranih državljana Albanaca je 1.421.

Muslimana koji su državljani Crne Gore ima 9.705, onih koji imaju crnogorsko i državljanstvo druge strane države ima 105, a onih koji su strani državljani - 351.

Hrvata koji imaju crnogorsko državljanstvo je 4.082. Državljanstvo Crne Gore i druge strane države imaju 632 Hrvata, dok su strani državljani, njih 433.

Kad su u pitanju Rusi, njih 124 su crnogorski državljani, a isto toliko ih je koji uz crnogorsko imaju još neko državljanstvo. Rusa koji su strani državljani je 12.572.
Kliknite za proširenje...
Guslar ?! :lol:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Kada će parlamentarni izbori?
Odgovora
2
Pregleda
200
Meliot
M
Тихи
Parlamentarni izbori u Češkoj – Babiš u pol-poziciji, odnos prema Rusiji važna tema kampanja
Odgovora
6
Pregleda
336
Zlatko 01
Zlatko 01
tab503
Расписани локални избори у Мионици и Неготину за 30. новембар
2
Odgovora
34
Pregleda
575
Sizif
Sizif

Back
Top