"Prometej je svome bratu Epimeteju rekao da ne prima nikakve darove od bogova. Epimetej ga nije poslušao te, kad su bogovi poslali Pandoru na zemlju, zaljubio se u nju. Hermes mu je rekao da je ona Zeusov dar i upozorio ga je da ne dira Pandorinu posudu koja je bila njezin miraz. Epimetej je rekao Pandori da ne otvara tu posudu.
No, Pandorina je znatiželja prevladala te ju je otvorila. Sva su zla izašla na dotada bezbrižno čovječanstvo koje je živjelo u blagostanju - kuga, tuga, siromaštvo, zločin, očaj, pohlepa, starost, bolest, ludost, prkos, glad, prijevara itd. Odmah ju je brzo zatvorila, a unutra je ostala samo - nada".
Над причом о Пандори збуњивали се се многи филозофи као и Шопенхауер.
Ниче је на њој веома лепо исказао свој песимизам и своју шопенхауровску филозофију:
Питање се поставља шта је у кутији? Да ли добро или зло? И одакле онда нада тамо ако је нада нешто добро?
Као што рече Шопенхауер и сам Хеисод није био начисто у разумевању тог мита. Хесиод није могао мит разумети, али оно што је исти створило није ни било разумевање, нити нечији интелект, већ интуиција. А када имамо знања новије филозофије, и уз помоћ интуиције, тај мит нам може показати своје право значење.
Кутија је опажајни свет или просторни објекат испред сазнајућег субјекта. Као такав, опажај је изван сваке афекције. Слика коју је створио мозак и коју називамо опажајни "реалан"свет, као такав није еквивалентан, нити компатибилан са афекцијама. Ма колико копали по опажајним сликама нећемо нигде на њима споља наћи патњу. Патња је скривена. Ње нема на сликама. Да бисмо је нашли требамо напустити опажање слика и субјективно доживети бол. Тиме смо "отворили кутију", напустили просторно опажање и прешли на субјективан доживљај који више није простор већ нешто смештено у трајању.
Или јасније:
Када би постојао човек који никада у животу није имао никаквих осећаја већ само опажаје спољњег света, тај би проживео живот богова. Без икакве патње или задовољства. Када би он пожелео да на некој слици гладних у Африци пронађе глад, то не би успео. Тога на слици нема, глад није споља "у кутији" она је унутар субјективне свести људи, "смештена" у трајању а не у простору.
Пандора није отворила кутију. Кутију свако од нас отвара сваког трена. Када год са објективног опажајног света скренемо пажњу на своје субјективне осећаје "отворили смо кутију".
Остаје једино питање шта је са надом и ту се сударамо са свом противуречношћу коју крију суштинска питања. Задовољство и патња су корелати, исто као добро и зло и они не могу једно без другога. У Пандориној кутији било је закључано како добро, тако и зло. Они увек иду у пару. А наду, која је остала, можемо схватити као искру трансцендентне суштине која остаје у спољашњем свету да би нас подсетила на илузорну природу истог.
Наду можемо схватити као Бергсонову "магловиту ресу" или све оне осећаје које називамо "естетским" а који превазилазе индивидуална хтења и који нас, бар делимично, повезују са трансцендентном суштином изван појаве. Нада је сво оно знање, и сва она искуства, која нам пружају ткз. "метафизичку утеху".
Форум:
https://forum.krstarica.com/threads/pandorina-kutija-i-nada.301327/
No, Pandorina je znatiželja prevladala te ju je otvorila. Sva su zla izašla na dotada bezbrižno čovječanstvo koje je živjelo u blagostanju - kuga, tuga, siromaštvo, zločin, očaj, pohlepa, starost, bolest, ludost, prkos, glad, prijevara itd. Odmah ju je brzo zatvorila, a unutra je ostala samo - nada".
Над причом о Пандори збуњивали се се многи филозофи као и Шопенхауер.
Ниче је на њој веома лепо исказао свој песимизам и своју шопенхауровску филозофију:
Питање се поставља шта је у кутији? Да ли добро или зло? И одакле онда нада тамо ако је нада нешто добро?
Као што рече Шопенхауер и сам Хеисод није био начисто у разумевању тог мита. Хесиод није могао мит разумети, али оно што је исти створило није ни било разумевање, нити нечији интелект, већ интуиција. А када имамо знања новије филозофије, и уз помоћ интуиције, тај мит нам може показати своје право значење.
Кутија је опажајни свет или просторни објекат испред сазнајућег субјекта. Као такав, опажај је изван сваке афекције. Слика коју је створио мозак и коју називамо опажајни "реалан"свет, као такав није еквивалентан, нити компатибилан са афекцијама. Ма колико копали по опажајним сликама нећемо нигде на њима споља наћи патњу. Патња је скривена. Ње нема на сликама. Да бисмо је нашли требамо напустити опажање слика и субјективно доживети бол. Тиме смо "отворили кутију", напустили просторно опажање и прешли на субјективан доживљај који више није простор већ нешто смештено у трајању.
Или јасније:
Када би постојао човек који никада у животу није имао никаквих осећаја већ само опажаје спољњег света, тај би проживео живот богова. Без икакве патње или задовољства. Када би он пожелео да на некој слици гладних у Африци пронађе глад, то не би успео. Тога на слици нема, глад није споља "у кутији" она је унутар субјективне свести људи, "смештена" у трајању а не у простору.
Пандора није отворила кутију. Кутију свако од нас отвара сваког трена. Када год са објективног опажајног света скренемо пажњу на своје субјективне осећаје "отворили смо кутију".
Остаје једино питање шта је са надом и ту се сударамо са свом противуречношћу коју крију суштинска питања. Задовољство и патња су корелати, исто као добро и зло и они не могу једно без другога. У Пандориној кутији било је закључано како добро, тако и зло. Они увек иду у пару. А наду, која је остала, можемо схватити као искру трансцендентне суштине која остаје у спољашњем свету да би нас подсетила на илузорну природу истог.
Наду можемо схватити као Бергсонову "магловиту ресу" или све оне осећаје које називамо "естетским" а који превазилазе индивидуална хтења и који нас, бар делимично, повезују са трансцендентном суштином изван појаве. Нада је сво оно знање, и сва она искуства, која нам пружају ткз. "метафизичку утеху".
Форум:
https://forum.krstarica.com/threads/pandorina-kutija-i-nada.301327/
Poslednja izmena:
