Pandorina kutija i NADA

oziman

Veoma poznat
Poruka
11.723
Prometej je svome bratu Epimeteju rekao da ne prima nikakve darove od bogova. Epimetej ga nije poslušao te, kad su bogovi poslali Pandoru na zemlju, zaljubio se u nju. Hermes mu je rekao da je ona Zeusov dar i upozorio ga je da ne dira Pandorinu posudu koja je bila njezin miraz. Epimetej je rekao Pandori da ne otvara tu posudu.
No, Pandorina je znatiželja prevladala te ju je otvorila. Sva su zla izašla na dotada bezbrižno čovječanstvo koje je živjelo u blagostanju - kuga, tuga, siromaštvo, zločin, očaj, pohlepa, starost, bolest, ludost, prkos, glad, prijevara itd. Odmah ju je brzo zatvorila, a unutra je ostala samo - nada.
340px-pandora_-_john_william_waterhouse.jpg

Ovaj izuzetan video klip moze svima priblizIti mit na pravi nacin:

Nad pricom o Pandori zbunjivali se se najveci filozofi covecanstva pa cak i najveci od svih..Sopenhauer.
Fabula mita o Pandori nikada mi nije bila sasvim jasna, u stvari uvek mi se cinila apsurdnom...Parerga i paralipomena 2 200

Nice je na njoj veoma lepo iskazao svoj pesimizam i svoju sopenhaurovsku filozofiju :

Pandora je donela vrč pun zala i otvorila ga. Bio je to dar bogova ljudima, spolja lep, zavodljiv poklon, i nazvan „vrč sreće". Tada su izletela sva zla, živa krilata bića: otad ona lete okolo i danonoćno nanose ljudima štetu. Jedno jedino zlo još nije uspelo da umakne iz vrča: jer je Pandora, po Zevsovoj volji, stavila poklopac, pa je ono tako ostalo u vrču. Sada čovek vrč sreće ima zauvek u kući i misli da poseduje bogzna kakvo blago u njemu; vrč mu je uvek na raspolaganju, i on poseže za njim kada mu se prohte, jer ne zna da je vrč koji je donela Pandora bio vrč zala, pa preostalo zlo smatra najvećim blagom i srećom - to je nada. - Zevs je, naime, hteo da čovek, ma koliko ga mučila druga zla, ne odbaci život, već da i dalje dopušta da bude mučen. Zato je on dao ljudima nadu: ona je, u stvari, najgore od svih zala, jer produžava mučenje ljudi. Ljudkos suvise ljudsko 71

Pitanje se postavalja sta je u kutiji ? Da li dobro ili zlo, i odakle onda nada tamo ako je nada nesto dobro?
Kao sto rece Sopenhuaer... i sam Heisod nije bio nacisto u razumevanju tog mita, i slazem se sa njim. Hesiod nije mogao mit razumeti, ali ono sto je isti stvorilo nije ni bilo razumevanje, niti neciji intelekt, vec intucija. A kada imamo znanja novije filzofije, i uz pomoc intucije, taj mit nam moze pokazati svoje pravo znacenje.

Kutija je opazajni svet ili prostorni objekat ispred saznajuceg subjekta. Kao takav, opazaj je izvan svake afekcije. Slika koju je stvorio mozak i koju nazivamo opazajni "realan"svet, kao takav nije ekvivalentan, niti kompatibilan sa afekcijama. Ma koliko kopali po opazajnim slikama necemo nigde na njima spolja naci patnju. Patnja je skrivena. Nje nema na slikama. Da bismo je nasli trebamo napustiti opazanje slika, i subjektivno doziveti bol. Time smo "otvorili kutiju"..napustili prostorno opazanje i presli na subjektivan dozivljaj. .. koji vise nije prostor ... vec nesto smesteno u trajanju .

Ili jasnije:
Kada bi postojao covek koji nikada u zivotu nije imao nikakvih osecaja, vec samo opazaje spoljnjeg sveta , taj bi proziveo zivot bogova. Bez ikakve patnje ili zadovoljstva . Kada bi on pozeleo da na nekoj slici gladnih u Africi...pronadje glad.. to ne bi uspeo..toga na slici nema ..glad nije spolja "u kutiji"...ona je unutar subjektivne svesti ljudi ..."smestena" u trajanju.. ne u prostoru.

Pandora nije otvorila kutiju...kutiju svako od nas otvara svakog trena. Kada god sa objektivnog opazajnog sveta skrenemo paznju na svoje subjektivne osecaje..."otvorili smo kutiju" .

Ostaje jedino pitanje sta je sa NADOM i tu se sudaramo sa svom protivurecnoscu koju kriju sve sustinske stvari . Zadovoljstvo i patnja su korelati, isto kao dobro i zlo, i oni ne mogu jedno bez drugoga. U pandorinoj kutiji bilo je zakljucano kako dobro, tako i zlo. Oni uvek idu u paru. A nadu, koja je ostala, mozemo shvatiti kao iskru transcendentne sustine , koja ostaje u spoljasnjem svetu da bi nas podsetila na iluzornu prirodu istog.
Nadu mozemo shvatiti kao Bergsonovu "maglovitu resu" ili sve one osecaje koje nazivamo "estetskim" a koji prevazilaze individualna htenja i koji nas, bar delimicno, povezuju sa transcendentnom sustinom izvan pojave.
Nada je sve ono znanje i i sva ona iskustva koja nam pruzaju tkz. "Metafizicku utehu".

Kako vi dozivljavate mit o Pandori ?
 
Poslednja izmena:
Isto kao i priču o Baščeliku.
U Pandorinoj kutiji su bile sve negativne pasije uma koje su oslobodjene (simbologija). U priči o Baščeliku Kraljević (Sveti Duh) iz velike ljubavi prema princezi (Duši) oslobadja je iz ropstva u zamku zlog Zmaja (ili kako ga već zovu u mnogim varijantama ove priče) - misleći vladara nižih svetova Kal Niranjana, u Hrišćanstvu poznatog kao Satana.
Praktično će se Duša osloboditi ropstva i zamka ovog Zmaja (Kal Niranjana) a uz pomoć Princa (Svetog Duha) tek pošto ovlada svim krasotama Pandorine kutije i vrati ih nazad na počinak.
 
Poslednja izmena:
  • Podržavam
Reactions: ler
Niče je to vrlo lepo rekao.

Nerealno nadanje je samoobmana koja nas smiruje u trenucima očaja.
Kada nada postane realna, onda više nije nada već motivacija, pokretač za nešto što je realno izvodljivo a kao rezultat ima unapred utvrđeni ishod.
Ali, kako razlikovati realno nadanje/očekivanje od iluzije?
 
Ja tumacim kao promenu ali kao i sve , sa dupetom ka trnju....
Kad nerazuman tumaci, nije toliko nerazuman da ne shvata da promenom moze da dobije.
Da je razuman setio bi se da promenom moze i da izgubi ....

Da li vi ovo nazivate nadom....to je mozda samo klica, u zacetku....to jos nije nada...nada je kad vidi sta je otvorio....
Cak to nije ni ocaj....retko ko ceka do ocaja da bi posegao za pandorinom kutijom...

Ma sta ja pricam , ja sam realac, a ovo je ozimanova tema...
 
Niče je to vrlo lepo rekao.
Nerealno nadanje je samoobmana koja nas smiruje u trenucima očaja.
Kada nada postane realna, onda više nije nada već motivacija, pokretač za nešto što je realno izvodljivo a kao rezultat ima unapred utvrđeni ishod.
Ali, kako razlikovati realno nadanje/očekivanje od iluzije?

Cenim tvoje misljenje, kao i svacije, ali ne mogu da ne primetim cvrstu "sraslost" sa ovim svetom i slepilo pred lukom ka kojoj svi plovimo i sa jedinim pitnjima koja uz sebe ne nose epiitet "banalno".

To sto neko realno se nadajuci moze da nesto "postigne" u zivotu. Da mozda sagradi vecu i lepsu KULU OD KARATA jeste jedno veliko banalno nista. A filozofija gleda mnogo dalje od toga. Zato je filzofija ono sto jeste. Priprema za realnost izvan iluzije a ne za bolju umesnost u mocvarnim brlozima ovoga sveta.
 
Poslednja izmena:
Ja tumacim kao promenu ali kao i sve , sa dupetom ka trnju....
Kad nerazuman tumaci, nije toliko nerazuman da ne shvata da promenom moze da dobije.
Da je razuman setio bi se da promenom moze i da izgubi ....
Da li vi ovo nazivate nadom....to je mozda samo klica, u zacetku....to jos nije nada...nada je kad vidi sta je otvorio....
Cak to nije ni ocaj....retko ko ceka do ocaja da bi posegao za pandorinom kutijom...
Ma sta ja pricam , ja sam realac, a ovo je ozimanova tema...

Kao sto tece TTTT super si lik jer pises nerazumljivo (necu da kazem besmisleno) a to dovodi do efekta smešnog. :)
 
Pojam nade posmatram kao dvodelni iskonski pojam. Nada je ponekad najveće oružje sadizma. Upotreba nade u masakriranje individue iznutra obično vodi i fizičkom slomu, mnogo brže i mnogo efikasnije od većine drugih načina i gotovo podmuklo se može iskoristiti za podvlačenje ovog osećaja pod kožu ciljane ličnosti, a da ličnost to i ne primeti. Najčešće se to dešava i projektovanjem, samonametanjem nade i od strane same ličnosti....ovakva nada nosi u sebi i nerealne ciljeve, ali i usmerene ciljeve od strane drugih.
U drugom slučaju, nada je vodilja kroz život sa unapred postavljenim ciljevima od strane svakog pojedinca. Težnja da se ti ciljevi dostignu svoju snagu crpi u nadi da će oni biti ispunjeni, te da nje nema svi bi ljudi bili mrtvi, a da se nisu ni rodili.
Dakle, nada stvara i uništava život i osnovni je osećaj svih ostalih osećaja, s obzirom da - pravdi, ljubavi, sreći i nesreći... - uvek prethodi osećaj nade da će se nešto tako dogoditi ili ne.
 
Treba samo spojiti nagon za pustanjem u pogon evolucije , nerazumnost i zasto nada nece van....ili ne moze van....

Da li je epicentar price na otvaranju , poklonu ili na kutiji....

Svaka delatnost je pandorina kutija...ne postoji nista sto nije pandorina kutija....
I iz tog ugla poruka bi bila ideja je najznacajnija stvar u istoriji , PSB...
Medjutim covek ili obicno ljudi ne razumeju izdvajanje ideje, vec razumeju pravljenje planova, ne razumeju ideju razumeju predlog, korist, car, etape, cilj.
Jesmo li blize ideolozima ili dalje od njih....? Neuporedivo dalje....
Interesantno da posle rata u Srbiji , kad se cinilo da ima najvise ideologa, to nisu bili ideolozi....najvise ideologa je bilo pred ovaj rat...
Cak i kad stalno mantaju o ideji , oni cesto samo tumace na sebi prihvatljiv "elokventan" nacin prizemnost svojih pobuda....

Cudno je ovo za nadu sto vecina smatra da nada stvara i unistava zivot, a ja videh da ljudi koji razumeju zivot nemaju potrebe za nadom...za njih je nada mastarenje makar bila i na sekundu....
Ali je tesko naci dva takva jednog pored drugog, pa ne mogu da pricam sta bi se onda desilo jer to je tek ono merodavno...

Da li mislite da se u prici radi o dejstvu drugih, tj o usmeravanju duse pojedinca?
Ja to ne vidim ili ne zelim da ubacujem u mit...jer nada se ni po cemu ne razlikuje u smislu usmeravanja od ostalih , cak je i lakse manipulisana....
------------------------------------------------
Ako je epicentar na otvaranju, onda ima veze sto nada ostaje, jer jedino je nada i namenjena otvaraocu, dok je ostalo namenjeno ostalima....i nada se kao zmaj ljubimac nije trudila da utekne iz kutije....

Ili je epicentar na poklonu , tj sukobu nerazumnog u zelji da se desava bilo sta novo i ugradjenog nagona za delovanjem evolucije i posledica koje ti nagoni mogu da proizvedu...
-------------------------------------------------------------
U svakom slucaju ne slazem se sa ozimanovim tumacenjem da je problem u translejtu sa objektivnog opazajnog na subjektivni misaoni proces (koji on naziva osecaji).
Samo ova recenica mi kazuje koliko se ignorise moc svakog dejstva ,jer se odvajanjem , odbacivanjem subjektivnog misaonog procesa odbacuje svest o mogucim pandorinim "drugarima" iz kutije , a resava se problem sa sopstvenim shvatanjem sveta i uloge u njemu na za pojedinca lagan i prihvatljiv nacin.
Zanimljiv mi je i taj aksiomatski centar sveta i svega, a to je da se postavi aksioma da je nemoguce odbaciti subjektivni misaoni proces, jer kao uvek postoji zelja u ljudima da svakoj stvari odrade i to....
To su po meni razdvojene stvari koje se obavezno rade , a posto zivimo u danasnjici, to bi ne radjenje takvih procesa bilo nesvrsishodno i pogubno...U sobi punoj dece ostaviti ogoljene zice sa strujom je ravno ubistvu, iako je verovatnoca da dete dodirne dve tacke prostora x i y gde su zice jednaka npr 1:60.000.Ovo bi znacilo da je persona publica sastavni deo nas i nije generat modernog egohedonizma kao potenciranje hijararhije....

Ne slazem se ni sa niceom, doduse, njegov duh ovakve stvari smatra kontinuitetom dokaza o integrisanosti samokaznjavanja ljudi (ne SM vec glupost, alavost i sav taj "ushicujuci kompleks zala").
Jeste on u pravu, ali to je posledica , a ne tumacenje...
 
U svakom slucaju ne slazem se sa ozimanovim tumacenjem da je problem u translejtu sa objektivnog opazajnog na subjektivni misaoni proces (koji on naziva osecaji).
Misaoni proces nije isto sto i afekcija. A afekcija je siri pojam od prostog osecaja..

Kao sto vidis kada neko iznase apodikticke istine a onda neko poput tebe kaze "ne slazem se" taj tim recima nista nije osporio osim svog znanja i svoje mogucnosti razumevanja tako da cu ti pojasniti jos jednom:

Prostorni opazaj ne sadrzi u sebi, kao sastavni deo afekciju. Afekcija je u trajanju, ne u prostoru.. a prostor i trajanje nisu ekvivalentni vec divergentni.

Ali da ne bi prosao kao TTTT i pitao se o cemu ja sa tobom uopste razgovaram napisacu ovo razumljivije, jer ma koliko neko poput tebe bio zaglibljen u igru praznih apstrakcija, cak i takav je nemocan u svojoj zaglibljenosti pred neposrednim apodikticikim cinjenicama.

Dakle afekcija nije u prostoru. Slikar ne moze naslikati glad. Vec on moze glad osetiti. Onaj ko nikada nije osetio glad istu nece pronaci na slikama gladnih u Africi ma koliko je tamo trazio. Znaci afekcija nije u opazajima ili slikama spoljnjeg sveta vec je ona u nama..u subjektivnom...a svaki prelazak paznje sa objektivnog na subjektivno otvara nam samim tim pristup svim afekcijama volje.
Nijedan opazaj nije zao ili dobar...vec se i zlo i dobro , i patnja i zadovoljstvo kriju u subjektivnom ...u trajanju.. ne u opazajnim slikama koje ti zoves "realan svet".

Ali da bih izbegao elaborat sastavljen od praznih apstrakcija ,koje mogu realno da ocekujem od tebe, upitacu te konkretno:

Da li mozes nacrtati bilo koje zlo izislo iz Pandorine kutije... znaci mrznju, zavist, srdzbu, patnju, bol ?

Da ili ne? Ako je odgovor DA izvoli nacrtaj ili ga pokazi negde u opazajnim slikama oko tebe.
Ako je odgovor NE onda povuci onaj tvoj gornji sud u kome se "ne slazes." :)
 
Kada se govori u mitu o nadi, mislim da se to odnosi na onu životnu silu, ako mogu tako da je nazovem, koja daje snagu da se posle svakog pada ustane, da se obnavlja u čoveku volja za životom koliko god puta bila ona poljuljana.Tako bi pesnici rekli
Lično smatram da nada nikad ne može biti iluzionarna, jer ona postoji kao činjenica svesti svakog čoveka i mislim da ona postoji uvek a onda se naknadno vezuje za pojedinacne događaje, za sudbinu svakoga ponaosob.Uglavnom, ne mogu da doživim to kao obrnut slucaj, da ono što nam se dešava u toku života budi u nama neki trenutni osećaj nade.U tom smislu smatram da nada postoji bez obzira da li se ostvaruje ili ne,ali u suštini se možda ipak i ne ostvaruje .Jer ako čovek nešto želi, i nada se i pokušava da to ostvari, onda ostvari, bude srećan, a posle nekog vremena ta sreća se pretvori u ravnodušnost.Opet kreće dalje i trazi nešto novo.Kao što bi Gete rekao- dok teži, čovek greši.Nada je nešto što stalno podseća da svako ima neki put, a to mislim put razvoja svog duha.Ako je tako onda taj put neizostavo mora voditi negde, ili se barem umu tako čini.Vernici, oni pravi, veruju da ih dovodi do Boga ali ja ne znam kako se može zamisliti da ne dovodi do ničega, zapravo kako da zamisli nepostojanje subjekat koji jeste postojanje.Ali ovo je vec neka druga tema, o smrti, na primer

Medjutim uz nadu, ili suprotno nadi, uvek stoji strah.Šta je sa tim?
 
Pozzz Ozi :)

Dakle afekcija nije u prostoru. Slikar ne moze naslikati glad. Vec on moze glad osetiti. Onaj ko nikada nije osetio glad istu nece pronaci na slikama gladnih u Africi ma koliko je tamo trazio. Znaci afekcija nije u opazajima ili slikama spoljnjeg sveta vec je ona u nama..u subjektivnom...a svaki prelazak paznje sa objektivnog na subjektivno otvara nam samim tim pristup svim afekcijama volje.
Nijedan opazaj nije zao ili dobar...vec se i zlo i dobro , i patnja i zadovoljstvo kriju u subjektivnom ...u trajanju.. ne u opazajnim slikama koje ti zoves "realan svet".


Da li mozes nacrtati bilo koje zlo izislo iz Pandorine kutije... znaci mrznju, zavist, srdzbu, patnju, bol ?

Naravno da je subjektivni osecaj taj koji objektivnu sliku nama docarava :) ali ajmo sada da prebacimo paznju na objektivnu sliku Pandorine kutije i razmislimo sta nam ona ustvari subjektivno predstavlja.Pandorina znatizelja otvara kutiju! sto ujedno ona subjektivno i jeste- iz cega proizilazi da dobro -zlo,patnja-zadovoljstvo,ljubav-mirznja...
se radjaju iz ljudske znatizelje.Da nam ona donosi neizvesnost koja zivot cini onim sto jeste a pored svih uspona i padova ona sama predstavlja subjektivno i nadu u isto vreme
koja sa znatizeljom ima ne raskidivi spoj.Dakle prica ustvari nosi vrlo jednostavnu poruku po nekom mom zakljucku a to je da se covek znatizeljom kao pocetkom puta i nadanjem koje se nesto kasnije pokrece- oblikuje subjektivno kroz objektivni svet i oni zajedno cine nasu realnost.
Ps- evo nacrtana bol posto ovo mora da boli :dash: :rotf: :bye:
 
Zivot vodi ka samounistenju. Sa nadom ili bez.
Izbor je: tracak slobode, makar u trenutku unistenja, ili nikada?
I sijalica najjace svetli pre crkavanja...

Nada je laz, opravdanje za slabe i porazene. Kada vec dodje do poraza, nada je potrebna kao dobar anestetik.
Za vreme borbe, zivota, nada je kocnica koja nas prigrli svaki put kad dobijemo samar, i nagovara nas na predaju. Nada zaustavlja borbu, zivot.
 
Zivot vodi ka samounistenju. Sa nadom ili bez.
Izbor je: tracak slobode, makar u trenutku unistenja, ili nikada?
I sijalica najjace svetli pre crkavanja...

Nada je laz, opravdanje za slabe i porazene. Kada vec dodje do poraza, nada je potrebna kao dobar anestetik.
Za vreme borbe, zivota, nada je kocnica koja nas prigrli svaki put kad dobijemo samar, i nagovara nas na predaju. Nada zaustavlja borbu, zivot.

Upravo tako stim da je sloboda precenjena,dok nas nada ne nagovara na predaju ,naprotiv ona nas drzi da opstanemo.
 
Nada jeste neka vrsta anestetika. Nesto sto u svetu gde vlada patnja i smrt i "koji ne ne bi trebao da postoji" kako kaze Sopenhauer ,pruza iluziju neke mogucnosti zadovoljstva.
Pisuci ovo ,a kada smo kod nade, padose mi na pamet reci Dejvida Hjuma iz rasprave o prirodnoj religiji koje toj iluziji zvanoj NADA zadaju tezak udarac.

Zapitajte se, pitajte bilo koga od svojih poznanika,da li bi ponovo proziveli poslednjih deset, ili dvadeset godina svog zivota. Ne ! Ali narednih dvadeset , vele oni , bice bolje.
I nadaju se da ce od zivotnog taloga dobiti ono sto im prvi zivotni mlaz ne mogade dati. Hjum

Izgubiti iluziju zvanu " nada" znaci probuditi se u paklu , dospeti onde gde smo od rodjenja. To je isto sto i osvestiti se...shvaiti da smo u paklu.Ali opasno je izgubiti nadu bez metafizicke utehe koja bi je zamenila. Opasno u tom smislu da covek bez nade ne moze ziveti, a bez zivota ne moze doci do znanja, a bez znanja ne moze se spasiti.

Tako da se svi moraju drzati nade dok ne dodje metafizicka uteha da je zameni.
 
Tradicionalno srpsko oruzje, narocito korisceno u toku bombardovanja, je bilo "valjda nece".
Pusta nada.
Spusta gard i ne dozvoljava da uzvratimo napad.
Siguran put u poraz.(Za one koji cene sigurnost.)

Nasuprot sigurnom porazu stoji nesiguran iskorak u svest. Ma koliko izgledao kratak trenutak u slobodi, mi ne znamo kako ga dozivljava onaj ko se odrekao nade.
Mozda je njemu taj trenutak veci od vecnosti?

Samo oprezno: citiracu deo iz Anonimus epigramus: "Je li, sta ce ti sloboda kada nemas cast?"
 
Poslednja izmena:

Back
Top