Pa onda da nastavimo o ovoj temi.Dajem veoma izdasan odlomak iz knjige“Portret umetnika u mladosti” by James JoyceJa ga smatram veoma zanimljivim iako je to sa katolicke strane gledista.Nadam se da vas neve mrzeti da procitate(izvinjavam se unapred zbog gresaka i loseg prevoda):
Sad pokusajmo za trenutak sebi da predstavimo koliko mozemo prirodu tog obitavalista prokletih koje je stvorila pravednost uvredjenog Gospoda,za vecnu kaznu gresnicima. Pakao je tesna I mracna I smrdljiva tamnica, obitavaliste demona I izgubljenih dusa, ispunjeno ognjem I dimom .Gospod je tu tamnicu narucito ucinio tesnom da bi kaznio one koji nece da se pokoravaju Njegovim zakonima. U ovozemaljskim tamnicama bedni zatocenik ima bar neku slobodu kretanja, bilo to samo medju cetiri zida celije ili u mracnom tamnickom dvoristu. U paklu nije tako.Tamo,u toj strasnoj tamnici, usled velikog broja prokletih, zatocenici su natrpani jedan na drugog, a za njene zidove kazu da su debeli cetiri hiljade milja: I prokletnici su potpuno sputani I bespomocni I, kao sto blazeni svetac, sveti Anselmo, veli u svojoj knjizi metafora, oni cak ne mogu iz oka odstraniti crava koji ga nagriza.
-Oko njih je mrak. Jer, upamtite, pakleni oganj ne daje svetlost kao sto je na zapovest Gospodnju, vatra u vavilonskoj peci Izgubila svoju jaru ali nije svetlost, tako, na zapovest Gospodnju, oganj pakla vecno gori u pomrcini, zadrzavajuci vrelinu svoje jare. To je neprestani vihor mraka, mracnih plamenova I mracnog dima goruceg sumpora, usred koga su tela natrpana jedno na drugo bez ijednog daha vazduha. Od svih napasti koje su pogodile zemlju faraona samo jedna je nazvana strahovitom, a to je bila napast mraka. Kakvo ime, onda, da damo mraku pakla koji nece trajati samo tri dana nego svu vecnost?
-Uzasne te tesne I mracne tamnice jos pojacava njen strasni smrad.Sva prljavstina sveta, sve djubre I necistoca sveta, kazu, izlice se tamo kao neki ogromni smrdljivi kanal kad pozar sudnjega dana ocisti svet. I sumpor, koji tamo sagoreva u ogromnim kolicinama, puni citav pakao svojim nepodnosljivim smradom; I sama tela prokletih isparavaju tako odvratan zadah da bi, kao kaze sveti Bonaventura, samo jedno od njih dovoljno da isprlja ceo svet. I sam ovozemaljski vazduh, taj cisti element, postaje odvratan I ne moze se disati kada je ustajao u zatvorenom prostoru. Zamislite onda kao mora da je odvratan vazduh u paklu. Zamislite kakav truli, pihtijastu masu tecne trulezi, koji lezi I trune I raspada se u grobu. Zamislite kako taj les postaje plen plamenova, kako ga guta oganj goruceg sumpora I kao iz njega kuljaju gusti zagusljivi dimovi gadnog odvratnog raspadanja. -Zapamtite najzad da je mucenje u toj paklenoj pamnici jos vece zbog mnostva samih prokletnika. Lose drustvo na zemlji je tako stetno da se biljke, kao po nagonu, povlace iz blizine svega onoga sto je za njih smrtonosno ili skodljivo. U paklu su svi zakoni sruseni- niko ne misli na porodicu I na rodni kraj, na prijatelje I na srodnike. Prokletnici urlaju I vriste jedan na drugog, njihova muka I bes se povecavaju prisutnoscu bica koja se kao oni muce I zeste. Svako osecanje covecnosti zaboravljeno je. Krici pacenickih gresnika ispunjavaju I najudaljenije krajeve neizmernog ponora. Iz usta prokletih kuljaju huljenja na Gospoda I reci mrznje prema svojim sapatnicima I proklinjanja onih dusa koje su im bile saucesnici u grehu. U drevna vremena bio je obicaj da se oceubica, covek koji je digao ubilacku ruku na svog oca, kazni tako da se stavi u dzak sa petlom, majmunom I zmijom I da se da se baci u morske dubine. Namera tih zakonodavaca pri stvaranju takviog zakona, koji izgleda svirep u nase vreme, bila je da se zlocinac kazni drustvom opasnih i omrznutih zivotinja. Ali sta je bes tih nemih zivotinja kad se poredi sa besom proklinjanja koje se probija sa usahlih usana i iz bolnih grla prokletih u paklu, kad u svojim sapatnicima ugledaju one koji su im pomagali u grehu i na njega ih navodili, one cije su reci u njih posejale prvo seme zle misli i zbog zivota, one ciji su ih nepristojni podsticaji vodili u greh, one cje su ih oci kusale i odmamile sa puta vrlina. Ono se okrecu tim saucesnicima i grde ih i kunu ih. Ali oni su bespimocni i beznadezni: sada je prekasno za kajanje.
-Najzad zamislite strasnu muku koju za te proklete duse, za iskusitelje i iskusnike, predstavlja drustvo djavola.Djavoli muce proklete na dva nacina, svojom prisutnoscu i svoji prebacivanjima.Mi ne mozemo ni zamisliti kako su strasni ti djavoli. Sveta Katarin Sijenska videla je jednom djavola i napisala da bi pre isla do kraja svog zivota po putu od uzarenog ugljevlja nego sto bi i za jedan jedini trenutak pogledala u tako uzasno cudoviste. Ti djavoli, koji su nekada bili divni andjeli, postali su toliko grozni i ruzni koiko su nekada bili lepi. Oni se rugaju i podsmevaju izgubljenim dusama koje su odvukli u propast.Oni, ti gadno djavoli, u paklu predstavljju glas savesti. Zasto si zgresio? Zasto si slusao prijatelje koji su te navodili na greh? Zasto si prestao da vrsis svoje verske duznosti i da cinis dobra dela?Zasto se nisi klonio prilike za greh? Zasto nisi napustio tog rdjavog druga? Zasto se nisi okanio te besramne navike, te neviste navike? Zasto nisi slusao savete svog ispovednika? Zasto se nisi, cak i posto si posrnuo prvi, ili drugi ili treci, ili cetvrti ili stoti put,pokajao zbog svog porocnog zivota i obratio se Gospodu koji je samo cekao tvoje pokajanje da bi ti oprostio grehe? Sada je vreme za kajanje proslo. Vrreme jeste, vreme bejase, ali vremena vese nece biti! Bilo je vreme kada si potajno gresio, davao maha lenosti i gordosti, zudeo za nezadovoljnim, popustao iskusenjima nizih nagona od tvoje prirode, ziveo kao zveri, ne, jos gore nego zveri, jer su one , bar, beslovesne i nemaju razuma da ih vodi: to vreme je bilo, ali vremena vise nece biti. Gospod ti je govorio tolikim mnogim glasovima, ali ti nisi hteo da slusas. Nisi hteo da pobedis tu gordost i gnev u svom srcu, nisi hteo da vratis neposteno stecena dobra, nisi se hteo pokoriti propisima tvoje svete crkve niti obavljati svoje verske duznosti, nisi hteo da napustis te opake drugove, nisi se hteo kloniti opasnih iskusenja. Takve su reci tih necastivih mucitelja, reci poruge i prekora, mrznje i gnusanja. Gnusanja, da! Jer cak i oni, sami djavoli, kad su oni zgresili, zgresili su takvim grehom kakav je dolikovao takvim andjeoskim prirodama, i taj greh bio je pobuna razuma: i oni, cak i oni, ti grozni djavoli moraju uzasnuti puni gnusanja da se okrenu da ne gledaju te neiskazive grehe kojima unizeni covek kalja i oskvrnjuje hram Svetog Duha, oskvrnjuje i blati samoga sebe.
-Greh, upamtite , dvostruka je rugoba. To je porocno popustanje iskusenjima nase pokvarene prirode, nizim nagonima, onome sto je odvratno i zversko; i to isto tako odbijanje saveta nase vise prirode, svega sto je cisto i sveto, samog svetog Gospoda. Stoga se smrtni greh u paklu kaznjava dvema razlicitim vrstama kazni, telesnim i duhovnim.
-Ipak, od svih ovih duhovnih patnji daleko je najveca patnja izgubljenosti, tako velika, zaista, da je sama po sebi mucenje vece od svih ostalih. Sveti Toma, najveci crkveni otac, andjeoski otac, kako ga zovu, kaze da se najgore prokletstvo sastoji u tome sto je covekov razum sasvim lisen bozanske svetlosti, i njegova ljubav se tvrdoglavo odvraca od dobrote Gospodnje. Gospod, je, upamtite,bice neizmerno dobro, i zato gubitak takvog bica mora da je neizmerno bolan. U ovom zivotu mi nemamo sasvim jasnu predstavu o tome kakav mora da je taj gubitak, ali prokleti u paklu, da bi se jos gore mucili, potpuno shvataju sta su izgubili, i shvataju da su to izgubili sopstvenim gresima i dda su to izgubili zauvek. U samom trenutku smrti okovi tela se lome i dusa odjednom hrli Gospodu kao sredistu svog postojanja. Upamtite, draga moja deco, nase duse ceznu da budu sa Gospodom. Mi dolazimo od Gospoda, zivimo po Gospodu, pripadamo Gospodu: Njegovimo smo, neotudjivo Njegovi. Gospod voli bozanskom ljubavlju svaku ljudsku dusu, i svaka ljudska dusa zivi u toj ljubavi. Kako bi moglo biti drugacije? Svaki dah koji udahnemo, svaka misao naseg zivota, svaki trenutak naseg zivota dolazi od neiscrpne dobrote Gospodnje. I ako je za majku bolan rastanak od svog deteteta, za coveka progonstvo sa ognjista i iz doma, za prijatelja razdvajanje od prijatelja, o, pomislite kakva li je patnja, kakvo li mora da je mucenje bedne duse koja je odgurnuta iz prisustva savrseno milostivog i voljenog Tvorca koji je tu dusu pozvao iz nicega i odrzao u zivotu i voleo je bezmernom ljubavi. Tako, dakle, biti zauvek odvojen id svog najveceg dobra, od Gospoda, i osecati muke zbog te odvojenosti i potpuno shvatati da je to nepromenljivo: To je najvece mucenje koje stvorena dusa moze podnositi, poena damni, ptnja zbog gubitka milosti Gospodnje.
-Druga patnja koja muci duse prokletih u Paklu je patnja savesti. Isto kao sto se u mrtvim telima raspadanjem stvaraju crvi, tako se u dusama izgubljenih od trulezi greha dize griza savesti, zaoka savesti, crv, kao Papa Inocentije Treci veli, s trostrukom zaokom. Prvi ubod zaoke tog svirepog crva je secanje na nekadasnja zadovoljstva. O, kao je to strasno secanje! U jezeru plamena koji sve prozdire gordi kralj se seca sjaja svoga dvora, mudri ali opaki covek se seca svojih knjiga i instrumenata za istrazivanje, ljubitelj umetnickih zadovoljstava svog mramora i slika drugog umetnickog blaga, onaj koji je uzivao u zadovoljstvima trpeze svojih raskosnih gozbi, svojih jela tako ukusno spremljenih, svojih odabranih vina; tvrdica se seca svojih hrpa zlata, razbojnik svog neposteno stecevog bogatstva, ljute, osetljive i nemilosrdne ubice svojih krvavih i nasilnih dela u kojima su uzivali, ncisti preljubnici svojih neiskazivih i prljavih zadovoljstva u kojima su se nasladjivali. Svega toga se secaju i proklinju sebe i svoje grehe jer kao bedno izgledaju sva ta zadovoljstva dusi osudjenoj da u ognju paklenom pati na veke i vekova. Kako ce besneti i gorditi de kada pomisle da su izgubili nebesko blazenstvo zbog smeca zemaljskog, zbog nekoliko komada metala, zbog tastih pocasti, zbog telesnih udobnosti, zbog nadrazivanja nerava. Uistinu ce se kajati: i to je sruga zaoka crva sacesti, kasno i jalovo jadikovanje zbog pocinjenih greha. Bozanska pravednost nastoji da misli tih jadnih bednika budu stalno prikovane na grehe koje su pocinili, a Gospod ce im, stavise, kao sveti Avgustin kaze, podariti moc da greh vide kao ga On vidi, tako da ce im se greh pokazati u svoj svojoj groznoj nakaznosti kao sto se pojavljuje i u ocima samog Gospoda.
Pa ******, sta ces.
