Pablo Neruda

  • Začetnik teme Začetnik teme them
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Oda srećnom danu

Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.
Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.
Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.
 
Zbog tebe,u rascvjetanim vrtovima čeznem za mirisima proljeća.
Zaboravio sam tvoje lice,ne sjećam se više tvojih ruku;
kako su se tvoje usne našle na mojima?

Zbog tebe,volim bijele uspavane kipove po parkovima;
bijele kipove bez glasa i bez vida.
Zaboravio sam tvoj glas,tvoj sretan osmjeh;
zaboravio sam tvoje oči.

Poput cvijeta sa svojim mirisom,ja u sebi nosim maglovito sjećanje na tebe.
Živim sa boli poput rane;
dotakneš li me samo,smrtno ćeš me povrijediti.

Tvoja milovanja me obavijaju,poput bršljana na sjetnim zidovima.
Zaboravio sam tvoju ljubav, još uvijek tražim odraz tvog lika u svakom oknu.

Zbog tebe,teški mirisi ljeta nanose mi bol;
zbog tebe, opet tražim oko sebe proročanske znakove nenadanih želja;
padajuće zvijezde,
komete.

(P. Neruda)
 
Lagano umiranje

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u
sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu
ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.

Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba
navika
postavljajući si svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u
novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj očima
ili napuštenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi
nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji si neće dozvoliti
niti jednom u svojem životu
da pobegne od smislenih saveta....

Živi danas, učini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!
 
Smrtnim plamom

Smrtnim plamom svjetlost te oblijeva.
Zamišljenu, blijedu, bolnu
naspram starim elisama sutona
koji se oko tebe vrti.

Nijema je prijateljica moja,
sama u osami ovog samrtnog časa,
a prepuna životã ognja,
istinska nasljednica uništenog dana.

Sa sunca grozd pada na tvoje tamne halje.
Krupno korijenje noći
naglo ti buja iz duše,
i izbijaju stvari u tebi skrivene,
tako da se blijedi i modri svijet
iz tebe upravo rođen, hrani.

Oh, veličanstvena i plodna, i zanosna robinjo,
kruga što crn i zlaćan biva:
uspravna, pokušava i postiže djelo tako živo
da vene njeno cvijeće, a ona se tugom plavi.

Pablo Neruda
 
VOLIM KAD ĆUTIŠ

Volim kad ćutiš, jer kao da te nema,
a mene čuješ izdaleka, i moj te glas ne dodiruje.
Kao da su ti oči odletele
i da ti je poljubac zatvorio usta.

Kao da su sve stvari ispunjene dušom mojom,
izranjaš iz njih, prepuna duše moje.
Leptiru iz sna, nalik si duši mojoj,
nalik si reči melanholija.

Volim kad ćutiš i kao da si daleko
i kao da jadikuješ, leptiru što gučeš.
Čuješ me izdaleka, a moj te glas ne doseže:
pusti me da zaćutim ćutnjom tvojom.

Daj mi da progovorim i tvojom ćutnjom,
poput svetiljke jasnom, kao prsten jednostavnom.
Poput noći si, ćutljiva i zvezdana.
Zvezda je ćutnja tvoja, tako daleka i srdačna.

Volim kad ćutiš jer si nekako odsutna.
Daleka i ucveljena kao da si umrla.
Potom, reč jedna i osmeh dostaju.
I ja sam veseo, radujem se što to nije istina.

Pablo Neruda
 
Ne pitaj me

Srce mi je teško
od tolikih stvari koje sam spoznao,
i to je kao da nosim vreću golemog kamenja
ili kao da kiša neprestano pada
po mome sećanju.

Ne pitajte me ništa o tome.
Ne znam o čemu govorite.

Ni drugi nisu znali,
tako sam išao iz magle u maglu
misleći da se ništa ne događa,
tražeći voće po ulicama,
misli po pašnjacima,
i ishod je bio ovaj:
svi su imali pravo,
a ja sam u međuvremenu spavao.
Zato neka nametnu na moje grudi
ne samo kamenje nego i senu,
ne samo senu nego i krv.

Tako stoje stvari, mladiću,
a tako i ne stoje stvari,
jer, uprkos svemu, ja sam živ
i zdravlje mi je izvrsno,
raste mi duša i rastu nokti,
hodam po brijačnicama,
odlazim do granica i vraćam se,
ištem i označavam položaje,
no ako želite više saznati,
moje se staze zapliću,
a čuju se tuga i laž
kako laju oko moje kuće;
vedro vreme je ljubav,
izgubljeno vreme je plač.

I tako, o svemu onom čega se sećam
i o onom čega nemam u pamćenju,
o onom što znam i o onome što sam znao,
o onome što izgubih na putu
s tolikim izgubljenim stvarima,
o mrtvima koji me nisu čuli,
a možda su hteli i da me vide,
najbolje da me ne pitate ništa;
stavite mi ruku ovde, na prsluk,
i videćete kako u meni udara
vreća mračnog kamenja.

Pablo Neruda
 
Zabranjeno je

Zabranjeno je plakati, bez da se nesto ne nauci, probuditi se u danu a ne znati sta ciniti, biti uplasen svojih vlastitih uspomena.
Zabranjeno je ne smejati se problemima, ne boriti se za ono sto zelis, odustati od svega zbog vlastitog straha da ostvaris svoje snove.
Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje, ne pokusati razumeti sao ste sve proziveli zajedno, i zvati ih samo onda kad ti je neophodno.
Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima, pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo, izigravati klovna da bi te pamtili, i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.
Zabranjeno je ne uciniti sve za sebe samog, biti uplasen od zivota i onoga cime te zivot obvezuje, ne ziveti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah.
Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti, da zaboravis neciji smeh i oci, sve samo zato sto njegov put vise ne obuhvata tvoj, zabranjeno je zaboraviti njegovu proslost i zameniti je njegovom sadasnjoscu.
Zabranjeno je ne pokusavati shvatiti druge misliti da je njihov zivot vredniji od tvog, ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.
Zabranjeno je ne stvarati vlastitu pricu, ne imati trenutak za one kojima si potreban, ne razumeti da je zivot ono sto daje , takodje i uzima.
Zabranjeno je ne traziti srecu, ne ziveti zivot s' pozitivnim stavom, ne smatrati da uvek mozemo biti bolji;
Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe ovaj svet ne bi bio isti...

Pablo Neruda
 
Ako me zaboravis
Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Pablo Neruda
 
Sada si moja

Sada si moja. Počivaj svojim snom u mom snu.
Ljubav, bol i nevolja sada moraju usnuti.
Noć se okreće na svojim nevidljivim točkovima,
a ti si uza me čista k’o ćilibar uspavani.

Nijedna neće, ljubavi, spavati s’ mojim snovima.
Ići ćeš, ići ćemo zajedno vodama ovog vremena.
Nijedna neće putovati senom zajedno sa mnom,
samo ti, uvek živa, uvek sunce i mesec.

Sada su ruke tvoje otvorile nežne šake,
ispustile nežne znakove, a ne zna se kamo,
tvoje se oči sklopiše kao dva siva krila,

dok sledim vodu koju nosiš, koja me nosi:
noć, svet i vetar raspliću svoju sudbinu
i ja sam bez tebe samo još tvoj vlastiti san.

Pablo Neruda, sonet LXXXI, iz “100 ljubavnih soneta”
 
Gladan sam tvojih usta, glasa i tvoje kose i ulicama hodam ne hraneći se, tih, hleb mi ne daje snage i zbunjuje me zora, tražim tekući zvuk tvojih koraka u danu.
Izgladneo sam za tvojim smehom što klizi, za tvojim rukama boje besne žitnice, gladan sam bledog kamena tvojih noktiju, želim ti jesti kozu od netaknutog badema.
Želim jesti munju izgorelu u tvojoj lepoti, nos koji vlada na tvom oholom licu, želim jesti nestalnu senu tvojih trepavica i gladan idem i vraćam se njušeći sumrak tražeći te, tražeći tvoje toplo srce kao neka puma u samoći Kvitratue.
 
Ružna moja, ti si kesten rasčešljani, lepa moja, divna si poput vetra, ružna moja, od tvojih se usta mogu stvoriti dvoja, lepa moja, poljupci su ti sveži kao lubenice.
Ružna moja, gde su se skrivale tvoje grudi? Majušne su kao dve merice žita.
Voleo bih na nedrima videti dva meseca, goleme tornjeve tvoje suverenosti.
Ružna moja, more nema tvoje nokte u svom šatoru, lepa moja, cvet po cvet, zvezdu po zvezdu, val po val, ljubavi, brojao sam tvoje telo: ružna moja, ljubim te zbog tvog struka od zlata, lepa moja, ljubim te zbog jedne bore na celu, ljubavi, ljubim te jer si svetla i jer si tamna.
 

​

Od koga kupih ove noći

Od koga kupih ove noći
samoću koju posedujem
ko izgovara naredbu
koja korak ubrzava vetra
cveta hladnoće kroz lišće tek začeto.

Ako me zoveš oluja
odjekuješ kao neki voz
daleko
tužni talasu pali
pred moje noge ko ti kaže
mesečar krvi što uvek polazi
zoru da traži.

Prepoznajem te ali daleku
odvojenu
nagnut u tvojim očima
tražim sidro izgubljeno
tamo ga drziš cvetna
u rukama od sedefa
i to zato da završi
mi nikad ne nastavim.

I zato te slavim
drugo moje duše
gledajući te unazad
uvek te tražim
među znacima povratka.

Puna si zaspalih ptica
kao tišina šuma
otežali i tužni krinu
na drugu stranu gledaš
kad ti govorim,
boliš me tako daleka
ženo moja
ubrzaj,
ubrzaj korake i zapali svice.
 
Ljubav

Zbog tebe,
u vrtovima rascvetanog cveća me bole mirisi proleća.
Zaboravio sam tvoje lice,
ne sećam se više tvojih ruku;
kako su se tvoje usne osećale na mojima?

Zbog tebe,
volim bele uspavane kipove po parkovima;
bele kipove bez glasa i bez vida.
Zaboravio sam tvoj glas,
tvoj sretan smeh;
zaboravio sam tvoje oči.

Poput cveta sa svojim mirisom,
vezan sam za maglovito sečanje na tebe.
Živim sa boli koja je poput rane;
dotakneš li me samo,
nepovratno ćeš me povrediti.

Tvoja milovanja me obavijaju,
poput bršljana na setnim zidovima.
Zaboravio sam tvoju ljubav,
mada još uvek vidim odraz tvog lika u svakom oknu.

Zbog tebe,
opijajući mirisi leta mi nanose bol;
zbog tebe,
opet oko sebe tražim znake koji požuruju želju;
padajuće zvezde,
padajuće objekte.

Pablo Neruda
 
Mladost

Miris, kao opora sablja,
šljiva na putu nekom,
poljupci šećera na zubima,
kapi života što kroz prste klize,
nežno tkivo ljubavi,
gumna, senici, uzbudljiva
tajna mesta prostranih kuća,
dušeci zaspali u prošlosti,
gorki zeleni do,
posmatrano odozgo, iza skrivnog okna:
čitava mladost rana, gori, od vlage pišti
kao svetiljka prevrnuta na kiši.

Pablo Neruda
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top