Važim za jednu od optimističnijih osoba u svom okruženju, a to je poprilično zato što mi je lako da vidim lepotu u svemu i osećam zahvalnost za svaki novi dan. Ne tvrdim da mi je i život lak i prost kao pasulj, ali mi je postalo relativno lako da se nosim sa njim.
Imam nekolicinu ljudi sa kojima znam da uvek mogu da napunim baterije-jedni drugima pomažemo da nam se te "baterije" napune. Neverovatno, čak i kad se jedni drugima žalimo na nešto, utičemo jedni na druge pozitivno.
Ne slušam i ne gledam vesti danima.
TV slabo upotrebljavam, ne ubadam šokantne vesti na internetu.
Svela bih sve to na ono: "Gledam svoja posla!", ali nije da ne osećam svetski bol.
Odavno svoje mesto i svoju veličinu prihvatam, tako da... osećajući svetski bol i izgovarajući tiho molitve, znam da neću ništa značajno promeniti, ali za neke stvari mislim da sam kao zaraza u odnosu na moje ljude. Malo po malo, primećujem da se ogledaju u meni i vide ponešto dobro. A ogledam se i ja u njima, zaista.
Povratna informacija u sličnoj vibraciji je baš lekovita i nadograđuje nadu.
Oh, da... nekad čašica, nekad lep i zanimljiv hobi, često društvo dece...
Ma, sve što radim, radim da mi bude lepo i da nađem lepotu življenja.
Pre sam se zaljubljivala u izrazito lepe muškarce da bi mi bilo lepo (tragikomedija i nije baš lepa), ali to je samo preteča traganja lepog u životu.
