Вампиризам
Током целокупне људске историје, помен речи Вампир асоцирала је на зла митска бића која људима пију крв. Међутим, последњих деценија, под утицајем пропаганде разних окултистичких група, долази до бујања популарних прича о историјским вампирима Владу Тепешу и Елизабети Батори. Захваљујући делима Брема Стокера и Бајрона, вампири постају елегантне, бесмртне аристократе допадљиве ширим масама.
Током шездесетих година посебну популаризацију вампира врше разне хомосексуалне организације. По њиховим речима постоји блиска сличност између вампира и хомосексуалаца: „и једни и други настављају своје животе, као изгнаници од друштва због своје природе, кроз историју су се заједнички развијали вампирски и хомосексуални идентитети, да би крајем осамнаетог и деветнаестог века добили врло јасне обрисе. Вампир постаје личност, а хомосексуалац коначно бива одвојен од дотадашњег препознатљивог појма
содомиста“.[3]
Крајем шездесетих година долази до либерализације схватања хомосексуалца у САД-у, који су агресивним деловањем успели да своју болест прогласе нормалним понашањем или „алтернативним начином живота“, исто се дешава и са вампирима који захваљујући филмовима и литератури везаној за ову тематику нису више само „лоши момци“. Везу проналазе и у причи „Манор“ Карла Хајнриха Улрихуса објављеној 1885. године у Лајпцигу.
Радња је смештена на Фарска острва и говори о „љубави“ младог Хара и старијег рибара Манора. Манор гине на мору, али се враћа као вампир и сиса свом младом љубавнику крв. Убрзо, сељани хватају вампира и убијају га пробадањем срца колцем. Хар такође умире после извесног времена, и последња жеља му је да га сахране поред Маноровог тела. Такође хомосексуалци између свог девијантног сексуалног понашања и вампиризма проналазе блиску везу: „Вампир заводи своју жртву, прави отвор уместо да користи постојеће телесне отворе и неретко се после нуди самој жртви. Полне разлике и и родне улоге немају никакву важност за вампире. Угриз као кључни акт вампирског задовољења страсти упућује на орална задовољста хомосексуалног секса“.[4]
WICCA – Вештичарење
WICCA је једна од бројних форми паганизма која је последњих деценија посебно популарна међу хомосексуалцима. Вештице раде на оживљавању паганизма, и јачању религије „мајке земље“, будуће религије новог светског поретка, која би требала да замени хришћанство и уништи „патријархалног хришћанског Бога“.
ХОМОСЕКСУАЛЦИ ЈАВНО ИСПОЉАВАЈУ СВОЈЕ АНАРХИСТИЧКО И АНТИСОЦИЈАЛНО ПОНАШАЊЕ ЧАК И У СРЦУ СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ, ИЗА ЛЕЂА “ПРОЈЕВРОПСКОГ” МИНИСТРА. СВЕ У И ИМЕ ЕВРОАТЛАНТСКИХ ДЕКАДЕНТНИХ ВРЕДНОСТИ….
Прави процват неопаганизма наступа током двадесетог века, где се заједно са старим „боговима“ и обожавањем природе дешава и поновни процват вештичарства. На западу интересовање за вештице скоро да поприма облике модног тренда. Савремено вештичарство желећи да очува континуитет древних традиција често се користи многим пантеонима из различитих времена и култура. Модерне вештице желе да промене раширена мишљења да вештице пију крв, велики број данашњих су вегетеријанке и на тај начин изражавају своју приврженост природи и животињама. Међутим неки од бивших припадника овог покрета напомињу да је то само обмана припадника у нижим редовима, који се најпре воде на безазлене излете у природу, где се бере биље и обожава природа, али како се долази до виших нивоа иницијација, иницијанту се открива да је заправо вештичији бог Луцифер.
Вика је као пракса последњих деценија чврсто повезана са феминистичким и квир (лезбејским и хомосексуалним) организацијама, као и са новим друштвеним и антиглобалистичким покретима, које врше агресивну популаризацију вештичарства. Често се на интернет сајтовима хомосексуалних организација може приметити популаризација разних сатанистичких организација, тако да раде и на оживљавању „лика и дела“ Алистера Кроулија и Жила де Реја о којима је писано у претходном делу књигу. Многе модерне вештичарске организације основане су управо од хомосексуалаца, међу којима влада велика мржња према хришћанству због чињенице да црква хомосексуализам третира као болест и опасност по друштво.
Главна вештичја учења
Гарднеровска традиција
Названа је према свом оснивачу Џералду Гарднеру који је у Енглеској 1930-тих и 1940-тих започео ширење вештичарства. Заправо, он је био један од првих који се усудио да обнародује своја интересовања. Од 1946. године био је члан савета Друштва за фолклор у којем је, запрепастио своје, академском приступу сколније колеге, изјавом да би у древним легендама могло бити и елемената истине. Као и многи други окултисти, убрзо је подлегао академским почастима и угледом, па је 1950. године себе прогласио доктором Гарднером. Али његове дипломе (доктор философије и литературе), по свој прилици није издала ниједна познатија образовна институција.
Године 1954. објавио је своју другу књигу
Вештице данас. На веома популаран начин поновио је тезу Маргарет Мареј према којој овај култ представља одјек древног култа плодности, упражњаваног још у каменом добу. Али Гарднер је изненадио своје читаоце тврдњом да тај култ, онакав какав је био од давнина, постоји и данас. У литератури Гарднер се описује као члан једног од древних кругова вештичјег култа који је преживео у Енглеској.
Гарднеријанска Вика има такође три нивоа иницијације и не признаје самоиницијацију. Концептуализована је као религија плодности која више пажње поклања богињи него богу. Ковени раде без одеће и изискују постојање „савршених парова“, што значи исти број мушкараца и жена. Књига
Надзор звездане богиње, високе свештенице Дорин Валијент (
Doreen Valiente) афирмише сакралност свих облика задовољства и љубави изразом: „Сви чинови љубави и задовољства су моји ритуали“. Многе познате вештице потичу из ове традиције.
Дијаничка Вика
Дијаничку Вику или феминистичку духовност, оснива Сузана Емесе Будапест (
Zsuzsanna Emese Budapest), вештица и лезбејка, које је рођена у Мађарској 1940. године. После пропасти мађарског устанка 1956. године бежи у Америку, где после пропалог брака оснива вештичји ковен.
Поштује искључиво Богињу и ограничава своје ковене на жене. Жене укључене у ову традицију траже своје корене у древном матијархату. Дијанички ковени често покушавају да кроз плес, песму и сањарење оживе древни женски принцип у себи.
Zsuzsanna је објавила уџбеник за вештичарење
The Feminist Book of Lights and Shadows 1976. године. Путем дијаничке вештине, она оснива духовну базу за феминистички активизам чије деловање је усмерено на борбу против свих хришћанских етичких вредности на којима почива нормално и здраво друштво. Такав рад није најбоље примљен од стране већине гарднеријанских следбеника, којима су двојство полова и биолошка плодност били кључни за ритуалне радње и веровање.
Радикални вилењаци
Године 1979. хомосексуалац Артур Еванс упућује позив за спиритуалну конференцију Радикалних вилењака (енг.
Faery такође значи
геј). „Ово је био почетак хомосексуалних огранака, у којем су геј и бисексуални младићи откривали спиритуалне аспекте својих сексуалних идентитета и афирмисали мишљење да су њихове разлике у ствари божији дар.“[5]
Приметно је да се велике количине новца улажу у популаризацију хомосексуализма и њихове сатанске религије, тако да је последњих година у Западној Европи дошло до оснивања разних телевизија и часописа за младе, преко којих се врши ђавоља хомосексуална пропаганда.
Традиција Обновљења
Исте године када су се радикални вилењаци први пут састали у Аризони, Стархавкова (
Starhavkova) je објавила књигу
The Spiral Dance, која је постала једна од најчитанијих књига о савременом вештичарству.
Starhavkova је окупила виђеније вештице и вешце у „Колектив Обновљења“ (
Reclaiming Collective). Они су организовали седмичне интезивне радионице, познате као „Вештичји кампови“, најпре у Калифорнији, потом широм Америке, у Канади, Немачкој и Енглеској. Традиција Обновљења је нехијерархијска организација, и како сами кажу „посвећена је ненасилној друштвеној промени кроз заједничко јачање и магијски активизам“,[6] који је све популарнији и јачи у антинуклеарним, антиглобализацијским, модерним анархистичким покретима као и у покрету за права лезбејки и хомосексуалаца. Делимично су инспирисани радом Радикалних Вилењака.