Не, питам само за поенту. Јел лоше ако питам ?
Па то ти је као да ја одем на тему Митра Мирића и кренем да пишем како је он лош. У ствари ја не волим народњаке. Па онда ми је свеједно на којој теми пишем. Али избегавам да не би писао једно исто, тј. да све то не ваља.
Poenta je da se ne puši odnosno da se živi zdravo. Pogotovo ako to sprska pravoslavna vera nalaže u srpskom pravoslavnom društvu u kom i ja živim i gde se gušim na ulici od dima jer su pušači bitniji. I ne mogu nigde u restoran da izađem jer je dozvoljeno pušenje. Ne moraš da filozofiraš. Ne mislim pogrdno nego stvarno. Nije loše ako si pitao. Izvini što sam ja pitao što si ti pitao.
Evo nekog mog teksta za pušače na autobuskoj stanici, pošto nisam egoista da se vozim kolima i da i sa kolima trujem sopstveni narod dok većina to čini. A tek o tome posebna priča. Ja želim da dišem vazduh ali da ostanem u urbanoj sredini. Najveća pošast su kola i duvan. Svuda u civilizovanom svetu smanjuju ili ukidaju vožnju kola gradom i zabranjuju pušenje i na ulici dok se kod nas pojačava. A ja neću da se selim jer volim da živim tu gde sam odrastao, pričam za Novi Beograd i Zemun. Mada su i od Novog Beograda napravili "elitno" naselje koje je i dalje radničko, u ekonomski siromašnoj državi, koja je bogata prirodom ali ako se pljačka država i narod, onda nemamo ni (za) hleb od Vojvodine, na primer. A ja ne mogu normalno ni da šetam a ni da vozim bajs bez maske jer se ljudima puši i misle samo na sebe.
Evo taj moj tekst za pušače:
O pušačima…
Pušači na ulicama i autobuskim stajalištima nisu samo sebični — oni su hodajuće fabrike smrti. Bez srama, bez trunke svesti, pale cigaretu nasred gužve, među decom, trudnicama, bolesnima, kao da im niko osim njih ne postoji. Njihov dim nije privatna stvar — to je nasilje. To je trovanje javnog prostora, to je akt agresije zamaskiran u naviku. Dok čekamo autobus, dok vodimo dete u školu, dok pokušavamo da dišemo — oni nam nameću svoj smrad, svoju bolest, svoju slabost. I još gledaju pravo u oči, kao da su ponosni na to. Kao da imamo obavezu da gutamo njihove otrove i ćutimo. I niko ne reaguje. Kao da je normalno da budemo taoci njihove zavisnosti. Kao da je u redu da nam neko u pluća gura smrt jer ne zna da obuzda svoje prste. Cigareta im nije uteha — to je oružje. I dok se mi sklanjamo, oni se smeškaju, udišu, izdišu, i truju sve oko sebe. Zaslužuju osudu, ne toleranciju. Zaslužuju zabranu, ne razumevanje. Jer ono što oni rade nije 'pušenje' — to je tiho nasilje nad svim što diše.
razradjujem taktiku da mi snagu pruži gnjev na to robovanje i koliko tačno traje misao za cigarom. Mislim negdje oko 3 minute a onda popusti i kako vreme ide ta misao dolazi u sve većim vremenskim razmacima. Znači, najkritičnija bi bila prva 3 dana.
