Комсомолск на Амуру, прича о даљини и пожртвовању
Необична суштина Комсомолска на Амуру одређена је епским подвигом његових младих градитеља добровољаца, дивном и суровом природом руског Далеког Истока, екстремном изолованошћу и мозаиком трагова совјетске историје и градске културе. Постоје градови чије сáмо постојање изазива море питања. У случају Комсомолска на Амуру, основаног пре 80 година, човек се мора запитати: зашто је овај град изграђен баш овде, на ветровитој, мочварној обали реке, хиљадама километара далеко од Москве? Комсомолск на Амуру се може упоредити са још једним руским градом саграђеним по одлуци власти - Санкт Петербургом. Наиме, град Петра Великог, основан 1703, био је такође „на силу“ подигнут у негостољубивој средини - на мочварном терену око реке Неве. Ипак, Санкт Петербург је био близу великих европских културних центара. За разлику од њега, Комсомолск је далеко од свега, али у томе и јесте део одговора на постављено питање.
Совјетска влада и њен Центални извршни комитет прогласили су 1930. развој руског Далеког Истока државним приоритетом. Совјетска власт у овој пространој и ретко насељеној територији није била довољно јака. Велика површина слива реке Амур била је припојена Руској Империји тек 1850-их после споразума са кинеском династијом Кинг, ратификованог на Пекиншкој конвенцији 1860. године. На почетку 20. века Транссибирска железница подстакла је интензиван развој нових далекоисточних насеља као што су Хабаровск и Владивосток, али је њихова мана била то што се налазе близу границе. Штавише, за време Руског грађанског рата добар део територије су окупирале стране трупе, пре свега јапанске. Током 1920-их и кинеске снаге су представљале потенцијалну претњу.
Ови проблеми су несумњиво били још увек свежи у сећању московске власти крајем 1920-их. У контексту напете геополитичке ситуације у Азији они су поставили циљ да створе нов, безбедан индустријски ослонац за совјетско присуство на Далеком Истоку. У јануару 1932. државна комисија, предвођена истакнутим комунистичким активистом Јаковом Гамарником (1894-1937), пронашла је погодно место на левој обали доњег тока реке Амур - мало руско село Пермско. У близини се налазило насеље Дзјомги настањено староседелачким народом Нанај. Ширина реке на овом месту била је погодна за изградњу бродоградилишта, што је постављено као приоритет још 1931. године. Река Амур је представљала изванредну саобраћајницу, а с друге стране, нови град би био око 400 километара удаљен од регионалног центра Хабаровска, смештеног на манџуријској граници код ушћа реке Усури у Амур. Стратешка предност планираног индустријског центра требало је да буде управо његова изолованост. У фебруару 1932. совјетска влада је прихватила ово место. На папиру је све било лепо испланирано, али није био решен основни проблем: недостатак квалификоване радне снаге. Зато је у пролеће исте године упућен позив члановима Комсомола (Комунистички савез омладине) широм земље и до априла је у Хабаровск стигло преко 6.000 добровољаца. Прва група је слетела у Пермско у мају 1932.
Сведок ентузијазма совјетске прошлости: мозаик у Дому културе радника бродоградилишта.
Тешко је и замислити тешкоће са којима су се суочили ови млади људи вођени узвишеним идеалима који су се граничили са фанатизмом. Свакодневни рад на раскрчивању и исушивању мочварног тла уз ројеве комараца и осталих инсеката обављан је најосновнијим алатом. Осим у неколико дрвених барака, млади радници су већином били смештени у војне шаторе и земунице. Поплаве су више пута уништавале сав урађени посао. Недостатак одеће, неодговарајућа храна и слаба медицинска нега изазвали су у јесен нове проблеме. Појава тифуса и скорбута изазвала је панику, али је ситуација привремено решена тако што су локална нанајска племена допремила свеже месо ирваса. Долазак зиме и замрзавање реке отежали су пружање медицинске помоћи. Камиони су једва прелазили преко залеђеног Амура. Па ипак, захваљујући надљудским напорима нови град је рођен! У децембру 1932. званично је добио име Комсомолск. Изграђене су дрвене бараке, једна пилана је почела са радом 1933, а у јуну исте године постављени су темељи бродоградилишта. Нова група од неколико стотина грађевинских радника пробила се до насеља јануара 1934. преко залеђеног Амура у походу познатом као „Ледени марш“. У септембру је стигао још један талас комсомолских добровољаца. Први привремени док завршен је маја 1935. и почела је изградња фабрике авиона.
Арка при въезде в город, 1937 год
Москва је у исто време одобрила и изградњу челичане. Исте те године почела је изградња око 360 километара пруге ка Транссибирској магистрали. Захваљујући изванредном темпу рада пруга је завршена 1936. године. Током 1938, када је стигло још радника, започети су радови на изградњи рафинерије нафте. Међутим, постојао је ту још један проблем. Мушкарци су још увек чинили апсолутну већину становника. Зато је упућен још један апел. Писмо комунистичке активисткиње Валентине Хетагурове (1914-1992) добило је велики публицитет: у њему је она 1937. године позвала жене добровољце да јој се придруже у изградњи Далеког Истока. Одазвало се на хиљаде њих, углавном чланица Комсомола. Прва група од 700 девојака („хетагуровки“) стигла је у Комсомолск крајем 1937.
Међутим, поред ових светлих примера пожртвовања, постојало је и наличје изградње Комсомолска - коришћење принудне радне снаге из гулага. Данас се са закашњењем одаје признање хиљадама заточеника који су градили руски Далеки Исток. Историја Комсомолска стога представља специфичну мешавину узвишеног идеализма и окрутне репресије. Крајем 1930-их у Комсомолску су најзад подигнуте прве зидане зграде. Оне су имале строге, праволинијске форме совјетске модернистичке архитектуре из периода 1920-их. Зграде су махом пројектовали лењинградски архитекти, чији су пројекти тада били посебно цењени у северним крајевима Совјетског Савеза.
Други светски рат је прекинуо сваку озбиљнију градњу, а нове фабрике у Комсомолску су све своје капацитете ставиле у службу војне индустрије. Као награду за напор уложен у одбрану земље Комсомолск је после рата на дар добио читав низ велелепних здања у стилу петербуршког неокласицизма. Град је до данас на једниствен начин очувао дух архитектуре стаљинистичког и свих каснијих совјетских стилова. Совјетска култура огледа се и у богатој градској монументалној уметности, муралима, домовима културе и скулптурама. Комсомолск на Амуру сада има и нову православну цркву, коју првобитни урбанисти сасвим сигурно нису имали у плану.
Храм Казанской иконы Божией Матери
После распада Совјетског Савеза 1991, градски индустријски комбинати су се реструктурисали како би се суочили са новом економском стварношћу. Бродоградилиште више не гради подморнице, већ има скромније наруџбине. Рафинерија – која се снабдева нафтом са
острва Сахалин – и даље ради пуном паром. Челичана наставља да производи за тржиште машиноградње. Главни ослонац индустрије је „Авијацијско производно удружење у Комсомолску на Амуру“ (КнААПО), највеће у својој области у данашњој Русији. Ту се производе ловци „Сухој“, високо конкурентни на међународном тржишту наоружања, које се све више шири. Предузеће је имало и важну улогу у производњи првог цивилног авиона ове компаније, „Сухој Суперџета 100“.
Реструктурисање економије довело је до осетног пада броја становника Комсомолска – 1989. је у граду живело 315.000 људи, а сада их има око 260.000. Међутим, град и даље има водећу улогу у економском и културном животу
руског Далеког Истока. Пријатан изглед града подстиче напоре да се очува његова уређена, неокласична архитектура, која у себи дубоко чува одражава комплексну совјетску прошлост.
srbija nikada nije bila deo zlocinacke organizacije...
а то да ли неко сме да критикује председника Русије видели смо у претходном периоду чак имамо прилике да прочитамо и Путинов интервју овде на форуму.
...додуше покушао сам и ја у претходном посту, али џаба...Мора се понекад нешто и узалудно чинити.
