zlatan0
Zainteresovan član
- Poruka
- 491
Strah!
Danas je umrla jedna od najboljih zena na svetu. Cista dobrota,krotkost,skromnost. Ona nikom zlo nije zelela, cak ni onima koji su zlo zeleli njoj. Bila je vredna preko mere. Kicmu je upropastila i zglobove radeci da bi svoju decu odhranila i da bi sama mogla ziveti. Rano je ostala bez muza. Nikad se nije vise udavala. Sav svoj zivot je podredila deci, i radu za njih. Bila je srecna, koliko covek uopste moze biti. Ali jednog dana je pocela osecati bolove. Nije marila mnogo za njih. Njeno skromno znanje i tradicionalno vaspitanje su je naucili verovanju da doktori nisu bas dobri. Al s obzirom u kakvoj je zemlji zivela moglo se pomisliti da je bila dosta u pravu. Ali ti njeni bolovi su bivali sve jaci. Nije ona prvi put osetila bol tada. Zbog bola u zglobovima, kicmi, ona je njih stalno osecala. I dok radi i dok odmara. Ali ona je radila. Medjutim bol je bio sve jaci i jaci. Vec je postajao nepodnosljiv. Ali nije nju samo to tradicionalno ucenje sprecavalo da ode doktoru. Mnogo gora stvar, a opet ista je tu bila. STRAH. Bojala se doktora toliko da nije smela ici, ma koliki bol da oseca. Verovatno se vremenom sazivela sa fizickim bolom, al taj psihicki, taj nestvarni prishicki je za nju bio nemoguce pobediti. I onda se desilo. Zucna kesa joj je pukla, jer vec dugo vremna nosi u sebi kamen koji joj je zajedno sa njim polako urastao u jetru. Sva njena tecnost se razlila u nju. Ali ona opet nije otisla doktoru. Ta bol je opet bila samo jos jedna u nizu koje je tako dugo osecala, al opet ni dovoljno blizu toj laznoj boli u glavi, strahu koji ju je toliko uzasavao. Zbog tog "jaceg" bola tri dana je izdrzala da ne ode doktoru. Tri dana se odupirala odlasku. Tri dana nije smela da se suoci sa tim zamisljenim stahom. Tri dana je njena unutrasnjost bila oblivena zuci. I jednostavno zivot nije to izdrzao. Izdao ju je. Umrla je. Umrla je od straha.
Svak od nas ima "taj strah". Neki mislim da ih cesto imaju gomilu. Svi oni nas koce da zivimo taj zivot koji imamo. Trudimo se svim silama da nadjemo opravdanje, zamenu za zivot kakav nam treba biti, i vecina uspe u tome. Sebi stvaramo razna opravdanja, kreiramo razne, alternativne zivote. Ali cesto nam ta zamena zameni zivot. Oduzme nam ga. I sve zbog "zamisljenog straha, zamiljene opasnosti".
Zivot nam to ne oprasta. On ne oseca. On nije pazljiv, nezan. On je samo zivot i dat je nama da ga zivimo. I samo od nas zavisi da li to hocemo ili necemo.
Izvinjavam se svima na ovako otvorenoj temi. Znam d ajoj nije mesto ovde, ali se nadam da ce te mi oprostiti i ovaj put progledati kroz prste.
Necu odgovarati nista. Damo dam eto postavio(valjda i naslov to govori). Ali ne sprecavam ostale, ako zele, da stave neki komentar. Nadam se da mi moderatori nece izbristati temu. Nadam se. To bi mi znacilo.
Izvinjavam se svima.
Danas je umrla jedna od najboljih zena na svetu. Cista dobrota,krotkost,skromnost. Ona nikom zlo nije zelela, cak ni onima koji su zlo zeleli njoj. Bila je vredna preko mere. Kicmu je upropastila i zglobove radeci da bi svoju decu odhranila i da bi sama mogla ziveti. Rano je ostala bez muza. Nikad se nije vise udavala. Sav svoj zivot je podredila deci, i radu za njih. Bila je srecna, koliko covek uopste moze biti. Ali jednog dana je pocela osecati bolove. Nije marila mnogo za njih. Njeno skromno znanje i tradicionalno vaspitanje su je naucili verovanju da doktori nisu bas dobri. Al s obzirom u kakvoj je zemlji zivela moglo se pomisliti da je bila dosta u pravu. Ali ti njeni bolovi su bivali sve jaci. Nije ona prvi put osetila bol tada. Zbog bola u zglobovima, kicmi, ona je njih stalno osecala. I dok radi i dok odmara. Ali ona je radila. Medjutim bol je bio sve jaci i jaci. Vec je postajao nepodnosljiv. Ali nije nju samo to tradicionalno ucenje sprecavalo da ode doktoru. Mnogo gora stvar, a opet ista je tu bila. STRAH. Bojala se doktora toliko da nije smela ici, ma koliki bol da oseca. Verovatno se vremenom sazivela sa fizickim bolom, al taj psihicki, taj nestvarni prishicki je za nju bio nemoguce pobediti. I onda se desilo. Zucna kesa joj je pukla, jer vec dugo vremna nosi u sebi kamen koji joj je zajedno sa njim polako urastao u jetru. Sva njena tecnost se razlila u nju. Ali ona opet nije otisla doktoru. Ta bol je opet bila samo jos jedna u nizu koje je tako dugo osecala, al opet ni dovoljno blizu toj laznoj boli u glavi, strahu koji ju je toliko uzasavao. Zbog tog "jaceg" bola tri dana je izdrzala da ne ode doktoru. Tri dana se odupirala odlasku. Tri dana nije smela da se suoci sa tim zamisljenim stahom. Tri dana je njena unutrasnjost bila oblivena zuci. I jednostavno zivot nije to izdrzao. Izdao ju je. Umrla je. Umrla je od straha.
Svak od nas ima "taj strah". Neki mislim da ih cesto imaju gomilu. Svi oni nas koce da zivimo taj zivot koji imamo. Trudimo se svim silama da nadjemo opravdanje, zamenu za zivot kakav nam treba biti, i vecina uspe u tome. Sebi stvaramo razna opravdanja, kreiramo razne, alternativne zivote. Ali cesto nam ta zamena zameni zivot. Oduzme nam ga. I sve zbog "zamisljenog straha, zamiljene opasnosti".
Zivot nam to ne oprasta. On ne oseca. On nije pazljiv, nezan. On je samo zivot i dat je nama da ga zivimo. I samo od nas zavisi da li to hocemo ili necemo.
Izvinjavam se svima na ovako otvorenoj temi. Znam d ajoj nije mesto ovde, ali se nadam da ce te mi oprostiti i ovaj put progledati kroz prste.
Necu odgovarati nista. Damo dam eto postavio(valjda i naslov to govori). Ali ne sprecavam ostale, ako zele, da stave neki komentar. Nadam se da mi moderatori nece izbristati temu. Nadam se. To bi mi znacilo.
Izvinjavam se svima.
