Sanovnik
Buduća legenda
- Poruka
- 37.458
Често сам се питао, зашто су филмови хорор жанра толико често лоши, то јест ретко кад добри. Чак и када су компетентно режирани, са пристојним буџетима и солидним глумцима, велика је шанса да ће негде (обично при крају) изгубити фокус и усрати.
Мислим да је проблем што су аутори који се одлуче да снимају хороре (и често себе стрпају у доживотну жанровску фиоку), а углавном је реч о млађим људима, преокупирани жанровским клишеима и референцијалношћу, које покушавају да некако изврну на оригиналност (то ако су мало церебралнији), или се пак задовољавају у емулирању конвенција на којима су одрасли. Наравно да ауторе као што је Роман Полански ту треба изуезти. Такође, да би се хорор уопште разумео, и правио, нужно је становито животно искуство, а и становито формално и неформално образовање, која видљиво болно изостаје у филмским школама које су постале курсеви за техничка лица, чини ми се у већем делу света. Дакле, прави се спектакл, а не улази се у дубину људске природе. И зато шкрипи. Другачије речено, ко не разуме људска стања, не може да се бави ни људским страховима.
А онда сам у неким разговорима чуо да је публика у САД и Енглеској масовно излазила са проекција филма „ Иди и гледај“. Дакле, публика која радо гледа хороре, и која је у великом боју случајева купла улазнице да види нешто страшно, ( дакле не само ратни Белоруски филм, јер је као страшан и рекламиран), није могла да издржи и излазила је из сале јер је филм, који није хорор, исувише стравичан за њих.
Одкуд то?
Непознавање историје и осећај да нешто што је веће од њихових фикција и предрасуда стоји као доказана историјска реалност. Замислите да говорите целог живота о борби демократију и Нормандији и онда вам неко каже да је Немац запалио 55,000 руских села и убио 25 милиона људи. Ти бројеви већ изазивају вртоглавицу, а бруталност паљења цркава и људи у њима је нешто што многи западноевропски народи нису истрпели али су њихове војске чиниле. Чини ми се да разлог лежи у другости и у чињеници да се ради о различитим културама. Оно што ми научимо од бабе и деде о Истоку се англосаксонцима мора причати од почетка. Они то никада не уче из историје. О Русима се ни на острву ни у Европи ни у Аустралији а ни у САД, једноставно не зна ништа. Разлог је једноставан. То је некако најлакше геополитички. Русија је, са могућим изузетком Оријента, ултимативна Другост у англосаксонској свести, из више разлога-од геополитичких до метафизичких.
Не мора ту ни идеолошка пропаганда превише да ради, просто фундаментално световно искуство је радикално другачије, ( о духовном искуству да и не говорим), и чини ми се да се та различитост, упркос, или можда управо због глобалне умрежености, управо повећава, а не како су неки модерни гуруи очекивали, смањује. Кад кажем Русија, у овом контексту, не мислим само на њу, нити на простор бившег СССРа, већ и на источну Јевропу en général, како због структуралних хомологија, тако и због спољне перцепције и нормативних образаца.
Немци су починили већи број злочина и другде по Еевропи, пре свега у Италији, где је сећање на сличне епизоде са спаљивањима села и даље живо. Французи су један број таквих епизода уздигли на ниво националне трауме, али то није било широко раширена пракса, јер је француски покрет отпора све до Нормандије деловао углавном у пасивном моду и након првих злочина због сегмената француске војске који су одбили предају 1940. порука је схваћена, па су Французи били практични и онда не неколико стотина хиљада Француза отишло добровољно са Немцима да нападне СССР. Немци су починили знатне свињарије и у Холандији, поготову крајем рата, у оном делу који су још држали, али свеузев то историјско искуство је зарад грађења НАТОа и ЕУ партнерства забашурено и гурнуто у регистар породичних наратива, отприлике као што се од нас очекује да третирамо агресију из 1999, мада се то неће догодити услед тврдокорности нашег металитета.
Такође, поред тога што је СССР убрзо после рата поново постао идеолошки противник Запада, те се његове жртве нису вредновале, и на неки начин се и приписују Стаљину, као да је он некако одговоран за ајнзац групе, постоји и моменат Нирнебершких процеса, који су, а то је са правне стране и било оправдано, а вероватно једино и могуће, уопштавали немачки састав и сублимирали целокупну праксу на слике Холокауста у логорима смрти. Логори јесу били, да тако кажем круне тог система, али се на тај начин игноришу милиони других жртава уморених ван логора. Слична паралела је са нашом траумом Јасеновца који је постао фокална тачка која је појела све остале стотине покоља и хиљаде појединачних злочина.
Иако политичка капитализација Холокауста није заиста почела пре краја шездесетих, израелски културно-политички лоби је успео да у популарној свести на Западу реинтерпретира логоре смрти као сингуларан антисемитски злочин, игноришући чињенице да је укупан број других, махом словенских цивилних жртава био отприлике трипута већи, да су чак и у логорима били скоро равномерно заступљени, и то шта би се тек десило у источној Европи да је Трећи Рајх успео да добије рат. Разумем интерес, и стављање сопствених жетава на прво место, што не мора да буде нека зла намера-и ми то радимо када олако прелазимо преко јеврејских жртава Пага и Јасеновца, али то је последично трајно деформисало перцепцију ратних догађаја до нивоа да просечан Западњак мисли да су Немци убијали само Јевреје. Наравно, капитализација холокаиуста од стране Јевреја, са свим овом нема никакве везе, али самим јеврејима даје додатну кураж да заиста ураде, или бар покушају да ураде, све што науме. Управ зато су отресити. Но били како било, од свих хорора, који су до сад направљени, једна од нај језивијих је управо филм, који у опште није хорор. „Иди и сматри“. Западни хорори, ( са изузетком Стивена Кинга), врло често обрађују тему,која би молга да се симплификује у сцени играња високо напонском струјом без икакве заштитне опреме, уз недостатак свести оопасности. Овај белоруски филм, бави се историски проверљивим чињеницама и драматизациојом истих. Самим тим снага и стравичност овог и неких сличних филмова превазилази језу готово сваког хорора. Реалност је ужаснија врло често од сваког филма, невезнао за жанр. А често и занимљивија. Тако смо сви заједно имали прилике да гледамо филм у коме Ричард Гир по Босни јури Радована Караџића. Досадан, немаштовит и приглуп филм. Насурот томе, оно што се стварно са Господином Караџићем ( ДР. Дабићем) догодило, боље је од сваког авантуристичког и шпијунског филма. Режирао је живот
Мислим да је проблем што су аутори који се одлуче да снимају хороре (и често себе стрпају у доживотну жанровску фиоку), а углавном је реч о млађим људима, преокупирани жанровским клишеима и референцијалношћу, које покушавају да некако изврну на оригиналност (то ако су мало церебралнији), или се пак задовољавају у емулирању конвенција на којима су одрасли. Наравно да ауторе као што је Роман Полански ту треба изуезти. Такође, да би се хорор уопште разумео, и правио, нужно је становито животно искуство, а и становито формално и неформално образовање, која видљиво болно изостаје у филмским школама које су постале курсеви за техничка лица, чини ми се у већем делу света. Дакле, прави се спектакл, а не улази се у дубину људске природе. И зато шкрипи. Другачије речено, ко не разуме људска стања, не може да се бави ни људским страховима.
А онда сам у неким разговорима чуо да је публика у САД и Енглеској масовно излазила са проекција филма „ Иди и гледај“. Дакле, публика која радо гледа хороре, и која је у великом боју случајева купла улазнице да види нешто страшно, ( дакле не само ратни Белоруски филм, јер је као страшан и рекламиран), није могла да издржи и излазила је из сале јер је филм, који није хорор, исувише стравичан за њих.
Одкуд то?
Непознавање историје и осећај да нешто што је веће од њихових фикција и предрасуда стоји као доказана историјска реалност. Замислите да говорите целог живота о борби демократију и Нормандији и онда вам неко каже да је Немац запалио 55,000 руских села и убио 25 милиона људи. Ти бројеви већ изазивају вртоглавицу, а бруталност паљења цркава и људи у њима је нешто што многи западноевропски народи нису истрпели али су њихове војске чиниле. Чини ми се да разлог лежи у другости и у чињеници да се ради о различитим културама. Оно што ми научимо од бабе и деде о Истоку се англосаксонцима мора причати од почетка. Они то никада не уче из историје. О Русима се ни на острву ни у Европи ни у Аустралији а ни у САД, једноставно не зна ништа. Разлог је једноставан. То је некако најлакше геополитички. Русија је, са могућим изузетком Оријента, ултимативна Другост у англосаксонској свести, из више разлога-од геополитичких до метафизичких.
Не мора ту ни идеолошка пропаганда превише да ради, просто фундаментално световно искуство је радикално другачије, ( о духовном искуству да и не говорим), и чини ми се да се та различитост, упркос, или можда управо због глобалне умрежености, управо повећава, а не како су неки модерни гуруи очекивали, смањује. Кад кажем Русија, у овом контексту, не мислим само на њу, нити на простор бившег СССРа, већ и на источну Јевропу en général, како због структуралних хомологија, тако и због спољне перцепције и нормативних образаца.
Немци су починили већи број злочина и другде по Еевропи, пре свега у Италији, где је сећање на сличне епизоде са спаљивањима села и даље живо. Французи су један број таквих епизода уздигли на ниво националне трауме, али то није било широко раширена пракса, јер је француски покрет отпора све до Нормандије деловао углавном у пасивном моду и након првих злочина због сегмената француске војске који су одбили предају 1940. порука је схваћена, па су Французи били практични и онда не неколико стотина хиљада Француза отишло добровољно са Немцима да нападне СССР. Немци су починили знатне свињарије и у Холандији, поготову крајем рата, у оном делу који су још држали, али свеузев то историјско искуство је зарад грађења НАТОа и ЕУ партнерства забашурено и гурнуто у регистар породичних наратива, отприлике као што се од нас очекује да третирамо агресију из 1999, мада се то неће догодити услед тврдокорности нашег металитета.
Такође, поред тога што је СССР убрзо после рата поново постао идеолошки противник Запада, те се његове жртве нису вредновале, и на неки начин се и приписују Стаљину, као да је он некако одговоран за ајнзац групе, постоји и моменат Нирнебершких процеса, који су, а то је са правне стране и било оправдано, а вероватно једино и могуће, уопштавали немачки састав и сублимирали целокупну праксу на слике Холокауста у логорима смрти. Логори јесу били, да тако кажем круне тог система, али се на тај начин игноришу милиони других жртава уморених ван логора. Слична паралела је са нашом траумом Јасеновца који је постао фокална тачка која је појела све остале стотине покоља и хиљаде појединачних злочина.
Иако политичка капитализација Холокауста није заиста почела пре краја шездесетих, израелски културно-политички лоби је успео да у популарној свести на Западу реинтерпретира логоре смрти као сингуларан антисемитски злочин, игноришући чињенице да је укупан број других, махом словенских цивилних жртава био отприлике трипута већи, да су чак и у логорима били скоро равномерно заступљени, и то шта би се тек десило у источној Европи да је Трећи Рајх успео да добије рат. Разумем интерес, и стављање сопствених жетава на прво место, што не мора да буде нека зла намера-и ми то радимо када олако прелазимо преко јеврејских жртава Пага и Јасеновца, али то је последично трајно деформисало перцепцију ратних догађаја до нивоа да просечан Западњак мисли да су Немци убијали само Јевреје. Наравно, капитализација холокаиуста од стране Јевреја, са свим овом нема никакве везе, али самим јеврејима даје додатну кураж да заиста ураде, или бар покушају да ураде, све што науме. Управ зато су отресити. Но били како било, од свих хорора, који су до сад направљени, једна од нај језивијих је управо филм, који у опште није хорор. „Иди и сматри“. Западни хорори, ( са изузетком Стивена Кинга), врло често обрађују тему,која би молга да се симплификује у сцени играња високо напонском струјом без икакве заштитне опреме, уз недостатак свести оопасности. Овај белоруски филм, бави се историски проверљивим чињеницама и драматизациојом истих. Самим тим снага и стравичност овог и неких сличних филмова превазилази језу готово сваког хорора. Реалност је ужаснија врло често од сваког филма, невезнао за жанр. А често и занимљивија. Тако смо сви заједно имали прилике да гледамо филм у коме Ричард Гир по Босни јури Радована Караџића. Досадан, немаштовит и приглуп филм. Насурот томе, оно што се стварно са Господином Караџићем ( ДР. Дабићем) догодило, боље је од сваког авантуристичког и шпијунског филма. Режирао је живот
