Da li je kriterijum i prazna sala?
Kao jasan primer zloupotrebe tribinskog programa u KCNS u svrhu sticanja koristi za određene saradnike, bila je tribina na temu “Turska kriza – uzroci i posledice“, koju su realizovali saradnici KCNS, naprednjak Nemanja Starović, ekstremni desničar Milorad Vukašinović i politički analitičar blizak SNS-u
Branko Radun. Prema dokumentaciji u koju je VOICE imao uvid, samo za svoje učešće u programu trojica predavača dobila su po 35 hiljada dinara, odnosno KCNS je za taj događaj isplatio ukupno 105 hiljada dinara neto samo na ime honorara.
Međutim, prema fotografijama sa te tribine koje su dostupne na sajtu KCNS, postaje jasno da je u publici prisustvovalo svega desetak slušalaca, a među njima je prepoznat istoričar
Ognjen Marković i najmanje dve osobe koje su honorarno zaposlene u KCNS. Tribina je u celosti bila posvećena krizi u Turskoj, koja je prema navodima učesnika kulminirala vojnim pučem 2016. godine, a u fokusu je bio sociološki, istorijski, gepolitički i politički aspekt krize, odnosno pokušaj da se dođe do odgovora na pitanje da li ona ima uticaja na zemlje Balkana. Učesnici tribine proizveli su i dva kratka eseja koja su vidljiva na sajtu KCNS, kao i video snimak celokupne tribine okačen na servis Jutjub (YouTube). No, tema kojom su se autori programa bavili nije imala snagu da zainteresuje građane Novog Sada, pa se postavlja pitanje
na koji način se donose odluke o tome šta je ono što je važno ponuditi široj javnosti kao aktuelne teme za promišljenje? I drugo, koliko su navedene osobe uopšte kompetentne da razgovaraju o ovim temama?
Prema rečima Mie David, sistem u Srbiji je postavljen tako da se kreiranje programa i odluke vezuju za mandat direktora kulturnih centara, koji svoj program predstavlja Upravnom odboru kuće. David insistira na tome da bi te odluke trebalo da budu
posledica kulturne politike, bez obzira na to što političke partije biraju direktore. “U praksi, političke partije na vlasti podele dorektorska mesta u odnosu na skupštinske kvote i onda je toj partiji praktično dozvoljeno da postavi koga hoće. Odbori za kulturu i upravni odbori kulturnih institucija se takođe formiraju po partijskim kvotama. To znači da
direktor sprovodi kulturnu politiku svoje stranke, odnosno radi po svom osećaju, jer je kultura svim strankama negde na dnu prioriteta. Pre dolaska Srpske napredne stranke (SNS) na vlast, ipak su ljudi koji su postavljani mahom bili iz struke i neretko nepolitičke ličnosti, pa su i rezultati, bar iz mog ugla gledanja, bili bolji”, objasnila je ona.
Ona dodaje da brojnost publike koja posećuje kulturne centre i programe,
jeste jedan od kriterijuma uspešnosti, ali da ne sme biti osnovni. “Mnogi smatraju da to treba da bude jedini kriterijum, ali to kulturu tera na tržište, što je pogubno. Sve češće se mešaju termini poput kulturne industrije, kulture i umetnosti. Zapravo su kulturne industrije oblast u kojima kreativno delovanje, uz određena ulaganja, mogu ostvarivati profit”, objašnjava David.
Panaotović je za VOICE rekao da se slaže sa konstatacijom da broj posetilaca nije najvažniji kriterijum uspešnosti programa, ali ne i sa navodima da su tribine u KCNS slabo posećene. „Laž je da je interesovanje za tribine malo, da im prisustvuje pet do deset ljudi. Srećom, živimo u 21. veku pa postoje fotografije, video zapisi i novinari koji dolaze na tribine za razliku od vas koji nikad niste bili ni na jednoj tribini već se
oslanjate na nečiju bolesnu maštu i zlu nameru”, rekao je Panaotović.
Prema njegovom mišljenju, broj posetilaca na nekom događaju “ne mora da ukazuje na kvalitet”, pa je kao primer naveo fenomen estrade i njenih “zvezda”. “Tako bi na primer neke estradne zvezde mogle da ispune ceo centar Novog Sada, a ne Tribinu mladih (tribinski proctor KCNS), pa to ne znači da predstavljaju umetnički kvalitet”, objasnio je svoj stav Panaotović, ali je ipak u maju 2016. godine u KCNS ugostio estradnu ličnost
Živorada Žiku Šarenicu i Novosađanima omogućio da se upoznaju sa njegovim likom i delom.
KCNS Šarenica: Estradne teorije zavera
Iako direktor KCNS insistira na tome da broj posetilaca ne diktira ujedno i kvalitet programa, u slučaju tribina na kojima su gostovali pomenuti saradnici, mala poseta upravo korespondira sa “estradnim pristupom” i
temama koje se u savremenom svetu mogu svrstati pod “teorije zavere” i kojima nije mesto u ustanovama kulture. Posebno je to važno u Novom Sadu, koji će 2021. godine preuzeti titulu Evropske prestonice kulture, a čiji kulturni sektor svakodnevno potresaju skandali, od monopolističkog pristupa dodele državnog novca po konkursima, preko odluka koje među građanima izazivaju revolt, neretko i masovne ulične proteste, poput planova za rušenje Kineske četvrti ili uklanjanja murala poznatog umetnika Remeda iz samog centra grada.
Teme poput ovih zaobiđene su u KCNS, iako je opšta, ali i stručna javnost u više navrata tražila dijalog i uključivanje širokih društvenih grupa u raspravu o tome
šta je uopšte kulturnom sektoru potrebno, kako bi se
konačno uspostavio balans i kultura u gradu izmestila što dalje od političkog i uticaja komercijalnog tržišta.
„Misterija odnosa Srba i drugih naroda na Balkanu“
Među temama koje su obrađivane na tribinskom programu često su se nalazile i one posvećene obeležavanju određenih godišnjica, među kojima je tribina Srđana Graovca „Sedam i po decenija od golgote solunskih dobrovoljaca i njihovih porodica u Bačkoj, proleća 1941“, „Jasenovac – zločin koji se ne sme zaboraviti“ istog autora, kao i „Sećanje na srpsku golgotu 1915 i 1916 godine“. Većina tema kojima se ovaj autor bavio osvrtala se na „srpske pobede i stradanja“, a bavio se i „Misterijom odnosa Srba i drugih naroda na Balkanu“.
Uprkos lošem stanju u kulturi i vapajima celokupne, pa i nezavisne kulturne scene, KCNS se kao jedna od najvažnijih institucija u ovoj oblasti, zapravo bavila pretežno političkim nacionalističkim diskursom, pre svega vezanom za bližu ili dalju istoriju srpskog naroda, iako su Vojvodina i Novi Sad multinacionalne sredine koje naseljavaju mnogobrojne manjinske zajednice. Teme koje su pomenuti autori kreirali bile su recimo „Kultura sećanja – zločini nad Srbima u novijoj istoriji i zašto ih ne treba zaboraviti“ (Đorđe Vukmirović), nakon čijeg održavanja nije ostao nikakv trag osim najave događaja na sajtu KCNS. Predavač Ognjen Karanović bavio se „Misterijom ubistva Ante Pavelića“, „Tajnom Srba, naroda između Istoka i Zapada“, kao i Mojkovačkom bitkom, a organozovao je i
radionice sa temom ubistva Karađorđa i uloge obaveštajnih službi, o kojoj takođe nije ostavio nikakav trag.
Karanović i njegove kolege posebno su se bavile Gavrilom Principom na tribini pod nazivom „Gavrilo Princip – princip našeg opstanka“, nakon čega i na događaju „Sarajevski atentat 1914 godine – ko su bili atentatori na austrougarskog prestolonaslednika“.
Usko formirane teme u KCNS profesorka Dragičević Šešić objašnjava
direktnim uplivom politike u kulturni sektor, navodeći da je KCNS
izbegao da se posveti realnim problemima i odlučio se za kreiranje ovakvog programa “upravo voljom vladajuće većine koja je kulturu dodelila nacionalističkoj stranci i koja tako misli da ostvaruje realnu volju svojih glasača, dok
u evropskoj sredini govori nešto sasvim drugo o svojoj politici, svojim namerama i htenjima”. “Dakle, oni se ne bave kulturnom politikom i temama vezanim za savremenu kulturu, stvaralaštvo, recepciju, već se bave
populistički intoniranim temama vezanim za kulturu sećanja i istoriju. Stoga ćemo na konferenciji ‘Mediji, demokratija, populizam: Mediji kao podsticaj i posrednik populizma’ koja će biti održana 9. i 10. novembra 2017. u Beogradu (Fakultet dramskih umetnosti i Fakultet političkih nauka) – upravo pokrenuti i rasprave na temu –
Kulturna politika i populizam, te
Umetnost i populizam, kojima se do sada ovakav tip konferencija nije bavio”, najavljuje Dragičević Šešić.
Nevidljiva korupcija ili Ne pitaj nauku i istoriju – pitaj mene
U programima KCNS obuhvaćenim ugovorima koje je VOICE istraživao, određeni autori
dovodili su u pitanje naučne činjenice, kao i istorijske događaje, pokušavajući da ih tumače onako kako im u tom momentu odgovara. Profesorka Dragičević Šešić komentariše da taj fenomen u Srbiji postoji oduvek, ali da do sada
„nije bio plaćan u tako velikoj meri javnim novcem“. „Honorari za predavanja su definitivno previsoki, pa se i tu vidi oblik ‘kruženja novca’ i vezivanja za političku partiju na vlasti. To je, dakle jedan vid nevidljive korupcije“, ocenjuje ona.
Dodaje i da javne ustanove postoje pre svega radi ostvarivanja javnog interesa, pa bi to u demokratskom društvu značilo da javne ustanove kulture postoje i stoga da bi podržavale i one “grupe ukusa”, i ona mišljenja koja nisu većinska. “Tako se recimo na repertoar stavljaju veoma različite teme, različiti autori –
inače bi srpska pozorišta igrala samo istorijske drame populističkog ukusa (što sad vidimo da je tematski okvir Tribina KCNS) i komedije estradnog karaktera. Srećom, u srpskom pozorištu nije takav slučaj – čak ni kad je reč o privatnim pozorištima – stoga je jasno da publika ne diktira program, već programe kulturnih centara i javnih ustanova kulture diktiraju oni koji imaju moć – u slučaju javnih ustanova, oni koji su tu dovedeni političkom odlukom. Srbija je puna takvih primera, pogledajte blog o konkursijadi u srpskim ustanovama kulture
Slađane Petrović Varagić ili
poslušajte emisiju ‘Sceniranje’ na internet radiju ‘Radioaparat’”, poručuje Dragičević Šešić.
Program iskaz vrednosnog sistema Uprave
Uprkos nastojanjima autora da “srpskim pristupom” privuče gledaoce i slušaoce, ispostavlja se da je među najposećenijim tribinama koje su obuhvaćene ugovorima dobijenim od KCNS, ona na kojoj su stručnjaci građanima pokušali da objasne šta je to jonizujuće i nejonizujuće zračenje pod nazivom „Ekološka debata, zračenje i njegov uticaj na kvalitet urbanog života“. Slično se desilo i sa programima sa temama posvećenim sportu, kao i ideji da Novi Sad postane biciklograd, koje je javnosti predstavio autor Danilo Koprivica.
U Strategiji kulturnog razvoja grada Novog Sada stoji da je strateško opredeljenje i smernica kojom će se kretati razvoj ovog sektora – “učešće građana u kulturnom životu”. U strategiji se navodi da njihovo učešće u kulturi “nije samo pravo građana, već i mogućnost i prilika za lični i kolektivni razvoj”. Kako i u samoj Strategiji piše, da bi učešće građana u kulturnom životu moglo da ostvaruje svoj emancipatorski i razvojni uticaj,
neophodno je da “različiti kulturni sadržaju budu dostupni različitoj publici”.
Zato je posebno važno raditi na diversifikaciji kulturnih programa, ali u interesu publike, a ne aktuelnog momenta ili pojedinačnih interesa, poput političkih. Dragičević Šešić je ponovila da danas u Srbiji
programi poput onih koje nudi KCNS zapravo ne odražavaju publiku, već su “odraz vrednosnog sistema članova Uprave”, što bi se moglo potvrditi i pomenutom većom zainteresovanušću građana za “lakše teme”. “Dakle, programi odražavaju vrednosni sistem onih koji su na pozicijama vlasti i koju tu poziciju zloupotrebljavaju do mere da vode politiku suprotnu deklarisanim interesima, tačnije politiku koja je sasvim u skladu sa istinskim interesima partija na vlasti”, kaže Dragičević Šešić.
