Следеће јутро 11. априла долази неколико трговаца из Призрена у штаб дивизије да наплате рачун од војске, међу њима и трговац Мемед Ејуп. Јављају да у Призрену нема нити Немаца нити Италијана. „Народ жели да дође војска“ – каже Ејуп. Ђенерал Миленковић сав срећан: „Ето, кажем ја, непријатељ ужурбано напушта целу Југославију. Наша је победа“. Окреће се мени и даје ми усмено наређење: „Мртиновићу, узми пратњу, седи у кола, иди у Призрен и извиди ситуацију и врати се одмах са исцрпним извештајем. Види шта је са магацинима хране ради даљег снабдевања“.
Помислих, идем у сигурну смрт. Узех са собом поручника Куртина и једног наредника. На путу до Призрена нисмо имали никакве сметње. На Шандрвану (центар Призрена) задржали смо се мало. Приметили смо живост цивила који су по улицама вукли џакове и сандуке из војних магацина. Када су приметили нас у униформама , оставише терет и побегоше кућама. Ми продужисмо према магацинима где је остало преко 100 вагона кафе, шећера, макарона, соли, брашна, чаја, цигарета и других потреба. Стигосмо пред магацин. Хиљаде људи упорно покушава да уграби што већу врећу кафе, брашна, чаја ... Народ упро поглед у нас. Приђе ми изненада вешерка Васка и дрхтавим гласом прошапута: „Бежите. Бићете одмах убијени“. Уђосмо у кола, а шофер вештим покретом удаљи нас од гомиле. Руља виче за нама: „Држите их ...
Умакосмо живи из Призрена. Поред пута људски лешеви. Појединци наоружани крстаре поред пута. Стигосмо у турско село Рогово (налази се на пола пута Призрен – Ђаковица). Гомила муслимана на путу пре џамијом. Зауставише нас ... Питам за кмета Мемеда, код кога сам једном био на вечери са трговцем Ејупом. Стиже Мемед и самном се срдачно поздрави. (Моја је пратња у колима а ја међу овом гомилом). И тада несвесан ситуације почнем да им говорим како смо ми браћа. И ово ће проћи. Треба да један другог помогнемо, а не да се један другом светимо ... Прекиде ме Мемед: „Ајде људи идемо у кавану да се почастимо. Ово је мој побратим.“ И Мемед крену а ја за њим. Он пропусти неке људе испред себе. Уђоше у кавану а Мемед: „Ми заборависмо остале звати на част. Да их зовемо?“ И он пође а мене повуче приметно рукама. Пођем и ја за њим. Он ми на том кратком путу рече: „Бежите! Ено иза тарабе пред џамијом леже 22 српска леша убијена сјекиром. То и вас чека. Нећу ја вас на душу“, и он се врати, а ми стигосмо у Ђаковицу благодарећи овом честитом човеку. Поднео сам рапорт ђенералу Миленковићу који је све то примио равнодушно.
12. априла Миленковић је саопштио да је постао комадант сектора према Албанији о да су му све ратне јединице потчињене ...
14. априла добио сам наређење да кренем за Пећ. Да по сваку цену нађем ђенерала Брашића и да му предам запечаћено писмо строго поверљиве садржине. Кренуо сам после подне. Са мном су кренули поручник Лакић Станковић, војник Слободан Марушић, богослов Војислав Станковић и шофер.
Стигли смо у Пећ без икакве сметње. Одсели смо сви у конаку Пећке патријаршије. Сазнао сам да је комадант 3. армије ђенерал Брашић прошао кроз Пећ пре неколико дана и отишао за Беране.
15. априла сам устао рано, у 5 сати. Отишао сам да пробудим остале. Изашао сам у двориште где смо паркирали кола. Тамо, на моје запрепашћење, није било кола. Сазнао сам доцније да су сви отишли за Колашин.
То јутро, наставио сам пут пешке преко Чакора који је био још под снегом. У клисуре Чакора, заглавила се била нека пољска артилерија. Коњи без људи, а затварачи из топова повађени. Та слика без свега другога, рекла ми је очигледну и дефинитивну нашу војничку и државну пропаст. Помислих, негде на половини клисуре, куда ћу. Седох на један пањ и почех размишљати. Појави се савест која ме прекори и као да ми нареди: Ти си војник. Добивено наређење мораш извршити или погинути. Тако је, закључи мој разум. Гладан сам. Са собом немам ништа сем официрске торбе и у њој неколико секција војног издања и два ратна блока. Од оружја само пиштољ са два резервна шаржера муниције.
Наставих пут уз Чакор. Око 2 сата после подне, стигао сам на врх Чакора. Са леве стране пута лепо зидана зграда - жандармеријска караула. На путу поред карауле, стоји војник са пушком. "Куда сте кренули, капетане?“ - упита он. "Тражим војничког старешину, ако се налази овде." "Идите у ову кућу. Тамо је" - рече доста осорно овај стражар.
Уђем у зграду. Тамо у приземљу једна повећа просторија. Гори јака ватра. Задимљено и загушљиво. Ту је око 50 људи - воде живу дискусију војничке природе. Међу њима има и официра - према ознакама на раменнма. Назвах Бога. Уместо одговора на мој војнички, српски и хришћански поздрав, чух глас: "А шта ћеш ти овде?“ Тражим команданта армије ђенерала Брашића, ради војничке потребе - рекох. "Е, нећеш њега наћи капетане. Он је побјегао овудије прије неђељу дана у сусрет Њемцима. Но знаш која је, или са нама, или се враћај одмах окле си дошао". Остали прихватише: "Тако је" и чујем грдње противу официра - који издадоше и упропастише земљу и народ.
Мучна ситуација. Све горе од горег. Помислих, да одмах изађем, неће ваљати по мене. Упитах: "Могу ли се мало огријати?“ Чуше са одобравања из више грла ... Они почеше грдити официре и владу ...
То исто послеподне вратио сам се низ Чакор за Пећ. У хотелу „Корзо“ затекао сам масу људи. Међу њима приметих и артиљеријског ђенерала Јована Аћимовића ...
Сутрадан, 16. априла, око 9 сати пре подне сишао сам у приземље хотелске просторије која је била пуна људи, а највише униформисаних.
Међу овим људима, без икаквог устручавања говорио је ђенерал Аћимовић, нападајући краља Александра најпогрднијим изразима. Са краља је прешао на ђенералитет, па на југословенске владе и уопште на војно и политичко руководство Југославије ... Већина слушалаце из те гомиле одобравала је и аплаудирала ђенералу, који није слабо живео у Југославији.
После ђенерала Аћимовића, узео је реч инжињеријски пуковник Стеван Радовић. Он је осуо паљбу противу бегунца армијског ђенерала Илије Брашића, а онда противу целокупног војног руководства, а нарочито против пучиста и владе од 27. марта.
Радовић је изашао из кафане „Корзо“ и отворио неке магацине оружја. Из тих магацина узимао је оружје ко је хтео. Највише оружја узели су Арнаути, јер их је ту било највише.
Тог дана, 16. априла, ја сам се једним војним камионом одвезао у Ђаковицу и обавестио о свему комаданта дивизије Милутина Миленковића.
Те ист ноћи, 16/17 априла, цела Ђаковица је била опкољена наоружаном војском Арнаута, нашим одбеглим војницима, који су се спремали да нас нападну у граду и побију, а Ђаковицу опљачкају. Десетак људи тога дана погинуло је у самој Ђаковици.
Нас Срба, официра, подофицира и војника, било је тада у Ђаковици око 5.000. На периферији Ђаковице, са свију страна заузели смо положаје. Арнаути су то приметили и тако да до напада није дошло ни за три дана доцније.
У штабу дивизије конференција даноноћна. Тражио се излаз из ситуације. Очигледно је да старешине нису имале куражи да са војницима пођу у пробој према Пећи. Од 17-21. априла нисмо имали никакве везе. Једино смо слушали вести преко радио-апарата о хаосу у Југославији. Чули смо о потписивању капитулације југословенске војске. Жалосно је али тачно, да је ова вест на старешински кадар у Ђаковици као и на остало људство у тој и таквој ситуацији, повољно утицала.
20. априла, начелник штаба дивизије, ђенералштабни потпуковник (мислим да се звао Франц Стропник), по договору са командантом дивизије, пред вече отишао је са малом пратњом у Пећ, да замоли Немце да нас заробе, или боље речено, одробе од наших дотадашњих војника Арнаута, који су бројно били далеко јачи од нас у Ђаковици.
Сутрадан 21. априла 1941. године, пре подне, стигла је са правца Пећи једна мала моторизована јединица Немаца. Сврстала нас 5.000 војника са оружјем у колону и преко Пећи нас спровела у Приштину, где смо на гомилу наслагали оружје, а потом се сместили у касарне и коњушнице на одмор.
Ја морам признати да је овај догађај на мене оставио тежак и ужасан утисак. Све оно што сам до тада читао о ратовима, јунаштву и јунацима, тада се у мојој свести претворило као нека машта. Појам о јунаштву замењен је кукавичлуком.
У овом логору била је страшна глад. Цркавали су коњи, и то месо нам је кувано са по мало пасуља.
Артиљеријски мајор Александар Братуљевић и још неки, изашли су у варош по дозволи и нису се вратили. То је стање у логору погоршало.
http://www.kosovo-metohija.com/index.php/2009-12-21-16-12-20/2009-12-12-20-27-42/2009-12-12-20-51-23
