Најзабавније од свега је што сваки мизерни српски политичар покушава да игра исту партију шаха и на исти начин је изгуби. "Ја ћу мало са овима, мало са онима, тако је најбоље, они се неће досетити, ја ћу бити најпаметнији и добити од сваког нешто, као друг Тита некад." То им је стална опсесија, да буду модерни друг Тито који успешно маневрише између Русије и Запада.
Вучић притом искрено мисли да је паметан. И сам то каже, "ја сам паметан!" Више него паметан, мисли да је оно што су стари Грци рекли за Одисеја: πολύτροπον. Досетљив, вешт свакој прилици, буквално човек многих окрета.
Међутим драматично прецењује свој потенцијал. Само је први међу свињарима његовог режима, а не накакав светски државник. Те његове локал-свињаре и шталске момке можда некад убеди, уплаши, превесла, али је и даље само СВИЊАР. Тај свињар губи и увек ће губити у конфликту са људима који су више од свињара. Сваки пут ће бити запањен и затечен. "Како бре ово! Нисам се надао! Ово нико не би предвидео!" И сваки пут ће додатно ослабити српску позицију.
И то је супер забавно гледати.