„Ja sad idem na Sajam da nađem neki lep aranžman sebi za more... a ti moraš da radiš“, rekoh mu polušaljivo pre oko tri meseca kada smo se pozdravljali i ja zaista otišla na Sajam turizma...
„Samo da ja radim“, pogled prema nebu, „ a ti idi na more i tri puta ove godine!“ , odgovorio je sasvim ozbiljno...
Pre manje od nedelju dana, razgovaramo neobavezno, gledam svoju ruku u njegovoj i prođe mi misao kako je taj sasvim običan dodir sasvim poseban kada smo to on i ja... „Nedostajaćeš mi“, rekoh samo, jer se taj moj odlazak približio...
„To smo se već dogovorili: ti treba da ideš na more, isključi se iz svega, odmaraj, neka ti bude lepo i meni će biti lepo kad znam da je tebi...“
Znam ja sve to... I koliko god da zvuči kao fraza, on zaista tako misli. Splet okolnosti je takav da ne možemo zajedno na odmor... Sa druge strane, u trenutku kada sam sa drugaricom dogovarala odlazak na more, naš odnos je bio drugačiji... zapravo ne toliko drugačiji koliko ... recimo: manje otkriven.
Znam i da će mi na odmoru biti lepo... kao što mi je bilo svaki put naročito poslednjih godina od kada sam u harmoniji sama sa sobom. Ali isto tako znam da će mi nedostajati moj posebni... nedostajaće mi svakodnevni razgovori, njegovo stalno priustvo u mojoj svakodnevnici, moje u njegovoj... Znam i da ću teško pronaći taj svoj potpuni mir i kompletan užitak sad kada postoji taj neko sasvim poseban a nije tu da sve to lepo doživimo zajedno...
Pozove me danas... dok se pakujem i teška srca donosim odluku da ipak prespavam kod kuće... jer je tako praktičnije... Videćemo se pre podne... provesti malo vremena zajedno pred polazak.
„I ja idem na more, jel’ znaš?“ kaže.
„Super!“ odgovaram mehanički, samo delimično shvatajući o čemu priča. „Kad?“ pitam.
„Pa sutra
...“ kaže i dodaje: „Doduše, ne baš fizički, ali... idem!“
Tek tad shvatam... I da, u pravu je. Sasvim. Naravno da ide i on...
PS Ja stvarno odoh na odmor... Hvala svima koji posećuju ove stranice, još više onima koji ostave komentar, ali nemojte zameriti što odgovori stižu tek po povratku
„Samo da ja radim“, pogled prema nebu, „ a ti idi na more i tri puta ove godine!“ , odgovorio je sasvim ozbiljno...
Pre manje od nedelju dana, razgovaramo neobavezno, gledam svoju ruku u njegovoj i prođe mi misao kako je taj sasvim običan dodir sasvim poseban kada smo to on i ja... „Nedostajaćeš mi“, rekoh samo, jer se taj moj odlazak približio...
„To smo se već dogovorili: ti treba da ideš na more, isključi se iz svega, odmaraj, neka ti bude lepo i meni će biti lepo kad znam da je tebi...“
Znam ja sve to... I koliko god da zvuči kao fraza, on zaista tako misli. Splet okolnosti je takav da ne možemo zajedno na odmor... Sa druge strane, u trenutku kada sam sa drugaricom dogovarala odlazak na more, naš odnos je bio drugačiji... zapravo ne toliko drugačiji koliko ... recimo: manje otkriven.
Znam i da će mi na odmoru biti lepo... kao što mi je bilo svaki put naročito poslednjih godina od kada sam u harmoniji sama sa sobom. Ali isto tako znam da će mi nedostajati moj posebni... nedostajaće mi svakodnevni razgovori, njegovo stalno priustvo u mojoj svakodnevnici, moje u njegovoj... Znam i da ću teško pronaći taj svoj potpuni mir i kompletan užitak sad kada postoji taj neko sasvim poseban a nije tu da sve to lepo doživimo zajedno...
Pozove me danas... dok se pakujem i teška srca donosim odluku da ipak prespavam kod kuće... jer je tako praktičnije... Videćemo se pre podne... provesti malo vremena zajedno pred polazak.
„I ja idem na more, jel’ znaš?“ kaže.
„Super!“ odgovaram mehanički, samo delimično shvatajući o čemu priča. „Kad?“ pitam.
„Pa sutra
...“ kaže i dodaje: „Doduše, ne baš fizički, ali... idem!“Tek tad shvatam... I da, u pravu je. Sasvim. Naravno da ide i on...
PS Ja stvarno odoh na odmor... Hvala svima koji posećuju ove stranice, još više onima koji ostave komentar, ali nemojte zameriti što odgovori stižu tek po povratku
.
