Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Filip Rot "Životinja na izdisaju"

"Onaj ko je slobodan on može da bude lud, glup, odvratan, ali nije smešan. On poseduje dimenziju kao biće."

"Možda sada kada se primičem smrti potajno čeznem da ne budem slobodan."

"Uznemiren sam ukoliko je svaki dan ne čujem preko telefona, zatim sam uznemiren posle razgovora. Žene koje su u prošlosti zahtevale redovne telefonske razgovore odmah bi ih se otarasio - a sada sam ja od nje tražio to: svakodnevno fiksanje telefonom."

"Uđete u autobus. I odmah vidite tako dražesno stvorenje da se svi plaše da sednu do nje. Sedište do najlepše devojke na svetu - i prazno. I zauzmete ga."

"Naći će je neki mladić i odvešće je. Vidim ga. Poznajem ga. Znam na šta je spreman zato što je on ja u dvadesetpetoj godini, i još bez žene i deteta. Vidim ga kako je posmatra dok prelazi trg - gazi trg u Linkolnovom centru.

Otkud znam da će je odvesti neki mladić? Otuda što sam nekada bio mladić koji bi to učinio."
 
Bela Hamvaš "Dvadeset četvrto pismo"

Ne nalaziš ti da je svet težak, svet smatra tebe teškim. I kao što sam se ja ovde u svom životu ovenčanom hmeljkom i bršljanom mogao da ostvarim, možda je meni uspelo, možda jedan jedini put; nikada drugome nije uspelo, neće ni uspeti. Iz sebe sama živeo sam ženu, prijatelja, zajednicu, istinski narod, iz veselosti, iz jednostavnosti. Ja ih čuvam, da, bogove, ja sam ih doveo ovamo, i ja sam ih naselio na ovu zemlju. Bogove dovode mislioci i pesnici i proroci i kraljevi, sinovi Visina koji su i sami bogovi. Kavim je životom živeo narod vidi se po tome kakve je proroke imao, ko su bili u njegovim očima veliki, najveći.

Najveći? Kod nas je umesto bogova doneo menicu, banku, konjske trke i kasinu. Ali onome što sam ja načinio, neće biti produžetka. Isto onako neće kao što o tome niko ništa ne zna. A i kada bi znali, šta bi od toga razumeli? Ja sam osamljena luda, ovde među brdima, gorim na vatri svoje specifične megalomanije. Oholost je kako govorim? Onima koji su samo ljudi, sklon sam da najviše oprostim. Što mi je neko bliži, sve manje, sebi ništa.

Nisam mogao da izdržim bez "ti" tamo dole, tamo u bezdomovinskoj slaganoj domovini, u narodu nakićenom u narod, u bezljubavi i bezprijateljstvu, i došao sam ovamo sa svojom bezdomnom "ti" žeđi, i sagradio sam novi svet. Ne mogu da živim u osami, zato sam morao da napustim svet gde je svako samo "ja".

Možda ćeš još razumeti.
 
Tako je ravnica bila mirna, nepomična severna magla, nepomičan redovni život u Tvrđavi, stražari su i dalje ponavljali iste korake od jedne do druge tačke bedema, ista vojnička supa, jednaki dani, koji su se beskrajno ponavljali, kao vojnik koji tapka u mestu. A ipak je vreme strujalo; ne mareći za ljude, prolazilo je svetom trošeći njegove lepote; i niko nije uspevao da mu izmakne, čak ni deca, tek rođena, i bez imena. I Đovanijevo lice počelo je da dobija pege, kosa mu je sedela, korak gubio lakoću; bujica života već ga je odnela na drugu stranu, prema perifernim virovima, iako zapravo još nije imao ni pedeset godina.

Dino Bucati - Tatarska pustinja
 
Neće mi više pasti na pamet da šurujem s ljudima koje je tako teško zadovoljiti. A bili su i apsolutno besposleni, trideset dana kao u zatvoru sa samim sobom, da im nije mnogo trebaio da se zapale. Uostalom, i u svakodnevnom životu, kad razmislimo, bar sto ljudi dnevno poželi vašu smrt — svi oni kojima smetate tiskajući se ispred njih u redu za metro, svi oni koji prolaze ispred vašeg stana, a oni ga nemaju, svi oni koji čekaju pred vratima klozeta da se vi ispiškite pa da oni učine to isto, najzad vaša deca i toliko drugih. Tu nema kraja. Na to se čovek navikne. Na brodu se taj pritisak jasnije vidi i zato je neprijatniji.
U ovom pregrejanom kotlu gde -smo se krčkali, isparenje ovih proključalih Ijudi se zgušnjava, predosećanje ogromne kolonijalne usamljenosti koja će ih uskoro progutati, njih i njihovu sudbinu, već u njima izaziva jauke kao u ljudi u agoniji. Svađaju se, ujedaju, razdiru, bele pene ih spopadaju. Moj značaj na brodu je rastao iz dana u dan. Moji retki dolasci za sto, ma koliko se trudio da budu neprimetni i tihi, dobijali su razmere događaja. Čim bih ušao u trpezariju, sto dvadeset putnika bi se streslo i počelo da šapuće...
Oficiri-kolonijalci, dobro naliveni aperitivima, za stolom kapetana broda, finansi-kontrolori duvana i naročito kongoanske učiteljice, kojih je na Admiralu Šliceru bio bogat izbor, uspeli su, od zlobnih pretpostavki preko klevetničkih zaključaka, da me uzdignu do paklene veličine.
Pri ukrcavanju u Marselju bio sam samo beznačajan sanjar, a sad sam, zahvaljujući toj razdraženoj koncentraciji alkoholičara i nestrpljivih vagina, postao neka neprepoznatljiva ličnost s oreolom mračne slave.

Luj-Ferdinand Selin - Putovanje nakraj noći
 
Poslednja izmena:
Reci da je uredu…



Je li uredu ako sam slaba, lomljiva poput suhe grancice, da te zovem u pomoc, da prema tebi uputim pogled kao bolesnik na samrti i tažim utjehu?

Molim te reci mi da je u redu…

Je li uredu da od tebe tražem opraštaj za grijehe ucinjene pod djelovanjem zamagljenog uma, da tražim da sakriješ tragove zle prošlosti na mome tijelu?

Molim te reci da je u redu…
Je li uredu da pokušavam pored tebe u sebi pronaci nešto vrijedno što bi te zadržalo dalje pored mene, da se osjecam ukradenom i otetom iz ovoga svijeta, da ne znam put natrag niti da želim napustiti tvoj svijet?

Molim te reci da je u redu…

Je li uredu ako ti kažem da si me vratila s ruba svijeta i neizvjesnosti rupe u koju sam padala, da si mi otvorila oci i ispunila nadom svojim dodirima?

Molim te, reci da je uredu…

Je li uredu ako ti kažem da si pokupila komadice mene i ucinila me cijelom, da si sjedinila sve dijelove koji su se davno razisli po mracnim sumama zivota?

Molim te, reci da je uredu…

Reci da je uredu, jer ja ti otvaram i nudim sebe,u meni ces pronaci sebe kako kucas u mom srcu, teces mojim venama, prolazis kroz moja pluca…

Reci mi da je uredu sto te ovoliko volim!




Autor nepoznat
 
Poslednja izmena od moderatora:
ISKRA ŽIVOTA U OKU MOM


Osećam da sam živa,
pogledaj unutra videćeš mene
videćeš srce koje gori
gori od života
vetar širi tu vatru i nosi me još više i jače, toliko jaka volja i želja da oči govore sve,
govore ono što se reći ne može,
vide ono što se videti ne može, osećaju ono što se osetiti ne može, puno topline i svetlosti.

Priđi mi i osetićeš, priđi
oseti deo mene, koji živi punim plućima srećno i raspevano
jako kao nikada pre
posle svih lupinga sada letim visoko ali ne i previsoko

osećam vetar u kosi, osećam vetar u duši, ispunjava svaku iskru u oku životom



slušaj moje uzdahe i kako dišem, sve će ti biti jasno, slušaj i čućeš, ali slušaj!

Prolazila sam kroz dobro i loše, i jedva čekam još puno toga, jer to čini život, pun uzbuđenja i svrhu svega jer je kratak, kratak!

Nema odgovora, samo suviše pitanja, i neumorna postavljam ih i dalje, učeći gazim kroz život, sve sigurnije. Kada želiš nešto najviše na svetu, to je i najteže dobiti ali vredi svake muke, kada udahneš vazduh i osetiš u povetarcu kako ti srećne misli šapuću lagano pesmu života
nastavi, nastavi, samo joj daj ritam i biće tvoja pesma, samo tvoja
Ne odustaj, nikada! Jednostavno je tako, nema objašnjenja!
Čak i kada ti život kaže da sutra ne postoji, zaboravi tugu i kreni dalje, baš tada moraš ustati i još brže napraviti korak, ne odustaj, jer nada uvek postoji. Ne u svet, ne u ljude, već nada u samoga sebe!



Život je vera, to je jednostavno tako! Verovanje u male i velike ciljeve, to nas pokreće i čini jačim iako ne znamo puno o životu, o prošlosti i budućnosti!



Snežana Tomović
 
6610DA62-D4AB-44FF-86E3-7B0E6CE3060C.jpeg
 
„Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja, imali smo sve pre nas, imali smo ništa pred nama, svi smo išli direktno u Raj, svi smo išli direktno na drugu stranu.ˮ

Čarls Dikens ,,Priča o dva gradaˮ
 
Budnost je intenzivna osetljivost koja ne pripada samo čulima i duši, nego i intelektu i instinktu i duhu. A najviša je budnost viša od najintenzivnije osetljivosti. Božja budnost nije čulna i nije duševna i nije duhovna, nego je ona: ljubav.. Lao-ce kaže: Koga nebo hoće da zaštiti, ljubavlju ga čuva. Bog štiti svet ljubavlju i čuva ga ljubavlju. Najviši stepen sličnosti čoveka s bogom nije duh, nego budnost srca: ljubav. Istorijski čovek ne razmišlja u slikama, nego u smisaonim suprotnostima i potpuno slep je upoređen s arhaičkim čovekom. Intelektualna delatnost modernog čoveka apstraktna je i irealna. Konstrukcija slike u ogledalu, koja je rezultat razmišljanja u suprotnostima, pojmovna je, drugim rečima ona je bez slike, bez svetlosti, fiktivna, nebitna i prazna. U stvarnosti nema suprotnosti. Šta je to što postoji u stvarnosti? Jednom jedinom rečju: razlike. Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama.

Bela Hamvaš - Scientia sacra
 
„Uh! Kakva pasja vrućina posle svežih dana! Zapamti! Biće nam potrebno gorke soli, odmah mogu da ti kažem! Žutica se oseća u vazduhu! Vetar je promenio pravac... Sa severa ka zapadu! Hladno vreme nad Aversom!... Biće bronhitisa narednih petnaest dana! Ne moraju se svlačiti!... Da se ja pitam, pisao bih recepte iz svog kreveta!... U suštini, Ferdinane, kada ti dođu u ambulantu, sve je to prazna priča!... Za lekare koji time trguju, ima smisla... ali za nas!... Na mesečnoj plati?... Čemu?... Ja bih ove naše lupeže lečio a da ih ne pogledam! Evo odavde! Ne bi se zbog toga gušili ni više ni manje! Ne bi ništa više povraćali, niti bili manje žuti, ni manje crveni, ni manje bledi, ni manja govna... Takav ti je život!“ Što jest jest, Gisten je bio u pravu.

Luj-Ferdinand Selin - Smrt na kredit
 
Poslednja izmena:
"Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov.ˮ

Meša Selimović ,,Derviš i smrtˮ
 
Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. Potreban nam je neko spolja da ključ nađe, da nas izvede iz zarobljeništva. Otuda veliki učitelji saznanja, gurui, tutori nove svesnosti, odatle najzad Hristos, Spasitelj, Mesija. Istina je, zapravo, sasvim drukčija. Taj ključ nije van nas, taj ključ kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže, na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim, ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno. Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama. A učitelji, tutori, oni koji nam otvaraju oči, ne otvaraju nam oči za ključ skriven van nas, oni nam ne donose nikakav ključ koji bi oni našli negde i zatim bi ga poklonili, a mi s tim ključem sebe otvorili, odnosno sebe pustili u neke nove dimenzije. Oni su tu samo da nam ukažu na tu istinu, da ključ nije van nas nego da je u nama i da nam pomognu da, tražeći ga u nama, do njega što bezbolnije dođemo.

Borislav Pekić - Rađanje Atlantide
 
KAD VAS LJUBAV POZOVE

… Kad vas ljubav pozove, pođite za njom, premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrijediti. A kad vam progovori, vjerujte joj, premda vam glas njen može uništiti snove, k’o što sjeverac opustoši vrt. Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas podstiče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao što se upinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što trepere na suncu, tako će se spustiti i do vašeg korijenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšeničnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosijaće vas, da bi vas otrijebila od kukolja. Samljeće vas, do bjeline. Umijesiće vas, dok ne postanete gipki. A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hljeb za svetu Božju svetkovinu. Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svog srca i u spoznaji toj postali dio srca života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, u svijet koji ne poznaje godišnja doba, gdje ćete se smijati, al’ ne punoćom smijeha svog, i plakati, al’ ne do posljednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima osim sebe. Ljubav ne posjeduje, niti dopušta da je posjeduju; jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: “Bog mi je u srcu”, već: “Ja sam u srcu Božjem.” I nemojte misliti da možete usmjeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrijednima, usmjeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite, a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što pjeva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nježnosti. Da vas rani sopstveno poimanje ljubavi; i da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; da otpočnete u poslijepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, a potom da usnite sa molitvom za voljeno u srcu i pjesmom slavljeničkom na usnama…

Halil Džubran (Prorok)
 
Saša je jednolično osećao kako se kreće sunce, kako prolaze godišnja doba i po čitav dan i noć jure vozovi. Već je zaboravljao oca-ribara, selo i Prošku, idući zajedno sa rašćenjem u susret događajima i stvarima koje je još trebalo da doživi, da ih propusti u svoje telo. Seb samog, kao samostalnog čvrstog tela, Saša nije bio svestan — on je uvek sve primao osećanjem, i to je iz njega istiskivalo predstavu o samom sebi. Život mu je proticao nesvesno i duboko, kao u toploj teskobi materinske utrobe. Bio je u vlasti spoljnih predstava, kao što je putnik u vlasti predstave o novim zemljama. Nije imao svojih ciljeva, iako je već navršio šesnaest godina, ali je zato bez i trunke unutrašnjeg otpora osećao saučešće prema svakom obliku života — prema slabosti kržljavih trava u dvorištu i prema slučajnom noćnom prolazniku što je kašljao onako samotan kako bi ga neko čuo i sažali se na njega. Saša je slušao i osećao saučešće. Ispunjavalo ga je ono mračno, oduševljeno uzbuđenje koje poseduju odrasli ljudi kada vole jednu jedinu ženu. Provirio bi kroz prozor, pratio pogledom prolaznika i zamišljao što je bilo u njegovoj moći. Prolaznik bi nestao u dubokoj pomrčini, krckajući u hodu kamičcima po trotoaru, još bezimenijim nego što je sam bio. U daljini su psi lajali strašno i bučno, a s neba su povremeno padale umorne zvezde. Možda su u samoj dubokoj noći, usred prohladne čistine, sada išli nekud nepoznati putnici, pa su se i u njima, kao i u Saši, tišina i zvezde na umoru pretvarale u lično raspoloženje.

Andrej Platonov - Čevengur
 
Što više posmatram spektakl sveta, plimu i oseku promené stvari, to me dublje prožima urođena nestvarnost svega, lažni prestiž i značaj svake stvarnosti. I u tom posmatranju, kao što se svakom mislećem biću barem nekada dogodilo, raznobojna povorka običaja i moda, vijugavi putevi napretka i civilizacija, veličanstvena zbrka carstava i kultura – sve mi se to čini kao mit, kao mašta, nešto odsanjano između sene i zaborava. Ali ne znam da li se vrhovna definicija svih tih namera, koje su mrtve čak i onda kada su ispunjene, može naći u ushićenom odricanju Bude koji se, shvativši ispraznost svega, uzdigao iz svoje ekstaze s rečima: „Sada sve znam”, ili u iskusnoj ravnodušnosti cara Severa: „Omnia fui, nihil expedit – sve bejah, ništa ne vredeše truda”

(Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja)
 
Ali svi mi, ovde prisutni, nemamo nikakvo privatno vlasništvo. Možda tek poneko među nama poseduje kuću u kojoj živi, ili je uspeo da uštedi dolar-dva, ali uglavnom imamo samo ono što nam je neophodno za život. Nama pripada samo naše telo. I mi ga prodajemo, svakog dana, dokle god smo živi. Prodajemo ga svakog jutra kad odlazimo na posao i rintamo po ceo dan. I još smo prinuđeni da ga prodajemo u bescenje, u svako doba, radeći najgluplje moguće poslove, jer moramo nekako da se prehranimo i preživimo. A plaćeni smo tek toliko koliko je potrebno da se održimo u životu da bismo što duže dirinčili za druge. Danas nas više ne prodaju u roblje na trgovima, ali su nas naterali da prodajemo svoju snagu, vreme i dušu dokle god smo živi. Oslobodili su nas jednog ropstva samo da bi nas gurnuli u drugo. Zar je to sloboda? Jesmo li mi slobodni ljudi?“
Iz dvorišta se začuo dubok glas: „Živa istina!“
„Tačno tako.“
„Međutim, mi nismo sami u tom ropstvu. Milioni ljudi u celom svetu, svih boja, rasa i vera dele našu sudbinu. To ne smemo da zaboravimo. Među nama ima mnogo onih koji mrze siromašne belce, a oni opet mrze nas. Pogledajte te siromahe što žive pored reke i rade u predionicama. Beda u kojoj žive gotovo je jednako strašna kao naša. Ta međusobna mržnja je veliko zlo iz kog ništa dobro ne može da se izrodi. Uvek moramo da imamo na umu reči Karla Marksa i da se vladamo u skladu sa njegovim učenjem. Nepravda i siromaštvo ne smeju da nas razdvajaju, već da nas ujedinjuju. Moramo da upamtimo da svi mi svojim radom stvaramo sve što vredi na ovom svetu. Ovu nepobitnu istinu treba uvek da nosimo u srcu, ni na trenutak ne smemo da je zaboravimo. Ali braćo moja! Svi mi ovde prisutni, mi crnci, imamo još jednu misiju koja se tiče samo nas. Veliku i suštinski važnu, jer ćemo zauvek biti izgubljeni ako je ne ostvarimo. Da vidimo onda šta je ta naša posebna misija.“

Karson Mekalers - Srce je usamljeni lovac
 
Kad li će se znati zašto je u našem veku toliko velikih umetnika napisalo toliko nečitkih knjiga? I kakvim su čudom te nečitke i nečitane knjige ipak ostavile svoj trag na stoleće i postale slavne? S pravim divljenjem, sa iskrenim priznanjem morao sam da prekinem mnoga čitanja koja su me previše gnjavila. Jednom će se razjasniti iz kakvog se to nakaznog braka stvaraoca sa primaocima rađaju dela lišena umetničkog seksepila. Kakva sramota! Ponekad mi se čini da živi među nama, piscima, neka glupost koja unakazuje čitavu našu delatnost, glupost, od koje ne umemo da se branimo, jer je ona i danas anonimna.

Vitold Gombrovič - Dnevnik
 
Ne vidim pred sobom ništa... nikakvu nadu. Sve mi se završava, ništa ne započinje. Bilans? Posle toliko napornih, radnih godina, šta sam? Činovničić upropašćen sedmočasovnim uredovanjem, pridavljen u svim književnim poduhvatima. Ne mogu da pišem ništa sem ovog dnevnika. Sve je izgubljeno zato što svakodnevno sedam časova ubijam sopstveno vreme. Toliki napor sam uložio u književnost, a ona je danas nesposobna da mi obezbedi minimum materijalne nezavisnosti, čak ni minimum ličnog dostojanstva. "Pisac"? Otkud! Na papiru! U životu - nula, biće drugog reda. Da me je sudbina kaznila zbog mojih grehova, ne bih se bunio. Ali smrvila me je zbog svojih vrlina.
Pa koga da krivim? Vreme? Ljude? Ali koliko je tih drugih - još smrvljenijih? Ja nisam uspeo zbog toga što su me u Poljskoj potcenjivali - a danas, kada je najzad ovaj i onaj počeo da me poštuje, za mene nema nikakvog mesta, toliko sam beskućan kao da ne živim na zemlji nego sam u međuplanetarnim prostranstvima, posebna planeta.

Vitold Gombrovič - Dnevnik
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

VranV
Meša Selimović - Knjige, odlomci, citati
Odgovora
6
Pregleda
242
Стари пароброд
Стари пароброд
Neno
Književnost Knjige koje neće svatko razumjeti: 10 najtežih knjiga za čitati
2
Odgovora
46
Pregleda
737
adelaidea
adelaidea
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
408
Džudi S
Džudi S

Back
Top