Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
"Čarobnica iz Firence" Salman Ruždi

"Mi mislimo na ljubav naroda prema njihovom princu. Jer mi imamo ogromnu želju da budemo voljeni."
"Ljubav je nestalna", odgovorio je drugi čovek. "Danas vas vole, ali sutra vas možda neće voleti."
"I šta onda?" pitao je padišah. "Da li da budemo okrutni tiranin? Da li da se ponašamo tako da izazovemo mržnju?"
"Ne mržnju, već strah", rekao je žutokosi čovek. "Jer samo strah traje."
 
"Čarobnica iz Firence" Salman Ruždi

"Ljubav koju ja gajim prema njoj zna da dobrobit onoga koji se voli znači više od dobrobiti onog koji voli, jer ljubav je nesebičnost. Ona to ne zna."

"Hanzada te je mnogo volela, nemoj to zaboraviti. Ljubila ti je ruke i stopala i govorila da je podsećaju na noge i stopala tvoga oca. Zato, kakva god bila priča o njenom postupanju s Karakez, upamti da loša sestra - može biti divna pratetka."

"Ako dovoljno brzo trčiš, možda ćeš moći da pobegneš od svoje prošlosti i sećanja na sve što ti je bilo učinjeno, ali i od budućnosti, od neizbežne turobnosti koja sledi. Morala si da trčiš koliko si brže mogla sve dok ne dođeš do ivice između svetova, a ni onda nisi stala, pretrčala si tu granicu kao da je nije bilo, kao da je staklo vazduh, a vazduh staklo, vazduh koji se poput stakla razbijao oko tebe dok si padala. Vazduh koji te je sekao kao da je oštrica. Bilo je dobro pasti. Bilo je dobro ispasti iz života. Bilo je dobro."
 
Ovo govnо od medicine nije oduvek moj poziv. Napisaću svojim poznanicima, onima koji su i nju poznavali, da je gospođa Beranž umrla. Gde li su oni?...
Voleo bih da nevreme podigne i veću buku, krovovi da popadaju, proleće nikada da ne dođe, kuća naša da nestane.
Gospođa Beranž je znala da svi jadi stižu preko pisama. Ne znam ni kome da pišem. Svi ti ljudi su negde daleko... Dušu su prodali da mogu lakše varati, lakše zaboraviti i da mogu pričati o nečem drugom...
Stara gospođa Beranž imala je zrikavog psa, i njega neko treba da uzme i odvede...
Svaki jad koji je stizao preko pisama, ima tome bezmalo dvadeset godina, zaustavljao se kod nje. Onje tu, u mirisu nedavne smrti, neverovatno gorak ukus... Tek je počeo da se širi... On je tu... Lebdi u vazduhu... Prepoznaje nas, a i mi sada prepoznajemo njega. Nikada se više izgubiti neće. Treba ugasiti vatru u njenom stanu. Kome da pišem? Nemam nikoga. Nema tog bića spremnog da nežno prihvati plemenite duše umrlih... da bi se kasnije nežnije odnosilo prema svakoj stvari... Budi hrabar sam na svetu! Kada se mojoj bakici sasvim primakao kraj, nije mogla ništa više da kaže. Gušila se i držala me za ruku...
Ušao je poštar... Video je da umire. Samo je štucnula. To je bilo sve. Silan svet je, nekada davno, kod nje dolazio da me traži. Otišli su daleko, veoma daleko u zaborav, dušu da spasu. Poštar je skinuo kapu. Mogao bih da govorim o mržnji koju nosim u sebi. Znam. Ostaviću to za kasnije, ako se ne vrate. Radije bih da pričam priče. Ispričaću takve priče da će se svi oni, sa sve četiri strane sveta, iz istih stopa vratiti da me ubiju. To će biti moj kraj, a ja ću biti veoma srećan.

Luj-Ferdinand Selin - Smrt na kredit
 
Andre Malro "Ljudska sudbina"

"U pogledu žena, ja znam šta činimo sa ženama kada one hoće i dalje da nas poseduju - živimo sa njima. Ali nijedan čovek ne može da govori o ženama, jer nijedan čovek ne može da razume da svaki nov način šminkanja, svaka nova haljina, svaki nov ljubavnik - nude novu dušu.Hteti upoznati ženu uvek je jedan način da je posedujemo ili da joj se svetimo. Rane najdublje ljubavi dovoljne su da stvore prilično veliku mržnju."
 
Andre Malro "Ljudska sudbina"

"Ljudi nisu moji bližnji, oni su ti koji me posmatraju i sude o meni. Moji bližnji su oni koji me vole a ne posmatraju me,
koji me vole uprkos padu, uprkos niskosti, uprkos izdajstvu, koji vole mene a ne ono što sam učinio ili ću učiniti.”

"On ju je i dalje posmatrao i otkrivao da je ona u stanju da kod njega stvori patnju, ali da je već mesecima nije više voleo.
Nije mogao više ništa da kaže. Svaka reč, dobila bi lažan, beznačajan i glup prizvuk."
 
Da se vratim Fjodoru... Ponekad su me nervirale svojim vječnim lupetanjem o Dostojevskom. Ja se lično nikad nisam pretvarao da razumijem Dostojevskog. U najmanju ruku da ga razumijem potpuno. (Poznajem ga, da, kao što se poznaje srodna duša.) Niti sam ga čitavog pročitao, čak ni do danas. Uvijek sam
namjeravao da posljednjih nekoliko zalogaja ostavim za smrtnu postelju. Nisam, na primjer, siguran jesam li pročitao njegov »San smiješnog čovjeka« ili mi ga je netko ispričao, niti sam uopće siguran da pouzdano znam tko je Marcion ili što je maroionizam. Ima mnogo toga u Dostojevskog, kao i u životu, što sa zadovoljstvom ostavljam da bude nepoznanica. Volim o Dostojevskom razmišljati kao o čovjeku ovijenom neprobojnim velom misterije. Ne mogu ga, na primjer, zamisliti sa šeširom na glavi — onakvim kakve je Swedenborg nasadio svojim anđelima. Ipak, uvijek me privlači da čujem što drugi govore o njemu, pa i onda kad ne razumijem njihova gledišta. Neki dan sam pronašao bilješku u svom notesu. Vjerojatno citat Berđajeva. »Poslije Dostojevskog čovjek nije više onaj isti.« Ohrabrujuća misao za boležljivo čovječanstvo.

Henri Miler - Nexus
 
Pre nego što mine leto i stigne jesen, u onom toplom međuvremenu kada vazduh postane težak, a boje meke, predvečerja obično nose tanano odelo lažnog sjaja. Mogu se uporediti sa trikovima mašte u kojima osećamo neku neodređenu setu, i traju dugo, kao tragovi za brodovima koji uvek ispisuju iste vijugave šare.
U takva predvečerja me, poput plime, ispuni osećaj gori od dosade, ali koji se ne može nazvati drugačije nego dosada – osećaj neodređenog očajanja, kao da je cela moja duša brodolom. Osećam da sam izgubio milosrdnog Boga, da je umrla Materija svega. A opipljivi svemir za mene postaje leš koji sam voleo dok je bio živ; ali sve se pretvorilo u ništa pod još toplom svetlošću poslednjih prošaranih oblaka.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja
 
"Nulti broj" Umberto Eko

"Dragi, potražićemo neku zemlju u kojoj nema tajni, gde je sve jasno ko sunce. Postoji brdo takvih zemalja, negde između Južne i Centralne Amerike. Tamo ništa nije skriveno, zna se ko pripada kom kartelu, a ko je vođa revolucionarnih bandi. Ti lepo sedneš u restoran i naletiš na neke svoje prijatelje koji ti predstave svog drugara, glavnog igrača u švercu oružja, a on sav nalickan i doteran, s belom uštirkanom košuljom preko pantalona, kelneri mu peze - senjor, hoćete ovo.. senjor, hoćete ono... a komandant žandarmerije mu ukazuje svoje poštovanje. To su zemlje u kojima nema tajni, sve se odvija javno, podmićivanje policije je potpuno legalno, prožimanje vladajućih struktura i kriminalaca predviđeno je ustavom, banke žive od pranja novca, a svako ko ne položi novac sumnjivog porekla - može da nadrlja i ostane bez dozvole za boravak, ubijaju se samo međusobno, a turiste ostavljaju na miru..."
 
U to doba dana ceo grad se upravo zahuktao od rada, iznad, ispod i oko njega, u istoj zgradi ljudi slični njemu crnčili su i u zgradi nasuprot njegove kancelarije zapinjali su iz petnih žila i u veoma staroj zgradi u Vija Foka koja se nazirala u međuprostoru koji je delio kuće i još dalje u nevidljivim zgradama, i dalje, dalje, u magluštini, na kilometarskoj, kilometarskoj razdaljini ljudi su radili. Hartije, popisi, obrasci, telefonski razgovori, priznanice, ruke pune pera, alata, olovaka, ruke koje se bakću oko nekakvog zavrtnja, žleba, spojnice, utikača, lema, roj gramzivih mrava koji žude za blagostanjem, pa ipak njihove misli, o, došlo mu je da prsne u smeh, svuda okolo, na pomenutim kilometarskim i kilometarskim daljinama, misli slične njegovim, sablažnjive i sladostrasne, tajanstveni glas koji poziva na produženje vrste, a to se izvrgne u nastrane, razorne poroke, zašto se nikad niko nije osmelio da to kaže, misli o njoj, o njoj, o onim njenim jedinstvenim usnama, o onim usnama sazdanim na jedinstven način, o onom što obećavaju zategnuti mišići; sećaš li se, mišići mekušasti i gipki sa pregibom koji se razlikuje od svih drugih pregiba, o jednom naboru, o jednoj punoći, o jednom udubljenju, o jednoj toploti, o jednoj vlažnosti, o jednoj podatnosti, o jednom prodiranju, o jednom užarenom bezdanu. A novine donose vest o krutosti Sovjeta, o interpelacijama u Skupštini povodom Južnog Tirola, o Nenijevim uveravanjima da je Socijalistička partija Italije autonomna, o požaru u bioskopu Fjama, o krizi u pokrajinskom veću na Siciliji – kakve trice i kučine!

Dino Bucati - Jedna ljubav
 
Prosta je stvar da čovek vidi ono što je očigledno i da uradi ono što se od njega očekuje. Individualni život više teži statičnosti nego dinamičnosti, i civilizacija tu težnju pretvara u pokretačku snagu, jer se u civilizaciji vidi samo očigledno, a neočekivano se retko dešava. Kad se neočekivano ipak pojavi, i kad je dovoljno krupno i značajno, onda nesposobni propadaju. Oni ne vide ono što nije očigledno, nisu u stanju da učine neočekivano, nesposobni su da svoje živote prilagode drugim i neobičnim kolosecima. Jednom reči, kad dođu do kraja svoga koloseka, oni umiru.

Džek London - Bela tišina (pripovetka Neočekivano)
 
Hoze Donoso "Bestidna noćna ptica"

"Svaki čovek čim dospe makar do mladalačke zrelosti duha, počinje da podozreva da život nije farsa; da nije čak ni ljupka komedija. Da se rascvetava i da daje plodove na osnovu suprotnosti najdubljih tragičnih ponoraa suštinske tajne u koje poniru koreni njegovog postojanja. Prirodno nasledje svakoga ko je pripravan za duhovni život je neukrotiva šuma u kojoj zavija vuk i krešti bestidna noćna ptica."
 
Hanarin pogled

Juče me susrete Hanara i reče u prolazu:
- Nije misao koplje da joj sagledaš metu. A ni ljubav rijeka da joj u dno uroniš. I znaj, Amra, da je radost podijeljena između svjetla i boje, jer i jedno i drugo oči su prirode.
I tek kad Mahrur sagleda sebe u njima, podijeli imanja svoja i štapom razmahne na strane svijeta četiri, govoreći:"Evo mi cio svijet"!
Ali, na svijetu slijepih je najviše i riječi moje ne dopiru do njih. Jer, moj put nije staza utrta. I znaj, Amra, oni koji biraju puteve utrte, ne pale svjetla onima koji dolaze!

(Hamza Humo)
 
Drogo beše shvatio njihovu jednostavnu tajnu, i s olakšanjem je pomislio da je van toga, neupleteni posmatrač. Za četiri meseca, hvala Bogu, on će ih napustiti zauvek. Opskurni šarm stare tvrđave smešno se rasplinjavao. Tako je mislio. Ali zašto ga je starčić i dalje fiksirao, i još s tim dvosmislenim izrazom? Zašto je Drogo osetio želju da zazviždi, da popije vina, da izađe na otvoreno? Možda da bi pokazao sebi kako je zaista slobodan i miran?

Dino Bucati - Tatarska pustinja
 
Ponekad kada, potišten i skrušen, osetim kako mi se sama snaga za snevanje suši i vene, a jedini mi je san da budem u stanju da razmišljam o svojim snovima, prelistavam ih kao knjigu koju stalno iznova prelistavamo, ne čitajući ništa osim poneke neizbežne reči. Zapitam se tada ko si ti, lik koji prožima sve moje trome, stare vizije nekih drugačijih predela, drevnih unutrašnjih prostora i svečanih obreda tišine. U svim mojim snovima ukažeš mi se kao san, ili me, kao lažna stvarnost, pratiš. S tobom obilazim predele koji su možda tvoji snovi, zemlje koje su možda tvoja tela odsustva i neljudskosti, tvoje suštinsko telo razliveno u spokojnu dolinu i goru hladnog lika u vrtu skrivenog dvora. Možda ja i nemam drugog sna osim tebe, možda u tvojim očima, licem u lice, čitam te nemoguće stranice, te lažne dosade, ta osećanja koja ispunjavaju senku mojih umora i pećine mojih nespokoja. Ko zna, možda su predeli mojih snova tek moj način da te ne sanjam? Ne znam ko si, ali jesam li siguran ko sam ja? Znam li šta znači sanjati, kako bih znao šta znači to što te zovem svojim snom? Jesam li siguran da nisi tek deo mene, možda suštinski i stvaran? I znam li da nisam možda ja san, a ti stvarnost, da nisam ja tvoj san, a ne ti san koji sanjam?

Kakvim životom živiš? Koji je to način gledanja kojim te vidim ovako? Tvoj lik? Nikad isti, a nikad se ne menja. Kažem to jer znam, mada ne znam da znam. Tvoje telo? Nago je isto kao i obučeno, kad sedi, visoko je isto kao kad leži ili stoji. Šta znači sve to što ne znači ništa?


(Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja)
 
Malo-pomalo vera je slabila. Teško je verovati u nešto kad si sam, i ne možeš da pričaš o tome sa drugima. Upravo u to vreme, Drogo je primetio kako ljudi, ma koliko se voleli, ostaju uvek daleki; da ako neko pati, bol je u potpunosti njegov, niko ne može da preuzme na sebe ni najmanji deo; da ako neko pati, drugi se zbog toga ne oseća loše, čak i kad je ljubav velika, te otuda usamljenost u životu.

Dino Bucati - Tatarska pustinja
 
"Nemoguće je u životu ne biti slab. Nemoguće se uvijek održati na nogama, ne proplakati, ne osjetiti samosažaljenje i muku, ne upasti u depresiju, nemoguće je ne naljutiti se, ponekad ne baciti koplje u trnje, ne doživjeti mračne trenutke, kad ti se čini da su ti svi ljudi neprijatelji i da život nema smisla.

No, ne samo da dođu takvi trenuci, nego ti smiješ biti slab. Slabost je trenutak kad te Bog zove da podigneš ruke k Njemu i vikneš: Oče bez tebe dalje ne mogu. Pad je trenutak milosti. Pokleknuo si možda ne samo na poslu, ne samo u svađi s bračnim drugom, ne samo da si izgubio najboljeg prijatelja, nego si možda pokleknuo i u teškom grijehu protiv kojega se već dugo boriš, opet si napravio grešku za koju si rekao da je nikad više nećeš učiniti.

Da, na tebi je da odlučiš ne pasti, ali nije uvijek u tvojoj moći, da zaista ne padneš. Ako je Bog dopustio da padneš, On ima neki veći cilj, veći razlog zbog kojeg je to dopustio. Na tebi je da ga upitaš zašto i kreneš u ono novo prema kojemu ti je otvorio vrata.

Padovi dokazuju da si samo čovjek. A čovjek je ograničeno biće, ovisno o Bogu. Padovi ti dokazuju da je realnost života da možeš pasti. Važno je, međutim, ne ostati ležati nego se dignuti i ići naprijed. Padovi se tako popravljaju da im se nasmiješiš, oprostiš sebi i drugima i kreneš još odlučnije naprijed."

T.Ivančić, 'Povratak nade'
 
To je baš on, sada kad se približio, može se tačno prepoznati, na licu mu se ne vidi nikakav bol. Nije se pobunio, dakle, nije otišao iz službe, odbacio je nepravdu bez ijedne reči, i vraća se na staro mesto. U dnu duše oseća čak i neko stidljivo zadovoljstvo što je izbegao naglu promenu života, što može da se lepo vrati starim navikama. Zanosi se Drogo slavnim revanšom na duži rok, veruje da još uvek ima beskrajno vreme na raspolaganju, odriče se tako male borbe za svakodnevni život. Doći će dan, misli, kada će svi računi biti izdašno naplaćeni. A dotle ga drugi prestižu, pohlepno se bore da budu prvi, pretrčavaju Droga, ne primećuju ga, ostavljaju iza sebe. On ih gleda kako nestaju u daljini, neodlučan, obuzet istim sumnjama: a šta ako je zaista pogrešio? Ako je samo običan čovek, kome sleduje sasvim osrednja sudbina?

Dino Bucati - Tatarska pustinja
 
Tako se Drogo još jednom penje uz klisuru Tvrđave, s petnaest godina manje za život. Ali on nema osećaj da se mnogo promenio, vreme je izmicalo toliko brzo da duša nije stigla da ostari. I mada opskurni nemir od satî koji prolaze svakoga dana raste, Drogo uporno gaji iluziju da ono važno tek treba da počne. Đovani strpljivo čeka svoj trenutak koji nikada nije došao, ne misli da mu se budućnost ozbiljno skratila, da nije više kao onda kada mu je buduće vreme ličilo na beskonačan period, neiscrpno bogatstvo koje je nemoguće potrošiti.

Dino Bucati - Tatarska pustinja
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

VranV
Meša Selimović - Knjige, odlomci, citati
Odgovora
6
Pregleda
261
Стари пароброд
Стари пароброд
Neno
Književnost Knjige koje neće svatko razumjeti: 10 najtežih knjiga za čitati
2
Odgovora
46
Pregleda
782
adelaidea
adelaidea
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
421
Džudi S
Džudi S

Back
Top