Odlomci knjiga koje volimo

[Nina]

Crna ptica

Mišel Bazilijer

Konačno se navikla na klepet vraninih krila u kavezu i, osim kada je kreštala, više je nije budila. Njeno ograktanje postalo joj je alarm koji ju je upozoravalo na Dedin ulazak u njihovu spavaću sobu i terao je da ustane. Dok se oblačila, ptica je nastavljala da krešti. Dedi je to veoma smetalo. Željan sna, zatrpavao se ispod porkivača.

Na kraju se desilo nešto sumnjivo: vrana je počela da se dopada Alin. Prihvatila je njeno graktanje kao svoje vlastite žalbe, žalbe za koje je bila suviše bojažljiva da ih sama izgovori. Svaki put kada bi se Deda prenuo od prodornog krika, ona se osećala kao da je sama skupila hrabrosti da podvikne na njega. Čim joj se javila ta misao, manje je zamerala vrani što je budi. Manje je se plašila i manje se iznenađivala zbog njenih naglih ispada. Počela je da se oseća rasterećeno; što je više vrana graktala, ona je bila mirnija. Bilo je trenutaka kada je kreštanje dostizalo visinu koja para uši, i pojačavalo se na Dedin užas, a on bi pokrivao uši ili odalamio pticu.I trenutaka kad bi shvatila da se smeši kao da čuje dečiji smeh.

 

[Baudrillard]

Ropstvo je zakon života, i drugi zakon ne postoji, jer ovaj mora da se poštuje bez ikakve mogućnosti pobune ili oslobođenja. Neki se rađaju kao robovi, drugi padaju u ropstvo, trećima je ono dato. Naša kukavička ljubav prema slobodi – koju bismo, da je dobijemo, svi odbacili jer ne bismo mogli na nju da se naviknemo – stvarni je znak našeg teškog ropstva.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja

 

[Nina]

-Hej ,pa to si ti ,rekla je ona.
-Da , ja sam ,odgovorio je on
-Cesto dolazis ovde?,rekla je ona
-Skoro nikad,rekao je on

-Koliko dugo se nismo videli ,rekla je ona
-Ceo jedan zivot,rekao je on
-Propusten, rekla je ona

-Ne cackajmo po ohladjenom pepelu ,rekao je on
-Uvek se zudi za propustenim ,rekla je ona

-Cekaju te ,rekao je on
-Zbogom! rekla je ona

-Zavrsen slucaj ,rekao je on
-Kao kada se knjiga zavrsi ,rekla je ona

Iako zivimo uvek gledajuci unapred,zivot,kao najcistiju protivrecnost,shvatamo samo osvrcuci se unazad.
Nemoguce je razumeti celovitost zivota u njegovoj prolaznosti ,jer ni jedan njegov trenutak ne donosi smirenost neophodnu
da se zaustavimo i osvrnemo.Mi smo je imali , na tren ,u Kintani de Muertos.

Fuga o ljubavi -Sesar Antonio Molina

 

[Baudrillard]

»Ja zapravo nemam vere. Nisam protiv principa vere jer on jedini organizuje osećanje pobožnosti. Ali mislim da je, u većini slučajeva, verski duh važniji od verske organizacije. Hoću da kažem da je čisti i istinski duh uznošenja prema Bogu bitan, dok je federacija, to jest skup pravila koji čine veru, kao što je katolicizam, samo tvorevina ljudskog uma. Ali, ono što prebacujem raznim veroispovestima, kako hrišćanstvu tako i budizmu, jeste činjenica da taj skup rituala sprečava ličnost da se sasvim razvije u jednog bogu koji mu je svojstven. Vera upravlja, stvara zabrane, moralne zakone, dok je jasno da je Bog izvan svih moralnih zakona.«
»Bog, znači, nije dobar?«
»Da, u pravom smislu te reči, Bog nije dobar: on jeste. Dobar, loš, samo su bedne reči što označavaju skup pravila koja se odnose na neke pojedinosti našeg materijalnog života. Zašto bi se Boga ticale naše bedne reči i naše bedne vrednosti? Ne, Bog nije dobar. On je više od toga. On je, na izvestan način, najbogatiji, najpotpuniji, najmoćniji oblik bića. On i samu apstrakciju bića čini konkretnom. I ja mislim da ni sama pomisao na biće ne bi bila moguća da mu prethodno Bog nije dao svoje svojstvo. Bog je stvaranje. On je, dakle, neuništiv, nepromenljiv princip, sâm život. Setite se reči: ‘Ja sam Onaj koji jesam’. Nikakva druga, ljudska, reč nije bolje shvatila i izrazila božanski oblik. Bezvremen, ne, čak ni bezvremen, ni beskrajan. Princip. Činjenica da postoji nešto, umesto da ničega nema.«

Žan-Mari Gistav le Klezio - Groznica

 

[Nina]

Lirski razgovor

- Reci, koliko me voliš?
- Hoću!
- Reci!

- Volim te na suncu. I volim te u senci. Volim te u šeširu, I volim te u žaketu. Kad vetar duva napolju. I kad si na banketu. U zovama, u brezama, kraj malina i klena. I kada spavaš . I kada radiš povijena. Volim te i kada jaje lepo mutiš. Volim te čak i kašiku kada ispustiš. I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka. I od kraja ulice. I od početka. I kada kosu svoju češljem lepo deliš. I u opasnosti. I kad se veseliš. Na moru. U gorama. U kaljačama. Bosu. Danas. Juče. I sutra. I danju i noću. I u proleće kad dolaze nam laste.

- A leti, kako me voliš?
- Kao srž leta zna se!
- A da li me voliš u jesenje dane?
- Čak i onda kada gubiš kišobrane.
- A kad se zimi posrebre prozori.
- Zimi te volim kao vatru koja veselo gori. Blizu tvog srca.I uz tvoju nogu. A iza prozora sneg i vrane na snegu!

Konstantin Galčinjski

 

[gost 433974]

Mali Princ - Antoan de Sent Egziperi

(Deo koji mi se svideo jos od drugog razreda osnovne)
"Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu..."

. . .

"Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.

Ruže su se osećale veoma nelagodno.

Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža."​

 

[Baudrillard]

Nikada više nisam napustio Mariju. I nekom nečuvenom srećom, nije ni ona mene napustila. Njoj dugujem gotovo sve. Pre svega to što me je izmirila sa nekim svetom od koga sam se bio odvikao. Bez nje sam se vukao u nesigurnosti i dosadi. Nisam ništa radio. Nisam više očekivao ništa krupno. Gubio sam život. Lutao bez cilja. Ona mi je vratila vodu, drveće, svetlost, veselost, nadu. Sebe sam predao njoj. Ona me je vratila samom sebi. Učinila je da se postidim svoje lenjosti. U to vreme nisam više bio sasvim mlad, pubertet se završio. Još nisam bio star. Sudeći po geografiji i istoriji, po slučajnosti i po zakonu, ja sam imao mnoge prednosti. Imao sam mnogo povlastica. Nisam bio gladan. Nisam usred pustinje umirao od žeđi. Nisam patio od hladnoće. Imao sam siguran krov nad glavom. Imao sam sredstva da se obučem manje-više pristojno. A nisam radio skoro ništa.

Žan d'Ormeson - Otići ću jednog dana ne rekavši sve

 

[Наутилус]

Један наш пријатељ читав живот је сањао да постане земљопоседник. Узвикивао је:
- Како је то лепо имати барем шачицу властите земље!
На крају крајева, другови му за јубилеј поклонише саксију с цвећем
(Довлатов: Бележнице)

 

[Nina]

Miljenko Jergović "Sarajevski Marlboro"

U svakoj privatnoj biblioteci najviše je neprocitanih knjiga, onih koje si kupio zbog boje njihovih korica, imena autora, ili naprosto zato što su te svojim mirisom privlacile. Takvu knjigu dodiruješ cesto prvih dana nakon kupovine, otvaraš je, procitaš dva-tri reda i vracaš je natrag. Nakon nekog vremena zaboravljaš je, ili je iz daljine pogledavaš s blagim gadenjem. Cesto si poželio odnijeti je u najbližu javnu biblioteku, pokloniti je nekome, riješiti je se na bilo koji nacin, ali nikada nisi imao nacina to uciniti. Ona je ostajala kao cudna potvrda tvoje sklonosti gomilanju nepotrebnih stvari, koja ce se u jednom bolnom, vatrenom trenutku pretvoriti u gomilanje uspomena. Sve te bespotrebne i neprocitane knjige opteretit ce te dok se budeš opraštao od njih. Gotovo ceš razumjeti veselje vatre dok je iste takve gutala dolje u gradu.

Manje je knjiga kojima se nisi vracao od djetinjstva. One su te podsjecale na doba kada još nisi naucio preskakati stranice i citati iz gornjeg lijevog u donji desni kut. To su vjerojatno jedine knjige koje si stvarno procitao u životu. Sve dobre djecje price imale su tužan kraj iz kojeg nisi mogao ništa nauciti osim da je tuga ono mjesto na kojem fikcija postaje važnija od stvarnosti. U filmu “Mrtvi” Johna Hustona jedna se žena rasplakala, a da nije uspjela objasniti zašto. Dok si ga gledao, pomisio si da je to ustvari to, i došlo ti je da placeš.

Najmanje je knjiga za koje si vjerovao da ceš ih uvijek imati uza se. Kada si neku od njih prvi put citao, neprestano bi odgadao kraj. Kasnije su te uzbudivale i svojim sadržajem i izgledom. No i njih ceš, kao i sve druge, morati ostaviti uz gorko uvjerenje kako je u ovom gradu, ali i na ovom svijetu, prirodno agregatno stanje knjige plamen, dim i pepeo.

 

[Nina]

Lajoš Kesegi "Leto"

"Leto je. U ovo vreme napuštaš junačku jednoličnost svakodnevnog života. U pulsirajućoj vrelini stišavaju se sela, varoši, i možda ćeš osetiti njihove posebne crte. Kuća, selo, "varoš je kopija uveličane žene" (Mumford). Kakve su naše žene? Nikada ih ne pogledamo, u nepoznatim selima, varošima, trčimo nepoznatim ženama. I u pakao idemo automobilom. Ležimo na suncu kao nagrada za preplaćenu godinu. Dani opet čile, a da nismo preskočili preko ivandanjske vatre.Postoji granica posle koje nema dalje, posle koje više nećeš stići – to je leto. Istupiti se ne može. U životu ne boli ono što je loše. U životu boli ono što je dobro i nema ga. Gde je, što ga nema? Tada ti se čini kao da si sebe izgubio. Kada bi bio dobro, ne bi sa sažaljenjem mogao misliti na to s kim živiš. Šta je dobro? Nema o tome znanja i poznavanja, niko ne zna. Kada poznaješ još ne znaš, kada znaš već ne poznaješ, takvo je dobro. Svakome drugačije. Zajedničko dobro ne postoji. Šta ćeš mi reći, šta se dogodilo ovoga leta? Naučio si da letiš, već umeš da po vodi hodaš, umeš da ispružiš ruku? Konačno živiš? Ti si onaj kome je i leti zima, mada uopšte nisi bolestan, samo ti je zima. Nemoj otputovati! Jednom ćeš možda zapaziti selo, varoš, ženu kada grane onaj dan za koji se svesno budimo svom svojom snagom. Leto nije avantura, leto je mesto solarnog principa, tada ti je najbliže. "

 

[Baudrillard]

Imati razvijen smisao za lepo znači biti nesrećan. Estetika navodi na pomisao o samoubistvu, o bekstvu iz „stvarnosti”, iz Igre u kojoj sve lepo biva oskrnavljeno zakonima nužnosti svakodnevice. Suočeni sa neoborivošću Propovednikovog pesimizma, ne možemo a da se ne zapitamo: Čemu? Do kada, radi taštine, podnositi ruglo sveta? Pa ipak, istinski esteta nikada neće počiniti samoubistvo jer, ako se obesi, beskonačno se udaljava od osećanja koje ga na taj čin navodi - od osećanja lepog. Prizori slomljenih vratova, pomodrelih jezika, presečenih vena, smrskanih tela - sve to izaziva gađenje u svakom ko ima iole dobrog ukusa. Esteta bi da sa lica ovog sveta jednostavno nestane bez ikakvog traga; leš koji ostaje nakon samoubistva je corpus delicti za Istoriju. Samoubistvo je dokaz da je neko živeo. Ništa drugo. Osim, možda da je bio gord i prevaren. Jer, ruka se na sebe podiže - ne iz očajanja - već iz uvređenosti; iz osvetoljublja. Mi ubijamo sebe da bismo izazvali grižu savesti kod okoline, da bismo se osvetili svetu koji nas nije udostojio očekivane pažnje

Svetislav Basara - Na ivici

 

[Nina]

"Potrebno mi je dušo" - A. Sidran

Potrebno mi je, s vremena na vreme, da verujem kako nekog volim, na cesti, neku blagu ženu po hodu prepoznajem, i trpim, kao, zbog nje. Pa kada legne noć u moju sobu, na sto i postelju – zamišljam: ona će ujutro stići, meko ključ u tužnoj bravi okrenuti, nad postelju mi se nadneti, kao majka – čist oprez u brižnom krevetu, čednost u živoj ruci, pod kojom oči otvaram, i dodirujem je, govoreći: "Potrebno mi je, dušo, s vremena na vreme, da verujem da nekog volim, i ljubim, u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."

 

[Baudrillard]

Kompromis prvi

(Sovjetska Estonija, novembar, 1973. godine)

„NAUČNA KONFERENCIJA. Naučnici iz osam država stigli su u Talin na VII konferenciju o proučavanju Skandinavije i Finske. To su stručnjaci iz SSSR-a, Poljske, Mađarske, Demokratske Republike Nemačke, Finske, Švedske, Danske i Savezne Republike Nemačke. Na Konferenciji radi šest sekcija. Više od sto trideset naučnika: istoričara, arheologa i lingvista čitaju referate i saopštenja. Konferencija će trajati do 16. novembra.“

Konferencija se održavala na Politehničkom fakultetu. Otišao sam tamo, porazgovarao. Za pet minuta informacija je bila gotova. Predao sam je u
sekretarijat. Pojavljuje se urednik Turonok, jelejni, marcipanski čovek. Tip snebivljivog ništaka. Ovoga puta je uzbuđen:
— Vi ste dozvolili sebi grubu ideološku grešku.
— ?
— Nabrajate zemlje...
— Zar se to ne sme?
— Može i potrebno je. Stvar je u tome kako ih vi navodite. Kojim redosledom. Tamo su navedene Mađarska, Demokratska Republika Nemačka, Danska, zatim Poljska, SSSR, Savezna Republika Nemačka...
— Prirodno, po azbučnom redu.
— To nije klasni pristup — jeknuo je Turonok — postoji gvozdeni red. Demokratske zemlje — napred! Zatim neutralne države. I, najzad, učesnice bloka...
— Okej — kažem.
Prepisao sam informaciju i odneo je u sekretarijat. Sutradan mi pritrčava Turonok:
— Vi mi se rugate! Vi to smišljeno radite?!
— Šta je bilo?
— Pobrkali ste zemlje narodne demokratije. Kod vas je Demokratska Republika Nemačka posle Mađarske. Opet po azbuci?! Zaboravite tu oportunističku reč! Vi ste radnik partijskih novina. Mađarsku — na treće mesto! Tamo je bio puč.
— A protiv Nemačke smo ratovali.
— Ne prepirite se! Zašto se vi prepirete?! To je druga Nemačka, druga!
Ne razumem ko vam je ukazao poverenje?! Politička kratkovidost! Moralni infantilizam! Stavićemo to pitanje... Za informaciju su mi uplatili dve rublje. Mislio sam da će mi platiti tri.

Sergej Dovlatov - Kompromis

 

[Nina]

Mi smo se sreli na zvezdi što se zove Zemlja. Naš put kroz vreme u ovaj čas (čas svetli kao cilj ) stoji za nama dalek,
gotovo beskrajan, da smo već zaboravili naš početak odakle smo pošli.
Sada stoji ruka u ruci, pogled u pogledu. Kroz naše ruke, i kroz naše poglede zagrlile su se naše duše.

Kad se opet rastanemo i pođemo na naše tamne putove kroz beskraj, na kojoj ćemo se opet sresti zvezdi?
I hoće li pri novom susretu opet naše duše zadrhtati u tamnom sećanju da smo bili nekada ljudi koji su se ljubili
na nekoj zvezdi što se zove Zemlja?

A.B.Šimić

 

[Nina]

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"

- Mi imamo poslovicu: "Everybody has his skeleton in the closet." To je rekao Lord Bajron kada je shvatio da je u sebi ugušio homoseksualca.
- Jadničak.
- Jadničak? - I Huli podiže obrve.
- Ništa ti ne razumeš. On je celog života tog homoseksualca u sebi kinjio i mučio, a zadavio ga je pred samu smrt,
kad je shvatio da će i sam da otegne papke. A sve njegove pesme i poeme, napisao je u stvari, taj homoseksualac.

 

[Baudrillard]

Padma ga čuje; odbrojavanje je najbolje sredstvo za podsticanje očekivanja. Posmatrao sam danas taj svoj cvet balege kako meša kace kao vihorni vetar, kao da bi to moglo ubrzati tok vremena. (A možda je i ubrzalo; vreme je, sudeći po mom iskustvu, isto tako promenljivo i nestalno kao električna energija u Bombaju. Ako mi ne verujete, samo telefonirajte časovniku koji saopštava tačno vreme — on radi na struju i obično greši u nekoliko časova. Ukoliko mi ne grešimo... jer kako bi se narodu koji koristi istu reč da označi »juče« i »sutra« moglo priznati da ima pouzdano osećanje vremena?)
Ali danas Padma sluša otkucavanje Mauntbatenovog tika-taka. Engleski proizvod, odbrojava s nemilosrdnom preciznošću. I sada je fabrika prazna; mirisi ostaju u vazduhu, ali su kace mirne; i održao sam reč. Tip-top odeven, pozdravljam Padmu koja hita ka mom pisaćem stolu, baca se na pod i zapoveda mi: »Počinji«. Ja se zadovoljno smeškam; osećam kako deca ponoći čekaju da dođu na red u mojoj glavi, guraju se i laktaju kao žene koliskih ribara; kažem im da čekaju — neće još dugo; pročišćavam grlo, tresnem perom; i počinjem.

Salman Ruždi - Deca ponoći

 

[Nina]

"Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.
Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?

Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.
Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.

Posle hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju. Vidjao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)

Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.
Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.
Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svadjali, a ja bih često vikao na nju: "Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!"

Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Andjeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.

Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.

Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urodjenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života isti: snažan, dobar i topao.
Toliko. Sada je ta knjiga vaša."

Čarls Bukovski, 6. maja 1979.
(predgovor za "Ask the Dust" - Black Sparrow Press, 1980.)

 

[ambidekster65]

Brzo se krećem kaldrmom šesnaestovekovnog meksičkog gradića sa crkvama, trgovima i kamenim mostovima preko rečice koja zavija ovim malim draguljem od lokacije.
Stotine statista i tehničara, i glumci čekaju po vrućini da odlučim gde, kada, kako. Usred Zapatine zemlje, u državi Morelos, dva sata vožnje kolima južno od Meksiko Sitija.
U jednoj ulici imao sam sto pedeset pripadnika meksičke vojske obučenih u uniforme salvadorskih jedinica iz 1980-ih. U drugoj, rzalo je i nestrpljivo kopitama kopalo po kockama kaldrme sedamdeset konja sa jahačima probranim od najboljih vakerosa u državi - pobunjenička konjica. Odlučio sam da će proleteti preko mosta na glavni trg za konačni obračun sa opkoljenim vladinim snagama. Biće nekoliko eksplozija usklađenih sa jurišom. Između dve strane u sukobu čekalo je desetine meštana, civila-statista, koji će se razbežati na sve strane kad im se da znak.
Moji glavni glumci, u ulozi novinara, biće desno, gledaće napad konjice s ulice tačno ispred naših kamera. Ja ću ostati sa svojom nervoznom zvezdom filma jer se užasno plaši da će se povrediti zbog ludog režisera koji ga umalo nije ubio već nekoliko puta (po njegovom mišljenju) i u kojeg nema poverenja jer misli da sam surov, osoran, da sam bezosećajni veteran jednog drugog rata (Vijetnamskog) koji veruje da su svi glumci seka-perse. Razmišlja, naravno, o zapaljivim bombama, od kojih bi svaka mogla da ga unakazi i da mu uništi karijeru.
Sunce je visoko na nebu. Vrućina je. Spreman sam da viknem: "Akcija!". Nakon nekih petnaest godina pokušaja da režiram film nalik ovom, danas se san ostvaruje - vizija šestogodišnjeg dečakapred božićnim drvcetom opkoljenim vojnicima-igračkama i električnim vozićima - u svetu koji je samo moj. Ja upravljam, i ja odlučujem ko će umreti i ko će preživeti u ovom pozorištu mog ostvarenja. Ima sve ono zbog čega su mi filmovi bili uzbudljivi u detinjstvu - bitke, strasne odluke, postupke i dela, značajne ishode.

(sad preskačem jedan dio)

"Akcija!", dreknuo sam tako da mogu da me čuju i bez radio-veze nekoliko ulica dalje. "Juriš!" Naređenja su na španskom ponovili preko megafona pomoćnici režisera.
Onda je došlo do tutnjave potkovica po staroj kaldrmi. Po četiri na svakom konju, njih dvesta osamdeset iz daljinekretalo se ka našim kamermanima. Molio sam se da niko ne padne sa konja u uskim uličicama; sigurno bi stradao.
"Spremite se!", doviknuo sam, sasvim nepotrebno dvojici glumaca u ulozi novinara sa njihovim foto-aparatima podignutim da snimepredstojeći juriš. Moj glavni glumac je nervozan. Drugi je solidan, čvrst, jak i odlučan da zasija kad se prvi jahači pojave iza ugla, tutnjeći ka mostu, i pucajući iz pušakadok projahuju pored njega. Odvažan momak. Prvi konji sada lete preko mosta, plamena crvena eksplozija s druge strane. Dvojica ili trojica muškaraca pali su u koreografiji na zadatim mestima nepovređeni. Horde nadiru. Dinamika napada konjice je najvažnija stvar, i znam da smo dobili ono što smo želeli. Mogu da osetim nasilje trenutka. Dobro je, realistično.

Oliver Stoun - U poteri za svetlom

 

[Nina]

- "Zašto ne stisneš zube i budeš muško?" rekao je. "To bi obradovalo tvog oca gore..."
- "Gde gore?" rekao sam.
- "Na onom svetu."

To sam čekao.

"Nema onog sveta", rekao sam. "Nebeska hipoteza je puka propaganda koju su formulisali bogati da zavedu siromašne. Ja poričem besmrtnost duše. To je večita zabluda nasamarenog čovečanstva. Kategorički odbacujem hipotezu Boga. Religija je opijum za narod. Crkve treba pretvoriti u bolnice i društvene ustanove. Sve što jesmo ili se uopšte nadamo da jesmo dugujemo djavolu i njegovim švercovanim jabukama. Biblija sadrži sedamdeset osam hiljada protivrečnosti. Da li je to božja reč? Ne! Ja odbacujem boga! Žigošem ga nemilosrdnim kletvama! Prihvatam bezbožni univerzum."

- "Ti si lud", rekao je. "Ti si manijak."
- "Ti mene ne razumeš", nasmejao sam se. "Ali to je u redu. Predvideo sam nerazumevanje - ne, ja unapred očekujem najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu."

Džon Fante "Put za Los Andjeles"

 

[Baudrillard]

Na siromašnim farmama gde sam živeo nije bilo nikakvih knjiga. Bilo je pravo čudo što sam došao do četiri knjige, divne knjige koje sam, u pravom smislu reči, progutao. Jedna od njih bila je „Život Garfildov“, druga – „Afrička putovanja“ Paola di Šaija, treća – roman od Ouide, koji nije imao poslednjih četrdeset strana, a četvrta – Irvingova „Alhambra“. Ovu poslednju pozajmila mi je učiteljica. Nisam bio hrabro dete. Nisam bio, kao Oliver Tvist 6 , kadar da tražim više. Kada sam vratio „Alhambru“ učiteljici, nadao sam se da će mi ona pozajmiti drugu knjigu. A kad to nije učinila – verovatno me nije smatrala dovoljno zrelim – plakao sam celim putem dugim tri milje, idući iz škole kući, na farmu. Čekao sam i čeznuo da mi pozajmi još koju knjigu. Nekoliko puta sam sakupio svu svoju snagu i bio gotov da je zamolim, ali nikada nisam dostigao potrebni stepen smelosti.

Džek London - Kralj alkohol

 

[Nina]

Emil Sioran "Krik beznadja"

"Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu."

 

[Baudrillard]

Ali to nije sve: treba znati putovati, bolje rečeno treba znati imati talenta, bogomdanog dara za putovanja. Jer putovati ne znači ići iz mesta M u mesto N, putovanje je i put, razdaljina, daljina između ta dva mesta, put koji se ne dodiruje s tim mestima, a jedva i da dopire do njihovih atara. Putovati znači sedeti u vozu koji juri u bilo kom pravcu, a cilj se ne traži: to je hedonističko putovanje kao takvo, putovanje radi putovanja, voyage pour voyage. Radost prestaje u onom trenutku kada se stigne, kada dođe konac putovanja. To je onaj trenutak koji je Bodler opevao u jednoj pesmi u prozi u kojoj se putuje mesecima jednim prekookeanskim brodom, putuju ljudi radi biznisa („vreme je novac”), putuju ljudi radi nasledstva, radi zarade, putuju najzad radi cilja, putuju do stanice Terminus, i najzad, kad dođu do kopna, do cilja, ceo brod krikne u jedan glas: „Najzad!”, samo jedan čovek, samo pesnik kaže, razočaran, iznenađen, zatečen: „Već!”

Danilo Kiš - Eseji

 

[Baudrillard]

Sveta Simona

Gospođa Simon de Bovoar nema, sada, na kraju života, praveći svoj intelektualni bilans, nema, kaže, šta sebi da prebaci. Ona je, zajedno sa Žan-Polom, i uz Žan-Pola, proživela jedan egzemplaran život, pa sada govori samozadovoljno kao kakva nova svetica, sveta Simona: Žandarka i sveta Tereza u istom licu: pisala je, borila se za dobrobit čovečanstva, bila je na „pravoj strani”, zasejala je seme feminizma i sada može mirne duše da „preživa slatki hmelj mladosti”. Njoj je savest sasvim mirna. Ona je sasvim zadovoljna. Da, jeste, nije imala sasvim ispravan stav, jasan uvid u Gulag (kaže mi R. I. da se za najnovije izdanje Larusa sprema jedinica „Gulag”), no ona se, verovatno, ne oseća nimalo krivom, njoj je savest čista kao srce Žandarke: Sveta je Simona (zajedno sa sv. Žan-Polom) bila u zabludi, „kao svi Francuzi”, pa čemu tu imati grizodušje. Svi su bili glupi, pa i ja! Kao da njena dužnost nije bila u tome da ne bude „glupa kao i svi ostali”! Kao da nije njena dužnost bila da vidi to što drugi nisu videli. Jer drugi nisu odlazili na kremaljska hodočašća kao sveti francuski duo: Žan-Pol i Simona, jer drugi nisu imali uvid u sve ono u šta su oni imali uvid! Jer drugima nisu dolazili obezglavljeni, ućutkani i prestrašeni intelektualci da im kažu, da im posvedoče šta je i kako je! Jer drugima nije bio stavljen na uvid, još pedesetih godina, dosije Gulag i jer drugi nisu rekli ono što je rekao sv. Žan-Pol: „Nisam hteo da razočaram Bijankur.” Jer za intelektualce ovoga veka, ovog našeg doba, postoji samo jedan ispit savesti, postoje samo dva predmeta iz kojih se pada ne na godinu, nego zbog kojih se gubi pravo (moralnog) glasa jednom za uvek: fašizam i staljinizam. Sve ostalo su trice i kučine. A feminizam gospođe Simone bagatela, kao i sve ostale francuske intelektualne bagatele. Bagatele za jedan masakr, htedoh reći.

Danilo Kiš - Eseji

 

[Nina]

Jovan Pejčić "Tajna"

Tajnu čuvamo jer tajna čuva nas. Skrivena - ona, takodje skriva. Sve je u tajni i oko nje zapravo dijalektično: tajna je uvek - odnos.
Odnos je rodna kuća, prius svakog oblika saradnje. Nema saradnje koja se u svom bitnom (kao saradnja) ne odvija pod zaštitničkim krovom tajne.

No, znamo li mi, znam li ja svoju prvu tajnu (osnovno svoje poslanje)?
Poznaje li tajna mene (najbitniju moju želju)?
U igri dveju moći, ko je kome upit?
Ko je čiji štit?
Ko koga stvara?

Svojim sasvim posebnim postojanjem, jamčim li ja bit ove tajne o sopstvenom biću, ili to tajna zajamčuje u meni iskonsku glad (glad iskoni) za otajstvom kao takvim?

I ko se, u ovom skrivenom ogledanju (u skrivenom ovog ogledanja, u ogledanju samog skrivanja), zapravo - ogleda?
Ko je, tu, ogledalo?
U svemu je, nema sumnje, izvesno samo jedno: tajna nikada nije Jedno i Samo, nije slučaj niti sled, nje prozir ni čudo.
Tajna je ono što nas - a da toga nismo ni svesni - čuva, i što mi - donoseći ga i odnoseći - takodje, mada bez jasnog znanja, čuvamo.
Dok smo pak, Ovde, to Ono jeste, i ostaje, naprosto - Tajna.

 

[Baudrillard]

Klark je sasvim jasno začuo te reči i znao je da mu se Rejmond obraća, ali nije mogao, pa sve da mu život od toga zavisi, da se makne iz svoje letargije. Jedino je uspevao da misli na tu usamljenu šetnju koju je načinio pre petnaest godina; bio je to njegov poslednji pogled na polja i šume koje je znao još od detinjih dana, i sad je sve to stajalo u jarkom svetlu, poput slike, pred njim. Povrh svega toga do nozdrva mu dođe miris leta, pomešani miomirisi raznog cveća i zadah šume, hladnih zasenjenih mesta, duboko u zelenim dubinama, izvučen napolje sunčevom vrelinom; a miris majke zemlje, tako polegnute i sarukama ispruženim, i nasmejanim usnama, nadjačavao je sve to. Ove maštarije navedoše ga da luta onako kako je jednom davno lutao, sa polja u šumu, prateći stazicu između svetlucavog rastinja ispod stabala bukve; a curenje vode što je kapala sa krečnjačkog kamena zvučalo je poput jasne melodije iz sna. Misli počeše da ševrdaju i mešaju se sa prisećanjima; aleja od bukvi preobrazila se u stazu ispod zimzelenog hrasta a ovde-onde puzavice su se penjale s grane na granu i ispuštale razmahane žilice i visile od težine jarkocrvenih bobica a retko sivozeleno lišće divljeg drveta masline isticalo se naspram mračnih senki zimzelenog hrasta. Klark je, u dubokom zagrljaju sna, bio svestan da ga je staza od kuće njegovog oca vodila u neistražene predele, i čudio se neobičnosti svega toga kad, odjednom, umesto brujanja i romorenja leta kao da beskrajna tišina pade na sve, i šuma se utiša i na jedan trenutak on je stajao licem u lice sa nekakvim prisustvom koje ne beše ni čovek ni zver, ni živo ni mrt, već sve te stvari pomešane, obličje svih stvari ali lišeno bilo kakvog oblika. I u tom trenutku se rastočila sveta tajna veza tela i duše a neki glas kao da uskliknu: „Hajdemo odatle”, i onda usledi tmina one tmine s one strane zvezda,
tmina beskraja.

Artur Maken - Veliki bog Pan