NEW YORK
Sve je veći broj sirena i danju i noću. Kola su brža, reklame žešće. Prostitucija je totalna, električno osvetlje-
nje takođe. I igra, sve se igre pojačavaju. Tako biva kad god se približavamo centru sveta. AJi ljudi se smeše, os-
mehuju se čak sve više, nikada drugima, uvek sami za sebe.
Zastrašujuća raznolikost i čudnovatost lica, napeto us merenih ka nekom nepojmljivom izrazu. One maske koje
su se u arhajskim kulturama dobijale sa starošću i smrću, mladi ovde imaju s dvadeset, s dvanaest godina. Ali takav
je i grad. Lepotu koju su gradovi sticali vekovima, on je dobio za pedeset godina.
Pramenovi dima, nalik lcupačicama koje cede kosu. Afro ili prerafaelitske frizure. Banalno, višerasno.
Faraonski grad, sav u obeliscima i iglama. Neboderi oko Central Parka liče na potporne stubove - zahvaljujući
njima taj je ogromni park nalik na viseći vrt.
Izbrazdani nisu oblaci, već mozgovi. Oblaci lebde nad gradom kao moždane hemisfere rasterivane vetrom. A
ljudi, ljudi imaju ciruse u glavi, koji im izlaze na oči, poput sunđerastih dimova koji izbijaju iz tla ispucalog od vruće
kiše. Seksualna usamljenost oblaka na nebu, jezička usamljenost ljudi na zemlji.
Zapanjujuć je broj ljudi koji misle sami, koji pevaju sami, koji jedu i govore sami na ulicama. Uprkos tome,
oni se ne zbrajaju. Naprotiv, oni se oduzimaju jedni od drugih, i njihova je uzajamna sličnost neizvesna.
Ali jedna je posebna usamljenost potpuno različita od svih ostalih. Usamljenost čoveka koji javno sprema svoj
obrok, na nekom zidu, na haubi nekih kola, uz neku ogradu, sam. Toga ima svugde, to je najtužnija scena na
svetu, tužnija od bede, tužniji od prosjaka jeste čovek koji jede sam pred svima. To je nešto što se kosi s Ijudskim i
zverskim zakonima, jer zveri uvek jedne drugima ukazuju čast da dele hranu ili da se otimaju o nju. Onaj ko jede
sam mrtav je (a onaj ko pije nije, zašto?)
Žan Bodrijar - Amerika
