Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Za vek ili dva, ili za hiljadu godina, ljudi će živeti drugačije, srećnije. Nas neće biti da to vidimo, ali za to živimo, za to radimo. Zato patimo. Mi to stvaramo. To je svrha našeg postojanja. Jedina sreća koju možemo spoznati je raditi na ostvarenju tog cilja.

Tri sestre
 
Pomiren sa sudbinom, ugasio je motor. Zajedno smo ušli
u kuću.
Kuhinja. La kućina, pravi zavičaj, ta topla pećina dobre
vile u usamljenoj zemlji, s posudama ukusne hrane koja vrije
na vatri, špilja čarobnih trava: ruzmarina, timijana, žalfije i
origana, melem lotosa koji donosi zdravlje bezumnima, spo-
koj nemirnima, radost neveselima, mali svet šest sa šest, u
kome je oltar kuhinjska peć, a magični krug karirani stolnjak
sa koga se hrane deca, stara deca, primamljena natrag ka svo-
jim počecima, ukus majčinog mleka što se i dalje vrzma po
njihovim sećanjima, miomiris u nozdrvama, sjaj u očima, zli
svet uzmiče dok stara majka vila štiti svoj nakot od vukova
koji su tamo napolju.

Džon Fante - Bratstvo loze
 
Kako se zvase ova pesma od Jovana Jovanovica Zmaja.......

I svršeno je - maćijskom merom
I potpisano zlaćanim perom,
I proslavljeno gospodskim pirom
I srpska propast zove se mirom.
I crvak nema kome bi s’ vajko,
Hvala ti, hvala, srpska nemajko!
 
Na meridijanu vremena nema nepravde: postoji samo poezija kretanja koja stvara
iluziju istine i drame. Ako u bilo kojem času, bilo gdje, čovjek dođe licem u lice s
apsolutnim ona se velika samilost, koja nam ljude kao što su Gautama ili Isus prikazuje
božanskima, smrzava: monstruozno u tome nije da su ljudi stvarali ruže od ovog gnojišta, nego
da su zbog ovog ili onog razloga uopće htjeli ruže. S ovog ili onog razloga, čovjek očekuje čudo, i
da bi ga postigao, on će gacati kroz krv. On će se iskvariti idejama, on će se svesti na sjenu,
ako samo na jednu jedinu sekundu svoga života može zatvoriti oči pred užasom stvarnosti.
Sve se podnosi - sramota, poniženje, siromaština, rat, zločin, ennui - u uvjerenju da će s preko noći
nešto dogoditi, neko čudo koje će život učiniti podnošljivim. A cijelo vrijemeneko mjerilo otkucava u
čovjeku i nema takve ruke koja se može zavući u njega i iskopčati ga. I neprestano, dok netko
jede kruh života i pije vino, neki prljavi ugojeni žohar od svećenika, koji se skriva u podrumu, loče
to vino, dok gore na svjetlu ulice sablasna vojskadotiče usne, a krv je blijeda kao voda. I iz
beskrajnih muka i bijede ne izlazi nikakvo čudo, ni mikroskopski trag olakšanja. Samo ideje, blijede i
zlapjele ideje, koje se moraju ugojiti klanjem; ideje koje probijaju kao žuč, kao crijeva iz kakve svinje.

Henri Miler - Rakova obratnica
 
Ima ljudi, gospodo, koji ne vole okolišne puteve i maskiraju se samo za maskaradu. Ima ljudi koji ne vide pravi čovekov zadatak u veštom glačanju parketa cipelama. Ima i takvih ljudi, gospodo, koji neće reći da su srećni i zadovoljno žive ako im, na primer, pantalone dobro stoje. Najzad, ima ljudi koji ne vole da obleću i da se vrte naprazno, benave i ulaguju, i, što je glavno, gospodo da turaju svoj nos kud ne treba..

Dostojevski
 
ODLIKAŠI
Gledala sam film o problematičnom odeljenju jedne škole iz koje su profesori, nemoćni da deci pomognu, odlazili davanjem otkaza. A onda, kao na filmu, a ja volim da kažem - kao u životu, došla je žena koja je snagom ljubavi i razumevanja promenila sve, na bolje. Jedna od nekoliko njenih metoda vaspitavanja bila je da svako od učenika ima peticu odmah! Svi su najbolji! Svi odlikaši. Njihovo je bilo da peticu zadrže, a ne da je dobiju. "Lako je nešto dobiti", rekla im je. " Mnogo je teže to zadržati".
I zaista, ima to sve smisla. Nije li i život sam takav? Sa prvim dahom dobijemo sve, kroz priliku da živimo! Šta napravimo od svog života kasnije, mera je naše volje, rada, vere... Najbolji već jesmo, jer smo neponovljivi i neuporedivi, jedinstveni i dragoceni baš takvi kakvi smo, a hoćemo li sami u to poverovati i tako živeti, naš je izbor.
Volim da gradim takav odnos sa ljudima; nešto nalik metodi koju je imala profesorka pomenute škole. Svakom čoveku koji uđe u moj život pristupam s poštovanjem koje, verujem, zaslužuje. Ako to poštovanje izgubi, to nije zato što sam tako odlučila ja, već on. On je sebi odredio količinu moje ili bilo čije pažnje kojom će biti obasipan. On je, i samo on, taj koji može da pusti sebe na svetlo dana, da dozvoli da bude voljen i poštovan ili da ostane u mraku samosažaljenja, ma šta bio uzrok tome. Neko je rekao: "Čoveku možeš silom nešto da otmeš, ali mu na silu ne možeš ništa dati". Posebno ne osećaj da je vredan svega dobrog. To mora da shvati sam. Toga, zapravo, treba samo da se seti. Dok toga nema, poštovanje koje ukazujemo drugom čoveku može ga vređati i boleti. Ali, kad pukne ljuska sumnje u sebe, rodiće se ponovo, ovoga puta svestan da ne mora da uči za ocenu već da ne postoji ocena za njegovu vednost.


Brankica Damjanović - "Rukopis moga brata"
 
Bacio je cigaretu i vratio se u unutrašnjost prostorije svojoj gošći. Mlada
devojka koja je sedela za učiteljevim stolom marljivo je prepisivala beleške
koje je uhvatila tokom njihovog popodnevnog razgovora. Ova studentkinja
od devetnaest godina po imenu Nahed nameravala je da napiše tezu o
njegovoj filozofiji poruge i mnogobrojnim sporovima koje je imao sa
nepopravljivo neukom vlašću. Karamalah, koji se užasavao svega što je
ličilo na diplomu - siguran put u ropstvo - popustio je iz obzira jer mlada
devojka nije bila lepa, a on nije bio u stanju išta da odbije jednom ružnom
biću. Pa makar bila posredi tako ekstravagantna zamisao kao što je teza o
njegovom delu. Ona je već skoro mesec dana dolazila svakog poslepodneva
da rovari po njegovoj misli sa grozničavim bunilom jedne bolesnice koja
ispituje svog lekara. Karamalah je odgovarao na njena ustreptala ispitivanja
sa ljubaznošću i sa mnogo razonode. Namera mlade devojke da ozvaniči
filozofiju koja je hvalila jednu drugu stvarnost od one koju su utvrdili
davaoci diploma činila joj se kao dovoljno opasna fantazija za njenu
budućnost. Sve što joj je govorio o svojoj koncepciji sveta bilo je radikalno
i nasuprot onome što se učilo u školama i na univerzitetima. Bilo je sasvim
izvesno da će tim neobičnim delom, ukoliko ono jednog dana izađe iz svoje
ilegale, zavredeti da od policije bude proglašena za subverzivni element
koji treba držati pod prismotrom. Kako bilo da bilo, uprkos tom apsolutnom
skepticizmu, on je želeo da njena luda zamisao uspe nekim nepredviđenim
spletom okolnosti, što će reći da je imala šanse da naleti na neobrazovane,
ili prosto - slepe ispitivače.

Alber Kosri - Boje prljavštine
 
Ljudi vole bajke, mada samo deca veruju u njih.Za odrasle one su trag detinjstva, vrsta slatke lazi koja sa odrastanjem gubi ukus, cinjenica koja se ne uklapa u svakodnevni zivot.........Malo je ljudi sposobno da razlikuje stvarnost od bajke, a naknadna pamet nikome nije pomogla.

Slobodan M.Lazic
 
"Blagorodni stvara novo i hoće novu vrlinu; a dobri hoće staro, i da ostane sve po starom. Ali
nije to opasnost za blagorodnog da bi mogao postati dobrim, nego da bi mogao postati
bezobzirnim, podrugljivcem, rušiteljem. Ah, ja sam poznavao blagorodne koji su izgubili
svoju najlepšu nadu. I tada su govorili zlo o svima lepim nadama. Otada su živeli bezobzirno,
u kratkim pustim ćefovima, i slabo su još isticali cilj svojim danima. »I sladostrašće je duh« –
govorahu. I duhu se njihovu tad skrhaše krila: i eno ga gde gmiže po zemlji, i prlja zabadajući
zube svuda. Nekad su mislili da će postati herojima: sad su slađostrasnici. Heroj je njima
zazor i jeza. Ali, tako ti moje ljubavi i nade: ne odbacuj od sebe heroja u svojoj duši! Neka ti
sveta bude tvoja najlepša nada!"

Fridrih Niče - Tako je govorio Zaratustra
 
Voleti nekoga isto je kao i useliti se u novu kuću.
Isprva se zaljubiš u sve te nove stvari, svako jutro
si ushićen što one pripadaju baš tebi i pomalo se
plašiš da bi neko iznenada mogao uleteti i objasniti ti
da je došlo do grozne greške i da zapravo uopšte ne bi
trebao biti na tako divnom mestu. A onda tokom godina
zidovi postanu oštećeni, nagrize ih vreme, drvo se tu i tamo
ošteti i onda zavoliš tu kuću ne zbog njene savršenosti,
nego zbog njenih nedostataka.Znaš joj sve kutke i pukotine.
Znaš šta da učiniš kada ti zapne ključ u bravi, a napolju je
jako hladno. Znaš koja se od podnih dasaka savije kada
nagaziš na nju i znaš kako tačno otvoriti vrata ormana,
a da ne škripe.
I sve su to te male tajne koje znače dom.

Frederik Bakman - "Čovek po imenu Uve"
 
DO YOU WANT TO BE ANYONE ELSE?
Individualnost je nedavna pojava. Tek su tijekom posljednja dva stoljeća narodi
civiliziranih zemalja tražili demokratsku povlasticu da budu pojedinci. Prije toga su bili
ono što su bili, robovi, seljaci, obrtnici, ljudi ili žene, očevi ili djeca - ali ne
»individuumi« niti »subjekti s punim pravima«.
Počevši tek s našom modernom civilizacijom dogodilo se ulaganje snage u tu individualnu
egzistenciju.
Borimo se, naravo, da očuvamo to »nezastarivo« pravo i sve nas pritišće da ga osvojimo i
obranimo pod svaku cijenu. Tu slobodu, autonomiju, zahtijevamo kao temeljno ljudsko
pravo te se, istodobno, stropoštavamo u toj odgovornosti što završi prijezirom prema
nama kao takvima.
Isto to odjekuje u Jobovim jadikovkama Bogu. Bog od njega traži previše: »Zar je čovjek
nešto više da od njega radiš tako veliku stvar? Da ga svaki čas iskušavaš? Ne budeš li se
udaljio od mene i ne ostaviš li me samog, barem na tren, neće li to biti samo zato da završiš sa
mnom?«
Otuda dvostruki proturječni zahtjev: pronaći identitet na bilo koji način tražeći ga
gorljivo kod drugih ili pretražujući mreže. A onda ga bilo kako odbiti, kao neki teret ili
prerušavanje

Žan Bodrijar - Inteligencija zla
 
Privijate se uz bližnjeg, i nazivate to svakojakim lepim imenima. A evo vam kažem: vaša
ljubav prema bližnjem nije drugo do vaša rđava ljubav prema sebi samom. Vi tražite spasa
kod bližnjeg od vas samih, pa biste da to još nazovete vrlinom: ali ja providim vašu
»nesebičnost«. Ti je starije nego Ja; Ti je osveštano a Ja još nije: čovek se dakle privija uz
bližnjeg. Ja vam ne velim da ljubite bližnjeg. Pre vam još savetujem da bežite od bližnjeg, i da
ljubite najdaljeg! Više nego ljubav prema bližnjem stoji ljubav prema najdaljem, i prema
budućem; više još nego ljubav prema čoveku cenim ja ljubav prema stvarima i sablastima. Ta
sablast što za tobom skakuće, brate moj, lepša je od tebe; zašto joj ne daš svoju put i svoje
kosti? Ali ti se nje plašiš, i bežiš k svom bližnjem. Vi ne možete da izdržite u društvu sa vama
samima; i ne volite sebe koliko bi trebalo: pa hoćete da zavedete bližnjeg na ljubav a sebe da
pozlatite njegovom zabludom. Ja bih voleo kad ne biste mogli izdržati u društvu sa
svakojakim bližnjima, i njihovim susedima; onda biste morali od sebe sama stvoriti svoga
prijatelja, i u njemu srce koje je spremno da se prelije.

Fridrih Niče - Tako je govorio Zaratustra
 
Svih tih godina moje tužne mladosti, Uismans mi je bio saputnik, verni
prijatelj; nijednom nisam posumnjao u njega, nijednom se ne nađoh u
iskušenju da ga napustim, ni da se okrenem nekom drugom; a onda,
jednog popodneva u mesecu junu 2007, pošto sam dugo čekao i dugo
oklevao, možda i malo više nego što je prihvatljivo, konačno pred
komisijom Univerziteta Pariz IV - Sorbona odbranih doktorsku
disertaciju pod naslovom Žoris-Karl Uismans, ili izlazak iz tunela.
Počev od sutradan ujutro (ili može biti počev već od te večeri, ne mogu
pouzdano da tvrdim, jer to veče posle odbrane disertacije proveo sam
sâm, u vrlo alkoholisanom stanju), shvatio sam da je jedan deo mog
života okončan, i da je taj deo verovatno bio onaj najbolji.
Tako to biva u ovim našim društvima, još zapadnim i
socijaldemokratskim, tako to biva sa svima koji završe studije, s tim
što većinjih toga nije svesn, bar ne odmah, budući hipnotisana jal’
željom za novcem, jal’, možda, potrošačkom žudnjom, kako hoće to
kod onih primitivnijih, onih kod kojih se razvila žešća zavisnost od
pojedinih proizvoda (oni su manjina; kod većine, kod onih
promišljenijih i staloženijih, razvija se jednostavna opčinjenost
novcem, tim „neumornim Protejem”), hipnotisana, dakle, i to još više,
željom da se dokaže, da sebi stvori položaj u društvu na kojem će joj
zavideti u jednom svetu koji oni, puni nade, zamišljaju kao svet u
kojem vlada takmičenje, oni, podjareni obožavaoci raznorodnih
ikona: sportista, modnih kreatora, internet portala, glumaca,
manekenki.

Mišel Uelbek - Pokoravanje
 
Благословено било сиромаштво: оно води ка највећем богатству. Срећни су снажни људи
који се роде у сиромаштву јер ће, захваљујући њему, спознати своју највећу снагу.
Сиромаштво у богатом свету је бољи положај него природно стање човека где он пред
собом има простор са дрвећем и животињама који могу да га хране без великог напора:
сиромаштво од човека захтева његов највећи напор. Оно на нас делује тако што открива све
наше могућности и немогућности јер оно нас обавезује да или све стекнемо или све оставимо.
Оно је сито врсте.
Док уклања оне који су, пошто се рађају у удобности, могли да се одрже, оно ослобађа
свет некорисних бића и оних који сметају; док чува оне који, предвођени другима, могу бити од
користи, оно челичи људе који би, будући да су рођени богати, ослабили у сигурности
благостања, уздиже њихову енергију до тачке коју они без сиромаштва никада не би достигли, а
понекад и открива људе њима самима.
Сиромаштво непрестано пред људима држи слике богатства: тако их испуњава силном
жељом и подстиче њихове апетите; и једног дана ће, онај ко је снажан, рећи себи: "Ја ћу, такође,
имати све то".
Сиромаштво понижава човека, умањује његове вредности све док он, у дубини свог срца
не каже: "Више вреди умрети", или "Ја сам јачи од оних што ме понижавају".
Управо тада човек мора да покрене сву своју веру, сву енергију и сву своју домишљатост,
јер све треба да створи и извуче из себе самог: ништа се не позајмљује ономе ко ништа нема. И
док богат човек види како сво поверење долази ка њему, сиромашан човек, који тек почиње да
делује, види себе окруженог неповерењем. А то је добро: треба да буде сигуран да је његова вера
снажна и да његов жар није краткотрајан. И све је за овог човека добро: и подсмех, и
неповерење, злоба, презир, и непријатељство јер све то служи да га уздигне: што му се више
ругају, што га више презиру, он добија већу жељу да из своје душе ишчупа све своје могућности
како би једног дана прегазио оне који га понижавају говорећи им: "Погледајте за шта сам био
способан. Ја сам данас ваш господар!" Тако он постаје оштроумнији и моћнији од човека кога
хоће да превазиђе.
Сиромаштво је припрема за најбоље господаре: енергичније јер им ваља победити већ
признате енергије.
Ватреније јер су жељни онога што су богати навикли да презиру.
Смелије јер се не плаше да све ризикују, они који нису од детињства уживали у луксузу.
Боље потрошаче јер познају почетак живота и вредности најмањих ствари; зато што су
очврснули и не дозвољавају да их смекшају "злосрећни" паразити који од другог траже милост:
јер, навикнути на највећи напор, они уопште немају милост за слабљење и лењост.
Сиромаштво припрема људе који ће се највише уздићи јер, сиромашан човек који постаје
богат и моћан цео свој живот остаје сиромах чијег се порекла сви сећају и вребају моменат када
ће се он вратити тамо одакле је и потекао. Он је осућен на непрестани напор. Ако стане, он
пропада. И док је човек, који се рађа богат и остаје на својим позицијама, једноставно мудар
човек, сиромах који се заустави је побеђен, човек који признаје своју немоћ.
Пошто је изложен зависти свих које је превазишао и који желе његов пад, а презрен од
оних које још увек није достигао, његов успон мора бити непрекидан. Он може да се одмори тек
пошто буде дао сву своју снагу и пошто буде спреман да сиђе у гроб.
Управо тако сиромаштво рађа највећу енергију и најбољи је пут за успон врсте јер оно
користи човека у потпуности, извлачећи из њега све што може имати неку вредност.

Жорж Валоа - Филозофија ауторитета (човек који долази)
 
Svi se radjamo sposobni da dajemo,ali nam se taj dar kasnije izgubi, obezvredi se u svetu odraslih koji su nesposobni da primaju.Iza potrebe da nam se drugi dive, ne stoji zelja za primanjem, vec za davanjem, ispunjenjem drugoga radoscu i ushicenjem.To je zatvaranje kruga energije ljubavi koja nam se vraca kao svetlosni znak u oku dragog bica...

Nebojsa Jovanovic
 
''Umetnik nije titula, to je stanje uma. Ne dobija se, ne zaslužuje se, to prosto jesi ili nisi. Kao što imaš plavu kosu ili nemaš. Možeš da se ofarbaš ali kosa će ti rasti u prirodnoj boji....
Kada zatvorim oči i čujem nečiji kašalj vidim oštrice. Kada jedem nešto uvek se trudim da osetim oblik toga što mi je u ustima.....
Život treba živeti u skladu sa time ko si. Mogu ja da vodim banalne razgovore ili okopavam repu, što sam činio i činiću, ali uvek ću u tome videti više od kurtoazije ili obaveze.
Dugo sam sebe obmanjivao time da je život prost. Meni nije, niti je ikada bio. Najprostije stvari su mi uvek bile naporne, jer ništa nije jednostavno. Retko ko vidi koliko svaki pokret, zvuk, slika imaju slojeva....Dimenzije koje postoje van opipljivog, a opet vibriraju unutar njega....Eto, pitaše me skoro zašto više volim da se nekoga sećam nego da ka nekome bežim, pa rekoh da odgovorim.
Zato što dobro pamtim mirise.''
 
Tek posle, kada je, već iscrpljena i gotovo mokre kose,legla kraj njega, Gabrijela je zatvorila oči i progovorila:
– Upravo si pojeo i moje srce. Nadam se da je bilo uku­sno.
Nije znao šta na ovo da odgovori. Prostora za šalu sa njom očigledno nije bilo.
– Ti si veoma lepa žena, Gabrijela. Imaš divan nos. I caroban profil.
Ona je ćutala neko vreme, a onda ga pogledala isto onako ozbiljno i kazala:
– A ti si veoma zao čovek. I uradio bi sve, baš sve, pot­puno isto kao i svi drugi.
– Učinilo mi se da ti je bilo lepo...?
– To ne postoji. Sve je to samo uvod u jedenje nečijeg srca. I u beskonačno čekanje.

Ustala je iz kreveta, ne pokušavajući ničim da prikrije svoju golotinju, svoju potpunu izloženost njegovom pogle­du, stala leđima uz vrata kao da se štiti od nečega i kazala:
– A sada idi, molim te, i nemoj više nikada da dođeš.Nije mu preostalo ništa drugo nego da zaista ode. Dvasprata niže shvatio je da je zaboravio kravatu, ali povratak zbog tako nečeg banalnog nije dolazio u obzir, znao je to. Pre nego što je ušao u kola, pogledao je gore. Bilo je kasno i samo prozori njenog stana bili su osvetljeni. Video je nagu siluetu kako stoji iza zavesa, pa iako je znao da ga ona, dole u mraku, ne može videti, podigao je ruku i mahnuo joj. Bio je to običan, ljudski gest, jedino što je još mogao da uradi, u ovako čudnovatoj noći, u kojoj je ubačen u Gabrijelin ži­vot i odmah zatim izbačen iz njega, ne shvatajući razlog ni za jednu od te dve krajnosti.
U svim onim godinama koje su potom došle, ponekad, kad bi bio usamljen između nekih veza ili kad bi se vracao kuci sa nekoliko čaša vina u sebi, palo bi mu na pamet da se popne uz one stepenice i da zazvoni na njena vrata, ali sto je bio stariji, njegova volja da se suočava sa kompliko­vanim ženama bivala je sve slabija. I tako bi on samo pro­šao, pogledao onaj prozor, i otišao dalje.

Jelena Lengold - Neprisutan
 
Poslednja izmena:
Doduše, uvek su se pretvarali da se bave i nečim drugim osim svojom gazdinskom pohlepom, da im tobože nešto
preostaje i za kulturu, pa čak i za umetoost, ali je stvamost uvek bila deprimirajuća i sramna. Imali su, doduše, hilja-
de knjiga u bibliotekama u Volfsegu, koji udomljuje pet biblioteka, i te knjige apsurdnom pravilnošću tri ili četiri
puta godišnje čiste od prašine, ali knjige iz tih svojih biblioteka oni nikada nisu čitali. Oni biblioteke drže uvek u vi-
sokom sjaju kako bi ih, a da ne moraju da se stide, otvarali pred posetiocima, i da bi pred tim posetiocima mogli da
se hvale i pokazuju im svoje štampane dragocenosti, ali sve te hiljade, pa i desetine hiljada dragocenosti, oni lično,
što bi inače bilo samo po sebi razumljivo, nikada ne koriste. Pet biblioteka u Volfsegu, četiri u Glavnoj kući, jednu
u sporednoj zgradi, osnovali su već preci, moji roditelji nisu dodali ni jedan jedini tom. To znači da su naše bib-
lioteke isto toliko dragocene kao zadužbinska biblioteka Lambaha, koja je svetski poznata. Moj otac nije otvorio
nijednu knjigu, majka je tu i tamo prelistavala stare prirodonaučne knjige da bi uživala u raskošno obojenim gravi-
rama koje ih krase. Sestre nikada nisu ulazile u biblioteke, sem kada su ih pokazivale posetiocima koji bi poželeli da
ih vide.

Tomas Bernhard - Brisanje
 
Kada vidis neku senku, Sofija, pomislis da mora postojati nesto sto baca tu senku. Vidis, na primer, senku neke zivotinje. Pomislis da je to mozda konj. Onda se okrenes i ugledas stvarno konja - koji je, naravno, beskrajno lepsi i jasnijih obrisa nego nepostojana "senka konja" .
I Platon je smatrao da su sve pojave u prirodi samo senke vecnih uzora ili ideja. Ali vecina je zadovoljna svojim zivotom medju senkama. Oni ne razmisljaju da mora postojati nesto sto baca senke. Oni veruju da su senke sve sto postoji - i zato ne dozivljavaju senke kao senke. Tako zaboravljaju i besmrtnost sopstvene duse.

Sofijin svet, Jostein Gaarder
 
Tog sam poslepodneva u žurbi utrčala u jednu poslovnu zgradu i uskočila u lift koji je čekao.
Dok sam ulazila, na tren sam neočekivano samu sebe videla u sigurnosnom ogledalu.
Moj je mozak u tom trenutku učinio nešto čudno – u deliću sekunde poslao je poruku:“Hej! Poznaješ je. To je naša prijateljica!”
Elizabeth Gilbert, Jedi, moli, voli
 
''Oni koji znaju šta treba raditi sa srcima, oni se ničega ne boje. Oni znaju da su srca univerzumi, koji se neprestano šire i u kojima ima mesta za ne znam za šta sve i za još štošta. Zato njima nikad ničeg nije mnogo....A vama, kojima je svega dosta, koji retko kad možete i ništa ne smete, vama ni transplantacija ne bi pomogla. Jedino reinkarnacija, da krenete sve ispočetka, pa da se možda sretnete sa ovim srcima koja od svetosti, veličine i dobrote vaskrsavaju da vas opet nauče kako da volite. Vrlo je prosto. Samo budite živi...''
 
Možda je prava sreća što pojedini ljudi ne znaju kako o njima misli ostali svet. Čovek živi celog života i u obmanama o sebi, i u predrasudama o drugima, a to možda čini sumu njegove sreće na ovoj zemlji. Jedan veliki deo sveta živi na taj način spokojno u svojoj laži kao svilena buba u svojoj svilenoj čauri.

Jovan Dučić
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
269
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
286
quentin
quentin
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
100
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top