Odlomci iz knjiga

[Nina]

"Kakva li me je strašna moć povukla ka vama?
Moć, koja vuče slabe jakima? One, koji padaju, onima, koji se penju?
Ili je bila ljubav? To ljubav? Znate li vi, šta je to ljubav?"

Gospođica Julija - A.Strindberg

 

[Baudrillard]

Ono što mi je zaista potrebno je jasan uvid šta treba da činim, a ne šta treba da spoznam, osim što je ta spoznaja neophodna za svako delovanje. Poenta je u tome da shvatim za šta sam pozvan, da uvidim šta Bog zaista želi od mene, da otkrijem istinu koja je prava istina za mene, da otkrijem ideju za koju mogu da živim i umrem.

Seren Kjerkegor - Dnevnik

 

[Nina]

Branislav Nušić, iz predgovora za "Gospođu ministarku"

Mnogo je teže, međutim, tražiti i naći materijal u maloj sredini, u onome društvu, među onim ljudima, koji nemaju ni snage ni hrabrosti da se odvoje od ravne linije životne, pa bilo naviše ili naniže; među onim ljudima koji nemaju snage da budu dobri, ali ih tako isto nemaju ni hrabrosti da budu među onim ljudima koji su vezani i sputani sitnim obzirima, koji robuju zastarelim tradicijama i čije je sve biće sazdano iz malodušnosti. Život te sredine teče jednolično i odmereno, kao šetalica na zidnome satu; pokreti te sredine su mali, tihi, bez uzbuđenja, bez velikih brazda, bez jačih tragova, kao oni blagi talasići koji kruže po ustajaloj vodi kad na površinu njenu padne tičje perce.

U toj maloj sredini nema bura, nema nepogoda, nema zemljotresa, ni požara; ta sredina je ograđena debelim zidom od oluja i vihora koji vitlaju kroz društvo. Ona živi u svojim sobama, ulica je za nju strani svet, inostranstvo, za nju su događaji koji uzbuđuju kontinente samo novinarska lektira.

U tim malim sredinama, koje se ne odvajaju od one ravne linije života, nema događaja, nema emocija, nema senzacija, »Danas je tetka-Savkin dan!« — eto, to je za tu sredinu događaj i svi se užurbaju, svi se kreću, svi oblače, nabavljaju bukete, pišu čestitke, prave posete… događaj, čitav događaj’!

Eto, to su senzacije, to emocije, to događaji male -sredine. I, eto, iz te i takve sredine ja sam uzeo za fuku jednu dobru ženu i dobru domaćicu — gospođu Živku Popović — i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene normalne linije života. Takav jedan poremećaj na terazijama života kadar je učiniti, kod ljudi iz male sredine, da izgube ravnotežu te da ne umeju da se drže na nogama. I eto, u tome je sadržina Gospođe ministarke, u tome sva jednostavnost problema koji taj komad sadrži

 

[Nina]

Gde počinje nezadovoljstvo?
Čoveku je toplo, ali drhti…
Nahranio se, a ipak ga muči glad.
Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da još više podbode nezadovoljstvo, tu je vreme, prokleto vreme. Kraj života nije sada tako strašno daleko – čovek ga može videti, kao što vidi more kad se popne na breg – i njegov duh kaže:
– Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta voleo?
Sve ovo je, naravno, osnova čovekovog najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave.
– Šta je značio moj život do sada i šta može značiti u vremenu koje mi je ostalo?
I tako dolazimo do opake otrovne strele.
– Kakav je bio moj udeo u velikoj trci? Koliko ja vredim?
I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovek nešto duguje čoveku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovek daje, njegovo je merilo.

Džon Stajnbek, „Slatki četvrtak“

 

[Baudrillard]

Nirvana nije drugi svet i nije spasenje i nije znanje i nije postojanje, i ne može je niko posedovati, i nije primenljiva, i njome se ne može steći neposredno iskustvo. Kada bi nirvana bila bilo koja od toga, onda onaj koji je dosegao nirvanu, dosegao bi tek jedno stanje postojanja. Ali nirvana označava znanje koje prevazilazi um, drugačije rečeno ne-znanje koje ne-prevazilazi ne-um, zato se naziva znanjem koje prevazilazi um. U Evropi nekoliko mistika govori o tome da u ovakvom znanju koje prevazilazi um sudeluje duša na drugom svetu.

To je karakteristično za misli koje je religija iskvarila. Indija kaže da vekovečnost ne počinje posle smrti, nego nikada i nije bila ništa drugo do vekovečnost, i čovek postaje toga svestan onda kada ju je pribavio: ovde i sada, u ovom trenutku, odnosno ne budi se ni na šta, jer nema ništa i nije ni bilo.

Bela Hamvaš - Velika riznica predaka

 

[Nina]

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, „seti se da si i ti čovek“. Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. Ljudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. Ljubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga – to nije moguće. I „ljubav prema čovečanstvu“ treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom – i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Mladić“

 

[Baudrillard]

Možda više nije daleko dan kada ćemo se, ne mogavši više da podnosimo tu gomilu straha koju smo nakupili, saviti pod težinom kojom nas pretovaruje. Nebeski požar biće ovoga puta naš požar, a da bismo pobegli od njega stropoštaćemo se u dubinu zemlje, daleko od jednog sveta koji smo izobličili i poharali. I boravićemo tada ispod mrtvih, i zavidećemo im na njihovom počinku i njihovom blaženstvu, tim bezbrižnim lobanjama zanavek na dopustu, tim smirenim i skromnim skeletima, napokon oslobođenim bezobzirnosti krvi i zahteva mesa. Gamižući u tmini, bar ćemo doživeti to zadovoljstvo da ne moramo više da se gledamo u lice, tu sreću da izgubimo svoj lik. Izloženi istim jadima i istim opasnostima, bićemo svi međusobno slični, a ipak otuđeniji jedni od drugih nego što smo to ikada pre bili.

Emil Sioran - Čerečenje

 

[Nina]

-Ti nikada nisi zaista zadovoljan. Kada si zaista srećan?
‒ Ne znam, možda onda kada se nas dvoje žarimo ljutim papričicama i slušamo Flojde na gramofonu. Kada gledamo zajedno tekmu na TV-u i kada te vidim kako obučena u moj šorts skačeš na svaki koš i nerviraš se kada promašimo, iako se više nerviraš samo da se ja ne bih nervirao. Kada zajedno sadimo nove biljke u tvom vrtu. Kada mi se smeškaš zbog toga. Kada mi daješ nove ideje za moje slike. Kada mi se čak i pridružiš u slikanju, pa onako umazani vodimo ljubav. Da, vodimo ljubav, to čak ne bih ni razlikovao od seksa da tebe nisam upoznao. Možda i to kada planiramo svakog vikenda novo putovanje vozom sa željom da se jednog dana ne vratimo. Eto, to je otprilike to ako me pitaš kada zaista znam da sam srećan. A sada idi ako hoćes, a ja ću uhvatiti voz za pizdu materinu.

Efekat duge – Bojan Uzelac

 

[Nina]

„Htedoh već da krenem i da se vratim, no vetar donese odnekud žalosno zavijanje nekog voza izgubljenog u noći. Uskoro dopre do mene, sad već izbliza, kloparanje točkova. Gospode, trgnuh se, nisam zbog sebičnosti napisao najlepšu pesmu! Pesmu vozova izgubljenih u noći. Baladu točkova! A svake sam se noći uspavljivao uz tu pesmu, san su mi donosili veliki beli vozovi... Gospode, živeo sam na mansardi kao na zvezdi!”

Danilo Kiš „Mansarda”, 1962

 

[Etaernal]

"
Paul bosim nogama stupi na hladni pod i proviri kroz rešetku.
Ugledao je vitki luk pješačkog mosta od stabiliziranih kristala zlata i
platine. Ukrašavali su ga plameni dragulji iz udaljenog Cedona. Vodio
je u prolaze unutrašnjeg grada preko nekog jezerca i fontane punih
vodenog cvijeća. Paul je znao da će, ustane li, vidjeti latice, jasne i
žarkocrvene poput svježe krvi, kako se vrte i okreću... jednobojne
krugove raštrkane po smaragdnoj bujici.
Oči su mu upijale prizor, ali to nije remetilo zanos izazvan
začinom.
Ta užasna vizija izgubljenog mjeseca.

Vizija je nagovještavala čudnovat gubitak vlastite sigurnosti.
Možda je prisustvovao padu svoje civilizacije koju su uništile njegove
pretenzije.
Mjesec... mjesec... mjesec koji pada.
Trebalo je mnogo začinskog supstrata da se prodre kroz mulj
kojim ga je okružio tarok. A jedino je pritom uspio otkriti mjesec i
mrski put kojeg je bio svjestan od samog početka. Da bi uništio Džihad i
stišao vulkan pokolja, morao je uništiti svoj ugled.
Povući se... povući se... povući se...
Cvjetni miris iz krovnog vrta podsjetio ga je na Chani i
odjednom ga je shrvala čežnja za njenim rukama u čijem bi zagrljaju
mogao voljeti i zaboraviti. Ali čak ni Chani ne bi mogla zatomiti viziju
mjeseca koji gasne. Što bi ona rekla kad bi se pojavio kod nje i izjavio
da je na neki način spreman umrijeti? Znajući da je smrt neminovna,
zašto ne izabrati velikaški način umiranja, prekinuti život tajnim
postupkom, odričući se tako svih onih godina koje bi još mogao
proživjeti. Umrijeti prije nego stigne do kraja voljne snage – nije li to
velikaški izbor?
Ustao je i otišao do rešetkastog otvora, a zatim izašao na balkon
ispod krovnog vrta odakle se pružao pogled na cvijeće i vinovu lozu.
Usta su mu bila suha kao da je hodao kroz pustinju.
Mjesec... mjesec... gdje je taj mjesec?
Mislio je na Alijin opis trupla mlade žene među dinama. Žena
Slobodnjakinja uvjetovana djelovanjem semute! Sve se uklapalo u
pakleni plan.
Od svemira se ništa ne može uzeti, pomisli on. On dijeli samo
ono što želi.
Ostaci ljušture neke školjke iz mora Majke Zemlje ležali su na
niskom stolu pokraj balkonske ograde. Podignuo ju je, sjajnu i glatku, i
pokušao se vratiti kroz struje Vremena. Biserna površina odbijala je
blistave mjesece svjetlosti. Odvojio je pogled od predmeta i očima
prešao preko vrta do neba koje kao da se zažarilo: pruge duge od
prašine presijavale su se pod srebrnastim suncem.
Moji Slobodnjaci nazivaju sebe Mjesečevom djecom, pomisli.
Vratio je školjku na stol i počeo šetati balkonom. Nudi li mu
možda taj zastrašujući mjesec mogućnost bijega? Počeo je tražiti neki
skriveni smisao u toj mističnoj vezi. Osjećao se slabim, potresenim,
shrvan začinom.
Na sjevernom kraju plasmeldskog ponora ugledao je niska
zdanja administrativnog centra. Pješaci su prolazili preko staza na
krovu. Učinilo mu se kao da se ljudi kreću poput zidnog ukrasa nasuprot
vrata, zidova i podnih mozaika. Ljudi su bili mozaik! Kad bi naglo
zažmirio mogao ih je zamrznuti u svojoj svijesti. Zidni ukras.
Mjesec pada i više ga nema.
Uhvatio ga je osjećaj da se grad, tamo vani, pretvorio u čudan
simbol njegovog svijeta. Zgrade koje je gledao bile su podignute u
ravnici gdje su Slobodnjaci uništili sardaukarske legije. Tlo koje je
nekoć potresao ratni vihor, sada je odzvanjalo metežom naroda koji ide
svojim poslom.
Idući vanjskim rubom terase, Paul je zašao za ugao. Sada je
mogao vidjeti predgrađe koje se prostiralo do stijena i uzburkanog
pustinjskog pijeska. Alijin hram dominirao je prednjim planom; zelene i
crne zastave postavljene duž dvije tisuće metara dugih rubova isticale su
mjesec, kao simbol Muad’Diba.
Mjesec koji pada.
Paul prođe rukom preko čela i očiju. Ovaj grad-simbol ga je
pritiskivao. Prezirao je vlastite misli. Takva neodlučnost bilo koga
drugog izazvala bi bijes u njemu.
Mrzio je ovaj grad!
Bijes ukorijenjen u dosadi, plamtio je i kipio duboko u njemu,
potican odlukama koje nije mogao izbjeći. Znao je koji put mora
slijediti. Vidio ga je mnogo puta, zar ne? Vidio ga! Jednom... vrlo
davno, smatrao je sebe izumiteljem sustava vladanja. Ali, izum je ušao u
stare kolotečine. Slično onim omraženim napravama s plastičnom
memorijom. Oblikuješ ih kako god želiš, ali ako i na trenutak zastaneš,
sve se vrati u prvobitni oblik. Postojale su sile izvan njegovih moći koje
su mu bježale iz ruku i prkosile.
Paul je prelazio pogledom preko krovova. Kakva se blaga
nesputanih života nalaze pod njima? Zapazio je ozelenjele krošnje
raslinja usred vapnenačko-crvenih i zlatnih krovova. Zelenilo – dar
Muad’Diba i njegove vode. Pred očima su mu se pružali voćnjaci i
gajevi: bujno raslinje moglo se mjeriti s vegetacijom legendarnog
Libanona.
“Muad’Dib rasipa vodu poput luđaka”, govorili su Slobodnjaci.
Paul rukama prekrije oči.
Mjesec je pao."

F. Herbert "Mesija Dine"

 

[Nina]

Ko mi je kriv sto stalno nosim srce sa sobom.
Mudri srce ostavljaju kod kuće, u špajzu sa teglama, zaključano i ne daju ga svakom kao ja.

Čuvajte vaše srce da ga ne potroše lažni ljudi i velike reči, jer se novo, a isto, nigde ne može pronaći, a i to takvo vam možda ne bi odgovaralo, možda ne bi bilo baš po vašoj meri, možda ne bi bilo izvajano baš za vas. Neko drugo srce žuljalo bi, jer još jedno baš takvo ne postoji i nigde se više ne proizvodi"

Iva Štrljić "Nemaš pojma koliko te volim "

 

[Nina]

Ne žurim nikud. Valjda sam shvatila da ništa i ne biva pre nego što mu je vreme. Nestrpljenje me više ne obuzima. Štaviše, ne postoji ništa što želim da se dogodi po svaku cenu. I otkud meni pravo da plaćam životom delić neke izmaštane sreće? I kako mogu da znam da će to što eventualno čekam biti baš ono što mi treba? Sve što znam je ono što sada osećam. To je ujedno i sve što imam. A osećam se dobro baš zato što moju pažnju ne zamagljuje nestrpljenje. Tako imam ono sto me umiruje i ono iz čega sve dobro proizilazi, a to je (u život) poverenje.

Brankica Damjanović .."Rekla mi je volim te"

 

[Nina]

Mnogo samuješ i dugo ćutiš sine moj, zatravljen si sa snovima, izmoren putevima duha.
Lik ti je pognut i lice blijedo, spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj.

- Šta si vidio u ljetni dan, sine moj?
- Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.
- Šta si vidio, sine moj, u ljetnji dan?
- Vidio sam da je ovaj život stvar mučna koja se sastoji u nepravilnoj izmjeni grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.
- Hoćeš da usniš, sine moj?
- Ne, oče, idem da živim.

Ivo Andrić, Ex Ponto

 

[Nina]

Zar sreća nikad ne dođe s obema
Rukama punim, već lepe reči piše
Najgorim slovima? Daje stomak, al' ne
I hranu, kao zdravom siromahu;
Il' da gozbu, a oduzme stomak,
K'o bogatima što su u obilju
A ne koriste se njime.

Šekspir, "Henri IV"

 

[Nina]

„Vi niste Dostojevski“ – žena je rekla Korovjevu.
„Kako to znate?“
„Dostojevski je mrtav.“ – odgovorila je žena sa nešto manje sigurnosti.
„Protestujem!“ – ubacio se Behemot. „Dostojevski je besmrtan!“

Majstor i Margarita - Bulgakov

 

[Nina]

"Bio sam spreman da volim ceo svet-niko me nije razumeo, i ja sam naučio da mrzim. Moja jednolika mladost prošla je u borbi sa samim sobom i sa svetom. Plašeći se podsmeha sakrivao sam u dnu srca svoja najlepša osećanja, i ona su tamo umrla. Govorio sam istinu-nisu mi verovali, počeo sam da varam. Postao sam moralni invalid. Jedna polovina moje duše nije postojala, ona se osušila, isparila, umrla- ja sam je odsekao i bacio, a druga polovina je još bila živa i spremna da svakog usluži, ali to niko nije opazio jer niko nije znao da ona postoji."

 

[Baudrillard]

Kada sam ga pratio, za mene je to bila neprekidna tuga, i zato je on veoma često oklevao da me povede sa sobom, u posete svojim pacijentima, jer se uvek i nepogrešivo ispostavljalo da je sve što je on morao da poseti i dodirne i leči, bilo bolesno i tužno; šta god da je u pitanju, on se uvek kretao u bolesnom svetu, među bolesnim ljudima i bolesnim pojedincima; čak i ako je ovaj svet tvrdio ili se pretvarao da je zdrav, to je, ipak, bio uvek jedan bolestan svet, i ljudi, i pojedinci, čak i oni tobože zdravi, uvek su bili bolesni. On se na to navikao, ali se plašio da bi mene to možda moglo da poremeti i da u meni izazove štetna razmišljanja; ja sam po njegovom mišljenju, pogotovo bio sklon tome da me sve i svašta može poremetiti, i da o svemu i svačemu počnem da razmišljam na jedan, za mene štetan način. A za moju sestru to bi bilo još opasnije nego za mene. Bila je, međutim, greška, primetio je, večito zatvarati oči pred činjenicom da je sve bolesno i tužno, rekao je on, stvarno bolesno i tužno, i iz tog razloga on je, u dužim ili kraćim intervalima, uvek iznova prosto bio „naveden” na to da mene ili moju sestru vodi sa sobom u posete svojim pacijentima. „Uvek je rizik”, rekao je on. Plašio se, pre svega, da jedno od nas dvoje, moja sestra ili ja, gledajući izbliza bolesnika ili njegovu bolest, ne ostane oštećeno za ceo svoj život, a ono što je on želeo nama, bilo je upravo suprotno.

Tomas Bernhard - Poremećaj

 

[kalis]

BLAGO CARA RADOVANA -Jovan Dučić

•
''Duhovita žena čini stalan pritisak na čovekov um i talenat, nikad u društvu duhovite žene čovek ne pada u duhovnu lenost, ni telesnu labavost. Zato on pored njih sve bolje vidi i lepše kaže nego u društvu čoveka. On, pored nje, nadmaši i većeg od sebe. Obično kažemo onoliko koliko znamo i kako umemo, a pored duhovite žene kažemo više nego što znamo i lepše nego što umemo.''

•
Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće.

•
Nije strašna smrt nego bolest. Najbolji dokaz, što se o smrti još može šaliti, ali se o bolesti ne može šaliti.
•

Mi nekog ljubimo ne zato što što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo po zemlji.
•
Samo žena koja voli čoveka u čoveku, useli se cela u njegovu ličnost, kao vojska u neku tvrđavu.
•
Čovek ženu oplodi telesno, a ona njega plodi duhovno.
•
Svaka je žena dosadna osim one koju volimo.
•
Viša inteligencija žene je uvek zlodejna za čoveka od srca. Takva žena je naoružana do zuba. Ako je čovek duhovno manji od nje, ona seče; ako je čovek silniji, ona se mačuje.
•
Ljudi se nikad ne trgnu ako kažete za nekog da ima puno svojih mana,ali se uvek zainteresuju ako kažete da neko ima samo jednu manu.Svako pritrči da čuje kakva je to jedna mana; jer čovek koji ima jednu manu, slabiji je od čoveka koji ih ima stotinu.
•
Kulturni ljudi su u neko vreme i smatrani za opasne.Nekakav Miloje Lipovac tražio je već 1828.godine da se iskorene svi pismeni ljudi u Srbiji, pošto oni šire nezadovoljstvo i truju narod.

*
Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči.

 

[kalis]

BLAGO CARA RADOVANA -- J.Ducic


Ima stoga i takvih ljudi među njima koji veruju da ni smrt neće na njih da naiđe običnim ljudskim slučajem, i da ih u ratu metak puščani ne bije i ne pogađa.Takvi su ljudi često jači nego i sile u prirodi: ne boje se ni vode, ni vazduha, ni vatre. Takav vas čovek zapita: '' Vidite li onu zvezdu ? '' – '' Ne vidim.'' – ''E. ja je vidim, a to je glavno.'' Ako mu kažete da je nešto nemogućno, on već poveruje kako to znači: da je to samo njemu mogućno.

***

Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja XIV, najvećeg od svih ljubavnika među svim kraljevima, nisu bile lepe, nego samo žene od duha i od srca. Gospođica Lavalijer je bila čak vrlo malenog stasa, boginjava, smeđih očiju, velikih usta, zuba ne baš najlepših; a koračala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje njen poznanik Bisi Rabiten , rođak slavne gospođe De Sevinje. Ali Rabiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reči pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva predana, i, najzad, da je bila i učena. I Mekoli u svojoj istoriji govori da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Čerčil i Katarina Sidli. Bilo je sličnih ukusa i među filosofima. Dekart je prvi put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze.

****

Ima žena koje ne nose svoj čar u linijama lica, nego u izrazu lica; ni u boji očiju, nego u pogledu; ni u crti usta, nego u osmehu; ni u govoru, nego u muzici glasa; ni u formama tela, nego u pokretima tela.

******
Ako ne putujete sami,onda putujte samo sa ženom koju volite.To je jedini način da se sve uoči i sve dobije stostruku cenu.

 

[Nina]

Prvi sneg, tiha priča, ludo detinjstvo, paučina sreća, san o lepoti.
Izvešću Tijanu, dugo ćemo šetati ulicama zavejanim snegom, pričaću joj o svom detinjstvu, ne, reći ću joj koliko je volim i koliko se radujem životu.
Hodaćemo, bez razloga, radovaćemo se, bez razloga, smejaćemo se, bez razloga, sa jedinim razlogom, što smo živi i što se volimo. A gde naći veći razlog!

Meša Selimović (Tvrđava)

 

[kalis]

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi. A ja tek činim što je trebalo učiniti davno, u bujnom cvjetanju tijela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe.

Meša Selimović



(Pošto su se granice pomerile od vremena kad je knjiga pisana , broj 40, zameniti sa 50 il 60 )

 

[kalis]

Mihailo Lalić

*
Po mišljenju neurologa,samo se 12 do 14 procenata stanovništva smatra normalnim i razumnim; ostalih 86-88 odsto tolerišu se, to jest upotrebljivi su za kopanje, zanatlijstvo, sitnu trgovinu i razmnožavanje. Ovome se može dodati da onih 12-14 odsto ''normalnih'' nijesu normalni po čitav dan, nego samo nekoliko sati dnevno,dok su s drugima. Čim ostanu sami, već su zaneseni i sumnjivi.
Dokle li sam dospio ja, sad ,kad samujem po cio dan?

*

Zapažena je bosanska izreka:''Bježi od mesta koje je na dvije vode!''
Ali kuda da pobegneš?...Čitava je Jugoslavija – ne na dvije vode ,ili dvije struje,no na sve četiri. ...
*
Da li će se ikad znati koju djecu treba rađati,
za koju djetinjstvo neće biti suviše tvrdo?... Poznavao sam dosta čvrstih i drčnih dječaka,bjehu smjeli i veseli i borbeno raspoloženi,ali život se pokaza jači-polomi ih,pregazi ih,ne dade im da dorastu do mladosti.
Ovo što pišem,to ja pokušavam da neke od njih,poraženih prije roka,s okrnjenim imenima,za trenutak i samo za sebe oživim sjećanjem.

*
Ne,muzeji baš nijesu rješenje za slike. ...Kad ih zatvoriš u jednu zgradu,makar bila veća od Luvra,to je kao da si sakupiio gramofonske ploče Baha,Mocarta,Vagnera,Čajkovskog,Šopena i Betovena,i sve odjednom pustio do daske...

*
''Djelo iz druge ruke,sigurno,nema vrijednost originala,ali 'originalnost' po svaku cijenu,čiji je cilj šokiranje,spada u oblast psihijatrije,a ne umjetnosti.Uvjeren sam da u čitavom svijetu,a i kod nas,vlada epidemija šizofrenije,kao u srednjem vijeku kuge. '' Stjepan Šulek,kompozitor

*
penzioneri razgovaraju:-''Nekako se često okupljamo ovdje.''-''Još malo,pa sve manje,pa nećemo.''
*
Alendi kaže da postoje tri faze ljubavirisvajanje(sisati,grickati,jesti);identifikcija(voleti djevojku i ženu kao dio sebe);požrtvovanje(ljubav starih,svetih,nesebičnih,obuzetih nekim višim ciljem do gubitka nagona samoodržanja).
*
Otrovan sam,ili me Bog nagrdio-ne mogu da trpim da na mene neko viče.Bolje da me posiječe ili mušketa,no da viče!
*
Kažu neki pesimisti da je priroda ravnodušna i da dobrotu ne poznaje.Dobrota bi tako bila tek čovjekov pronalazak,a požrtvovanje,pa i ljubav prema bližnjem,bilo bi monopol ljudskog roda.
Prirodnjaci,naprotiv,navode drukčije primjere.Čak i kod nižih sisarskih rodova nasli su dokaze plemenitih osjećanja.Najskromnija od svih u šumi i na livadi,ženka zeca umije se žrtvovati da odvuče opasnost od gnijezda;ako druga zečica,slučajno,naiđe kasnije pored njenog gnijezda-podojiće zečad ostalu bez majke,pamtiće gdje su i ponovo će navraćati da ih othrani kao svoje.
*
...da se to slučilo nekom drugom,da mi je to ispričao,mogao bih i od manje materijala napraviti priču;ali pošto sam te svari lično doživio-neće ruka,boli uspomena,a smeta i strah od srozavanja u privatno.

*
Svi me pitaju kako sam,ali niko ne sačeka da odgovorim.Nemaju vremena.

*
Lakše je mrzjeti no voljeti,barem to je po sebi jasno.Mržnji se ne moraš privikavati,tu je,spontana je-režimo na sve što vidimo još dok smo sasvim male zvjerke koje u svemu vide neprijatelja i bauka.
Zato su ljudi,po prirodi,veći majstori mržnje no ljubavi.Neki i ne stignu,ne dorastu do ljubavi:mržnjom se samom oklope i zadovolje,pa pošto tako uspijevaju da nađu hrane,nikad ne zažele ništa bolje.Nastavljaju,reže,dreče i drže se jače strane,strah zadaju i u tome uživaju do starosti i slabosti,a tada uvide da su i sami kukavice kao drugi,čak i gore.
*
To se događa iznenadaukne opna u kojoj je bila zatvorena uspomena,javi se ime koje nijesam bogzna otkad pomenuo,zamiriše zrela paprat kao prvi put u životu,neki neznani i nečujni doziv oživi slike od prije pola vijeka...

 

[Nina]

"Najnovija umetnost, a osobito lirika, napada se, većinom, zbog njene "tame, nerazumljivosti, dekadentnosti" itd. O tome se ne može govoriti bez ironije.
Većina nas, najnovijih, iako se nalazimo na političkoj levici, odbacujemo sve korisne, popularne, higijenske dužnosti, koje poeziji, kod nas, ljudi bez osećanja za umetnost, a prepni sociolođkog samoljublja, tako često nameću.

Većinu tih napada na najnoviju, našu poeziju, vodi bedna glupost malih sredina. Baš je „popularnost“ naše književnosti bila uzrok da je bila tako ustajala. Uostalom, i prava popularnost često je veoma smešna. To znaju svi oni koji su videli šta je ono što milioni Nemaca smatraju da je veliko kod Getea.
„Rasno, jasno, prosto“ u umetnosti ne pomaže ništa. Sve je to dao itmen, pa ipak je, pola stoleća, bio, za Amerikance, budala.
Postoje neminovnosti. Nepopularnost najnovije poezije, i kod nas, svojevoljna je!

Svud se danas oseća da su hiljade i hiljade prošle i kraj lešina, ruševina, i obišle svet i vratile se doma, tražeći misli, zakone i život kakvi su bili. Tražeći staru, naviklu, književnost, poznate, udobne, senzacije, protumačene misli. Lirsku poeziju večnih, svakidašnjih metafora, ono drago cile-mile stihova, hrizantema, koje su cvetale u našim, nedeljnim, dodacima. Ali su došle nove misli, novi zanosi, novi zakoni, novi morali! Može se biti protiv nas, ali protiv naših sadržaja, i intensija, uzalud.Svet nikako ne želi da čuje užasnu oluju nad našim glavama. Tamo se tresu, ne politička situacija, niti književne dogme, nego i sam život. To su mrtvi, koji pružaju ruke! Treba ih naplatiti!

Miloš Crnjanski, iz "Objašnjenja Sumatre"

 

[Nina]

"Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena..."
Ušao je u amfiteatar i kazao: "U našoj avangardi..."
Poslala mu je poljubac!

"UNA", Momo Kapor

 

[Nina]

"Ako imaš neku vrlinu, ona je samo tvoja, ne deliš je ni sa kim. Svakako, želiš da je nazoveš po imenu i da je miluješ, želiš da se zabavljaš njome. I gle! Sada deliš njeno ime sa narodom, i postao si narod i stado sa svojom vrlinom.
Bolje bi učino da kažeš – neizrecivo je i bezimeno ono što mojoj duši stvara muku i slast i što je još i glad moje utrobe.
Tvoja vrlina neka bude odveć uzvišena za prisnost imena – i ako moraš o njoj govoriti, ne stidi se da mucaš.
Zato, slobodno govori i mucaj – to je moje dobro, to volim, samo ovako želim da je dobro."

"Tako je govorio Zaratustra", Fridrih Niče