„Dodsvort“- Sinkler Luis
„Ko je onaj anđelak na verandi?“
U veslačkom klubu Kenapoza zabavljala se zenitska aristokratija. Na širokom tremu sa jelovim stubovima i lelujavim japanskim lampionima igrao se dvokorak. Nikada večernje haljine nisu bile širih rukava, niti su kose na malim nasmejanim glavama bile kaćipernije očešljane u goleme turbane, a ni avgustovsko veče nikada još nije bilo tako začarano mesečinom, tako prostrano i kao stvoreno za čedno sanjarenje.
Tri gosta su došla u onim novim automobilima koji su bili poslednja reč tehnike; jer godina je bila 1903, vrhunac civilizacije. Stigao je i četvrti automobil kojim je upravljao Samjuel Dodsvort.
Prizor je ličio na sentimentalnu sliku u bojama: svetlucavo jezero, zaljubljeni u čamcima pevaju Neli je bila dama, a svi tako setni i tako srećni. Sam Dodsvort je uživao. On je bio krupan i snažan mlad čovek, mrkih brčina i razbarušene kose na velikoj glavi. U dvadeset i osmoj godini bio je pomoćnik direktora one najhučnije i nimalo sentimentalne ustanove, Zenitskog železničkog društva. Na univerzitetu u Jejlu (klasa 1896) igrao je fudbal bolje no prosečno, ali i pored toga voleo je romantičnu mesečinu.
Ove večeri vozio se u svojim prvim kolima i osećao se zato naročito uzneseno. Nisu ta kola bila neka od onih staromodnih „gazolinskih čeza“ sa mašinom ispod sedišta. Motor je štrčao napred ispod jedne gorde kape, preko dve stope duge, a upravljač nije bio prav no zlokobno nagnut na jednu stranu. To su bila opasna sportska kola, sa snažnim farovima u kojima je svetleo acetilenski gas. Sam je, osećajući se moćan kao da gospodari vasionom, jurio brzinom od dvanaest vrtoglavih milja na čas.
U veslačkom klubu dočekao ga je i pozdravio Tab Pirson, koji je u belim kožnim rukavicama zaista divno izgledao. Tab – Tomas Dž. Pirson – nizak, punačak i veseo, najomiljenija šaljivdžija i najveći kicoš u Jejlu, bio je sobni drug Sama Dodsvorta i njegov glavni obožavalac za sve vreme studija; ali sada, kao direktor i budući predsednik banke svoga oca u Zenitu, počeo je da poprima izgled razdražljive dostojanstvenosti.
„Bogami juri!“, divio se Tab kad je Sam u trijumfu iskočio iz kola. „Spremio sam jednog konja da te odvuče natrag!“
Tab je morao da bude duhovit, ma po koju cenu.
„Juri, nego šta! Kladio bih se da sam postigao osamnaest milja na čas.“
„Da, Da! I ja bih se smeo opkladiti da će jednoga dana automobil juriti i svih četrdeset!“, podsmehivao se Tab. „Nego kako! Jednog lepog dana prosto će preoteti konjima široke drumove!“
„I hoće! Ja nameravam da se pridružim novoj kompaniji Revelejšn koja pravi automobile.“
„Ne misliš to, valjda, ozbiljno, ti jadna zamlato?“
„Najozbiljnije.“
„Oh, gospode!“, cvileo je Tab sažaljivo. „Ne budi lud, Sambo! Moj otac kaže da automobili nisu ništa drugo do jedna prolazna ludorija. Vožnja staje isuviše. Kroz jedno pet godina, veli on, nestaće ih sasvim.“
Samov odgovor nije bio baš logičan:
„Ko je onaj anđelak na verandi?“
Ako je devojka na koju je Sam pokazivao i bila anđeo, ona je bila anđeo leda: vižljasta, blistava, pepeljastoplave kose, odvraćala je pouzdanim i hladnim glasom na laskava udvaranja polovine tuceta obožavalaca, slična kristalnom svećnjaku među crnim i belim smetenjacima.
„Sećaš se ti nje – Fransis Felker, Fran Felker – kći staroga Hermana. Provela je godinu dana u Evropi, a pre toga učila je školu na Istoku. Balavica još uvek, svakako nema više od devetnaest ili dvadeset godina. Ali, bogami, kažu da govori nemački, francuski i italijanski, zna sve jezike.“
(Odlomak iz romana objavljujemo uz dopuštenje izdavača)
