Несумњива је потреба за новим планом и стратегијом, новим Начертанијем, који би нам дао ослонац и константу у овако нестабилној политичкој и државној ситуацији. Ако се тај нови план схвати као пројекат оздрављења и опоравка србског народа и државе, онда је потребно установити дијагнозу и узроке болести. Када су у другој половини XIX века у Србију почеле да продиру левичарске идеје и када су код наше интелигенције, под утицајем либерално-демократских схватања, почеле да се формирају нове концепције друштва и државе, напуштени су наши патријархални основи и прекинута органска веза с њима. Полазило се од апстракција са предубеђењем, да све оно што је изворно наше, патријархално, нема вредности и да се, ако хоћемо да уђемо у заједницу културних народа, мора све почети изнова по узорима донетим са стране. Управо је то почетак наше пропасти, а као што видимо та трагична заблуда траје и данас. Али питање је као су се те погубне идеје тако лако наметнуле Србима? Одговор лежи у форми тих идеја оличених у јакобинском, буржоаском национализму који је Србима подметнут као кукавичије јаје уместо сопственог аутентичног национализма. У питању је разлика између нације и народа. Распадом традиционалне органске заједнице - народа - настаје нација као механички скуп индивидуа који (случајно) говоре истим језиком и живе на истом месту. Овим нестаје могућност трансцеденталног бивства човека који се у нацији утапа у масу и нестају могућности стварања мита, ритуал постаје сољашњост, језик се сасушује и осиромашује. Оно што је суштина је да је народ гнездо хијерархије, јер као сакрална заједница очитује и сакрални поредак света. У нацији квалитет (који је смисао хијерархије) је нивелисан квантитетом - у револуционарној маси нестају потенцијали духовног, делатног и плодног бивства и настаје просечни буржуј као "оруђе свеопштег разарања" (Леонтјев). Из ове перспективе нема разлике између национализма српских Радикала и Г17+ (који митинг почињу са Боже правде и непрестано се крсте). Овај национализам својствен како фашистичком и комунистичком, тако и демократском тоталитарном поретку као идеологија окупљања у масу која нивелише квалитет, представља супротност елитистичком начелу Традиције. Просветитељска, либерално-демократска Србија XIX века, коју неки сматрају “Златним добом” (sic!), није ништа друго до ванзаветна историја Срба која своје почетке налази у деловању Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, да би се радикално национално развила кроз дела Светозара Марковића, Васе Пелагића, Јована Скерлића, Добрице Ћосића и других комуниста, а данас новодобаца као што су Жарко Кораћ, Наташа Кандић, Борка Вучић и други следбеници стамболићевске комунистичке фракције. Може се сликовито рећи да сакрална историја Срба почиње одласком у манастир Растка Немањића, а завршава се изласком из манастира Доситеја Обрадовића. Знајући ово није тешко закључити где леже истинске основе за стварање новог “Начертанија”.
Владимир Трифуновић
Negde...
