- Poruka
- 388.205
Mitskim ljubavnicima kao što su Tristan i Izloda, Romeo i Julija, Medžnun i Lejla, Omer i Merima, i drugima, svakako bi trebalo dodati i imena Hasan (Rebac) i Anica (Savić Rebac). Njihova velika ljubav o kojoj se ipak nedvoljno izbliza zna (a postala je dao literarnog teksta Rebeke Vest), osim da je bila toliko velika da opstane uprkos otporima sredine, a naročito stoga što je smrću jednog od njih, Hasana Repca, uskoro usledila i svojevoljno izabrana smrt čuvene Anice Savić Rebac, i danas intrigira.
Ovde se za početak nameće nekoliko stvari za razmišljanje kao što su: odnos prema ljubavi, prema smrti, odnos prema sebi i prema Drugom.
Verovatno se nikada neće do kraja razrešiti dilema da li se čovek na samoubistvo odlučuje iz hrabrosti ili iz kukavičluka.
Jedno je izvesno, Anica Savić Rebac dopustila je sebi da bira između života, u koji nije svojevoljno došla (kao što i nije niko) i smrti u koju bi, da nije tog 7. oktobra 1953. iz pištolja povukla odlučujući potez, takođe u jednom trenutku otišla voljom neke nadnaravne sile koja o tome odlučuje.
Treba li joj zameriti na tom izboru, slobodi, kojom je odlučila da zaokruži svoj život? Ljubav je najplemenitija slabost uma, kaže Dryden. Dakle, izgleda da je podlegla toj slabosti, iako je njen um poznavao dubine antičke literature i filozofije i same vrhove evropske kulture koju je prevodila od detinjstva i stvarala.
Uroš Predić
Pitamo se: Kolika to treba da bude snaga ljubavi da bi se zbog nje ukinulo sopstveno biće?
Bila je ispunjena ljubavlju žene prema muškarcu koji joj je omogućio dubinu mističke spoznaje i potpunu zaštitu i videla je kraj u zajedništvu voljenih bića. Prestravljena Hasanovom bolešću, zavetovala mu se na večnu ljubav. Kada je Hasan umro, stvarnost je oštro šibala Anicu Savić Rebac. Svi su čekali njenu smrt.
Vinaver je pisao da je ona neuspešno prerezala vene jedanput, te da je to dodatno pojačalo pritisak i prezir javnosti. A onda je Anica Savić Rebac organizovala rođendansku zabavu i na nju je pozvala sve one koji su zahtevali njenu smrt. Govorilo se da je na rođendanu Anica Savić Rebac bila vesela, smejala se i prkosila. Svi su bili zapanjeni.
Čak je pripremila i tračansku večeru. Još jedanput je beogradskoj čaršiji demonstrirala svoja znanja, sve ih je uz osmeh ispratila, a ujutru se ubila, pucajući sebi u srce. Svojevoljno izabrana smrt, čuvene profesorke Beogradskog univerziteta, Anice Savić Rebac i danas zbunjuje
Sredina je bila potresena. Ljiljana Vuletić smatra da je odričući se života lišenog smisla, Anica Savić Rebac afirmisala ljubav kao najvišu vrednost egzistencije. Iako predstavnica moderne evropske misli i aktivna učesnica u evropskim kulturnim zbivanjima, Anica Savić Rebac je disala ljubav kakvu malo ko doživi.
Nikolaj Berđajev kaže da je Ljubav bliže, intimnije, dublje povezana sa smrću nego sa rođenjem... Izgleda da je i ovde bilo tako.
Jedno je izvesno, Anica je dopustila sebi da između života i smrti izabere ono što joj se u tom času verovatno učinilo svrsishodnijim.
Za žaljenje je što je ljubav prema literaturi i svest o nužnosti zaokruživanja dela, tako snažno iskazana kod mladog Branka Radičevića, nije zaokupila Anicu Savić Rebac, i zadržala njenu ruku u odsudnom času. Ostaje da nagađamo, da li je tu prevladala snaga ljubavi ili slabost karaktera, odsustvo volje, pa i odgovornosti prema sopstvenom nezaokruženom delu. Odnosno, da li je žena pobedila pesnikinju i naučnicu u krajnjem sumiranju svega.
Poezija koja se danas sedamdeset godina od njene smrti stvara, nesumnjivo je onaj vid stvaralaštva kakvo je prezentovala Anica Savić Rebac.
Bila je vrsni helenista i prevodilac (Petar II Petrović Njegoš, Luča mikrokozma, na engleski i nemački i druga dela), izvanredni erudita i suptilni tumač literature, a naročito kao originalna ličnost po načinu života.
Iz ciklusa Lucifer
Preludijum
Htela bih piti, dugo, na izvoru tvoje duše.
Ti si kao vedar dan u planini,
Oštar i nasmejan, leden i plamen,
Pun daljne lepote i bliska užasa
Sav od granita i sunčanih studenih voda živih.
Ti si tajanstven i jasan k'o svet, i blizak i dalek i dobar i zao.
Ti si ponor i zlatan most, i demon i anđeo, i svetao pogled iz mračnih dubina,
Mračan i svetao kao nebo pozne noći sa zvezdom na čelu.
Prostori drhte svemirni, i čekaju mora u mističnoj senci
Jutro da najzad zablista u tvome plamu i mojim suzama...
Htela bih piti večno na izvoru tvoje duše.
Anica Savić Rebac, Poezija i manji pesnički prevodi – Večeri na moru, Književna zajednica Novog Sada, 1987. str. 93
