Теме преузета из текста Шарла Дила "
Историја византијског царства (Ш. Дил) 3" је за нас значајна, јер ако је вјеровати Константину VII. Порфирогениту (мада опет има оних који кажу да Коста бјеше стари зајебант и није му сваку вјеровати), у вријеме Ираклија почиње наша балканска прича.
Но значајнајнија је за свјетску цивилизацију јер у то вријеме се догађају важне промјене на свјетској сцени, барем оног познатог дијела свијета, а почетак би могао ићи овако
У тренутку када се Ираклије (610-641 г.) попео на престо положај монархије изгледао је скоро очајан,
а онда су ствари нагло пошле по злу.
Како и стоји у тексту, Византији је лоше ишло у сукобу са Сасанидима, са сјевера су притискали Авари и Словени, но ипак највећа опасност, а помало и неочекивано, дошла је са југа:
Почетак VII века био је обележен једним великим догађајем, појавом ислама. У кратком временском размаку од двадесет година нова вера, невероватним ширењем, освојила је највећи део источног света и распрострла се, на рачун Персије и Византије, од обала Окса до обала Великог Сирта.
634 г. војска калифа Омара нападе на Сирију. Византиске трупе бише потучене код Аџнадаина (634 г.); Дамаск паде у муслиманске руке (635 г.); пораз на Јармуку (636 г.) одлучи Ираклија да Сирију заувек напусти. На тај начин становништво, непријатељски расположено према Грцима, похита да приђе победиоцу. Јерусалим се предаде 637 г.; Антиохија би заузета 638 г. Затим дође ред на Месопотамију (639 г.) и Мисир који Амру освоји за две године (640-642 г.) не наилазећи на велики отпор; и Ираклије, остарео, болестан, умре очајан. Под његовим наследником Константом II (642-668 г.) Арабљани продужише да напредују. Киренаика и Триполис падоше у њихове руке (642-643 г.); 647 г. први пут продреше у северну Африку. Затим опустошише Малу Азију (651 г.) и потчинише Јерменску (653 г.). Стварањем флоте, најзад, они загрозише надмоћности коју је Византија имала дотада у источним морима. Освојили су Кипар (649 г.), опљачкали Родос (654 г,) и приредили грчком убојном бродовљу, којим је заповедао сам цар, чувени пораз на обалама Ликије (655 г.). Цариград је такође био у опасности, и Констант II, сматрајући да је Исток изгубљен, оде на Запад да тамо проведе последње године свога живота (663—668 г.).
То је значило олакшати предузећа омејадских калифа који су, од 660 г., владали у Дамаску. Отада, сваке године, Арабљани су правили упаде у Малу Азију; 668 г., допрли су до Халкедона. Истовремено су продужили ратовање на Западу и утврдили се у северној Африци, где су основали Кајруан (669 г.) и запретили Сицилији. Најзад, 673 г., они су предузели крајњи потхват: напали су на Цариград. Али је нови цар, Константин IV (668-685 г.), био енергичан владалац. Узалуд су јуришали Арабљани пуних пет година (673-678 г.) на византиску престоницу и са сува и са мора; нису успели да је освоје. Грчка флота, којој је недавни проналазак грчке ватре осигуравао неоспорну надмоћност, натера муслиманске лађе на повлачење и страховито их порази у силејским водама. На копну, калифова војска била је потучена у Азији. Моавија би принуђен да потпише мир (678 г.). То је био први застој ислама. Константин IV могао се поносити својим делом. Углед царства био је тако високо подигнут да су се сви непријатељи монархије приклонили пред њом: "И велики мир, каже хроничар Теофан, владаше на Истоку и на Западу"
Појава ислава из данашње перцепције дјелује значајно јер се појавила религија коју ће временом прихватити велики број вјерника, но у VII.вијеку то бјеше апсолутно безначајан догађај.
Но зато битка код Јармука (636.) бјеше од огромне важности, Византија је послата огромну војску (али у којој бјеше подоста јерменских и арапских плаћеника, ови задњи су се борили против својих сународника) под командом Ираклијевог брата Теодора. И поред бројчане надмоћи, доживјели су катастрофалан пораз, а како то и бива, овом битком и поразом који се није смио десити, Византија је уздрмана, рођена је нова сила, Арапи, равнотежа моћи је из темеља поремећена.
Читава Сирија је брзо покорена, остале су записане задње Ираклијеве ријечи "
Збогом Сиријо. Колико изванредно лијепу земље добива непријатељ"Резлоге неочекивано "лаког покорења" Сирије наводи Филип Хити у дјелу "Историја Арапа";
Сами Арапи су своје акције усмјерли ипак на исток, покоривши Персију, срушивши Сасанидско царстви (651.) су помогли и Византији, један непријатељ мање, те на запад, покоривши читаву сјеверну Африку, а врло брзо и Шпанију. Експедиције на сјевер, у Малу Азију бејаху војни походи са ограниченим ефекивима, заправо прије свега пљачкашки походи, и ту сам Цариград и није био угрожен. У пренијетом тексту се на то вријеме гледа из данашње религијске призме, те погрешно доживљава карактер те експанзије (како пише "то је био први застој ислама"), ту у том времену сам ислам бјеше тек "арапска вјера" оруђе помоћу којег ће нови освајач, и нова сила, Арапи, поспјешити експанзију.
Ова ситуација, када се Византија бавила собом и бројним проблемима на југу гдје ипак бјеше већи фокус, је вјероватно погодовала нашим прецима да се убрзају неки процеси. Колико су ти процеси ишли по добром, и како су се одвијали, данас је подоста спорења, премало је ачуваних списа из тог времена, и то што има тумачи се произвољно и различито, и данас је пред историчарима мукотрпан посао, како написа једном Данијел Михић
тражења игле изванредно драгоцјених података у пласту сијена легенди, непоузданог препричавања и тендециозних излагања
