NickFreak
Elita
- Poruka
- 17.966
У тренутку када се Ираклије (610-641 г.) попео на престо положај монархије изгледао је скоро очајан. Персијанци су сваке године све више напредовали: 612 г. заузели су Антиохију, Апамеју, Кесарију; 614 г. Дамаск; 615 г. Јерусалим одакле су однели у Ктесифон часни крст и остале највеће хришћанске светиње; 617 г. освојили су Мисир, а у Азији су допрли до Халкедона. За то време Авари су се појавили испред Цариграда (619 г.); Лангобарди су напредовали у Италији, а у Шпанији је царство изгубило и последње своје поседе. Обесхрабрен толиким поразима, Ираклије је хтео у једном тренутку да напусти Цариград и да престоницу пренесе у Африку. Патријарх Сергије, чији је утицај био моћан на целокупну политику за све време Ираклијеве владавине, врати му поуздање својом несавладљивом енергијом. И Ираклије, упечатљив и осетљив, способан за велика одушевљења и за нагле утучености, пун жарког верског заноса и горећи да освети хришћанство од увреда које су му нанели Персијанци, храбар војник, добар администратор и велики војсковођа, прибра се. Патријарх му стави на расположење црквено благо; он сам, неуморним трудом, обнови војску. 622 г. био је спреман за борбу. Пуних шест година, не допуштајући да га ма шта одврати од намере, чак ни страховити напад који су удружени Персијанци и Авари приредили на Цариград (626 г.), он је односио победу за победом над војском Великог Краља, преносећи рат на непријатељско земљиште, у Адербејџан (623 г.) и персиску Јерменску (625 г.), победник код Ниниве (627 г.), победник на вратима Ктесифона (628 г.) и улазећи у легенду као први крсташ. Смрт Хозроја II (628 г.) и буна која изби натераше Персијанце на понижавајући мир, по коме су повратили сва своја пређашња освојења, а нарочито часни крст који Ираклије победнички донесе натраг у Јерусалим (629 г.).
После тих великих војничких успеха Ираклије се трудио да помоћу верске политике поврати морално јединство царства и, да би наново придобио монофизите у Сирији и Мисиру, настојао је да нађе, у сагласности са патријархом Сергијем и Киром Александриским, помирљиво решење које би привело јеретике у крило православља. Тако је постало монотелитство, које је цар изнео у тумачењу вере познатом под именом Ектеза (638 г.) и које се трудио да наметне и монофизитима и римској цркви.
Царство је, захваљујући тим напорима, изгледало обновљено: његов углед на Истоку био је поново успосгављен; његов се утицај, покрштењем Хрвата и Срба, опет протегао на северозапад Балканског Полуострва. Али та сјајна спољашњост рђаво је прикривала стварну исцрпљеност. Стање финансија је било очајно; тежње за отцепљењем, које су толико допринеле успеху Персијанаца, нису биле отклоњене. За неколико година арабљанска најезда је уништила све резултате Ираклијевих победа, док је истовремено његова верска политика припремала клицу дуготрајних раздора и озбиљних сукоба.
Монотелитизам (на грчком језику μονοθελητισμός „једна воља“) је христолошко учење, проглашено за јерес, које се развило почетком 7. веку у Византији, као резултат настојања царске власти да успостави верско јединство у држави. Наиме, иако је монофизитизам био осуђен на Четвртом Васељенском Сабору, још увек је било много оних који нису били спремани да прихвате халкидонски орос о две природе у Христу. Због тога је цариградски патријарх Сергије I настојао да пронађе компромисно решење. Сматрао је да је могуће рећи да у Христу постоје две природе, али само једна воља. Ово погрешно учење прихватио је и римски папа Хонорије I, запавши у јерес.[1]
Монотелитском учењу отворено се супротставио свети Максим Исповедник који је тврдио да природа мора да има и сопствену природну вољу, те да би, ако бисмо прихватили да је Христос имао само једно вољу, из тога нужно следило да је имао и само једну природу или да је Његова људска природа била недостатна. Максима је подржао папа Мартин I (645-655), који је због тога отеран са катедре у прогонство на Крим. Св. Максим је мучен и од последица мучења (одсечена му је десна рука и ишчупан језик) је преминуо. Међутим, Црква је прихватила управо његово, диотелитстко учење о две воље у Христу, што је озваничено на Шестом васељенском сабору у Цариграду (680-681)
- - - - - - - - - -
Почетак VII века био је обележен једним великим догађајем, појавом ислама. У кратком временском размаку од двадесет година нова вера, невероватним ширењем, освојила је највећи део источног света и распрострла се, на рачун Персије и Византије, од обала Окса до обала Великог Сирта.
634 г. војска калифа Омара нападе на Сирију. Византиске трупе бише потучене код Аџнадаина (634 г.); Дамаск паде у муслиманске руке (635 г.); пораз на Јармуку (636 г.) одлучи Ираклија да Сирију заувек напусти. На тај начин становништво, непријатељски расположено према Грцима, похита да приђе победиоцу. Јерусалим се предаде 637 г.; Антиохија би заузета 638 г. Затим дође ред на Месопотамију (639 г.) и Мисир који Амру освоји за две године (640-642 г.) не наилазећи на велики отпор; и Ираклије, остарео, болестан, умре очајан. Под његовим наследником Константом II (642-668 г.) Арабљани продужише да напредују. Киренаика и Триполис падоше у њихове руке (642-643 г.); 647 г. први пут продреше у северну Африку. Затим опустошише Малу Азију (651 г.) и потчинише Јерменску (653 г.). Стварањем флоте, најзад, они загрозише надмоћности коју је Византија имала дотада у источним морима. Освојили су Кипар (649 г.), опљачкали Родос (654 г,) и приредили грчком убојном бродовљу, којим је заповедао сам цар, чувени пораз на обалама Ликије (655 г.). Цариград је такође био у опасности, и Констант II, сматрајући да је Исток изгубљен, оде на Запад да тамо проведе последње године свога живота (663—668 г.).
То је значило олакшати предузећа омејадских калифа који су, од 660 г., владали у Дамаску. Отада, сваке године, Арабљани су правили упаде у Малу Азију; 668 г., допрли су до Халкедона. Истовремено су продужили ратовање на Западу и утврдили се у северној Африци, где су основали Кајруан (669 г.) и запретили Сицилији. Најзад, 673 г., они су предузели крајњи потхват: напали су на Цариград. Али је нови цар, Константин IV (668-685 г.), био енергичан владалац. Узалуд су јуришали Арабљани пуних пет година (673-678 г.) на византиску престоницу и са сува и са мора; нису успели да је освоје. Грчка флота, којој је недавни проналазак грчке ватре осигуравао неоспорну надмоћност, натера муслиманске лађе на повлачење и страховито их порази у силејским водама. На копну, калифова војска била је потучена у Азији. Моавија би принуђен да потпише мир (678 г.). То је био први застој ислама. Константин IV могао се поносити својим делом. Углед царства био је тако високо подигнут да су се сви непријатељи монархије приклонили пред њом: "И велики мир, каже хроничар Теофан, владаше на Истоку и на Западу".
- - - - - - - - - -
Цар је истовремено повратио мир и у цркви.
Верска политика Ираклијева имала је озбиљних последица. Монотелитство је, и у Африци и у Италији, изазвало велико незадовољство које се испољило у побуни картагинског (646 г.) и равенског (650 г.) егзарха против царске власти, све већом ненаклоношћу италијанског становништва, жестоким отпором римских папа. Узалуд је Констант II, да би умирио духове, издао указ назван Тип ("образац", 648 г.); узалуд је затворио и осудио папу Мартина I (653 г.); узалуд је лично отишао на Запад. Рим је морао да попусти; али, захваљујући овим околностима, Лангобарди беху извршили нова освојења. Константин IV схвати да се наметала друкчија политика. Губитак Мисира и Сирије учинио је излишним тражење слоге са монофизитима; учврстивши помоћу споразума са Римом верски мир, владалац се надао да ће у исти мах јаче привезати за царство преостале делове Италије и наћи слободног времена да се потпуно посвети политичким и војничким пословима монархије. Шести васељенски сабор у Цариграду (680-681 г.) имао је, према томе, за задатак да обнови верско јединство, и он, у пуној сагласности са папом, осуди монотелитску јерес и поново заведе православље.
То је био велики успех. Када је, 685 г., Константин IV умро, изгледало је да је царство пребродило кризу у којој умало није пропало. Несумњиво, оно је изишло из ње веома умањено; несумњиво, његово економско благостање било је озбиљно погођено губитком Мисира чије је жито било један од извора царства. Сирије чија је напредна индустрија претстављала једно од његових богатстава, пристаништа као Александрије, Газе, Берита, Антиохије, средишта изванредне трговачке делатности. Несумњиво, једна црна мрља се указивала на видику: Бугари, прешавши Дунав, беху се настанили 679 г. између реке и планине Балкана. Али, укупно узев, монархија је била одолела бесном налету ислама; одбрана земље је била обезбеђена великим административним преображај има; и царство, збијеније, једнородније, ослобођено опасности од источних тежња за отцепљењем и терета Запада (оно ће 698 г. изгубити Африку, као што је већ било изгубило Шпанију и половину Италије), чинило се да је, у новом и сасвим источњачком облику који је добило у VII веку, чврст организам сасвим способан за живот.
После тих великих војничких успеха Ираклије се трудио да помоћу верске политике поврати морално јединство царства и, да би наново придобио монофизите у Сирији и Мисиру, настојао је да нађе, у сагласности са патријархом Сергијем и Киром Александриским, помирљиво решење које би привело јеретике у крило православља. Тако је постало монотелитство, које је цар изнео у тумачењу вере познатом под именом Ектеза (638 г.) и које се трудио да наметне и монофизитима и римској цркви.
Царство је, захваљујући тим напорима, изгледало обновљено: његов углед на Истоку био је поново успосгављен; његов се утицај, покрштењем Хрвата и Срба, опет протегао на северозапад Балканског Полуострва. Али та сјајна спољашњост рђаво је прикривала стварну исцрпљеност. Стање финансија је било очајно; тежње за отцепљењем, које су толико допринеле успеху Персијанаца, нису биле отклоњене. За неколико година арабљанска најезда је уништила све резултате Ираклијевих победа, док је истовремено његова верска политика припремала клицу дуготрајних раздора и озбиљних сукоба.
Монотелитизам (на грчком језику μονοθελητισμός „једна воља“) је христолошко учење, проглашено за јерес, које се развило почетком 7. веку у Византији, као резултат настојања царске власти да успостави верско јединство у држави. Наиме, иако је монофизитизам био осуђен на Четвртом Васељенском Сабору, још увек је било много оних који нису били спремани да прихвате халкидонски орос о две природе у Христу. Због тога је цариградски патријарх Сергије I настојао да пронађе компромисно решење. Сматрао је да је могуће рећи да у Христу постоје две природе, али само једна воља. Ово погрешно учење прихватио је и римски папа Хонорије I, запавши у јерес.[1]
Монотелитском учењу отворено се супротставио свети Максим Исповедник који је тврдио да природа мора да има и сопствену природну вољу, те да би, ако бисмо прихватили да је Христос имао само једно вољу, из тога нужно следило да је имао и само једну природу или да је Његова људска природа била недостатна. Максима је подржао папа Мартин I (645-655), који је због тога отеран са катедре у прогонство на Крим. Св. Максим је мучен и од последица мучења (одсечена му је десна рука и ишчупан језик) је преминуо. Међутим, Црква је прихватила управо његово, диотелитстко учење о две воље у Христу, што је озваничено на Шестом васељенском сабору у Цариграду (680-681)
- - - - - - - - - -
Почетак VII века био је обележен једним великим догађајем, појавом ислама. У кратком временском размаку од двадесет година нова вера, невероватним ширењем, освојила је највећи део источног света и распрострла се, на рачун Персије и Византије, од обала Окса до обала Великог Сирта.
634 г. војска калифа Омара нападе на Сирију. Византиске трупе бише потучене код Аџнадаина (634 г.); Дамаск паде у муслиманске руке (635 г.); пораз на Јармуку (636 г.) одлучи Ираклија да Сирију заувек напусти. На тај начин становништво, непријатељски расположено према Грцима, похита да приђе победиоцу. Јерусалим се предаде 637 г.; Антиохија би заузета 638 г. Затим дође ред на Месопотамију (639 г.) и Мисир који Амру освоји за две године (640-642 г.) не наилазећи на велики отпор; и Ираклије, остарео, болестан, умре очајан. Под његовим наследником Константом II (642-668 г.) Арабљани продужише да напредују. Киренаика и Триполис падоше у њихове руке (642-643 г.); 647 г. први пут продреше у северну Африку. Затим опустошише Малу Азију (651 г.) и потчинише Јерменску (653 г.). Стварањем флоте, најзад, они загрозише надмоћности коју је Византија имала дотада у источним морима. Освојили су Кипар (649 г.), опљачкали Родос (654 г,) и приредили грчком убојном бродовљу, којим је заповедао сам цар, чувени пораз на обалама Ликије (655 г.). Цариград је такође био у опасности, и Констант II, сматрајући да је Исток изгубљен, оде на Запад да тамо проведе последње године свога живота (663—668 г.).
То је значило олакшати предузећа омејадских калифа који су, од 660 г., владали у Дамаску. Отада, сваке године, Арабљани су правили упаде у Малу Азију; 668 г., допрли су до Халкедона. Истовремено су продужили ратовање на Западу и утврдили се у северној Африци, где су основали Кајруан (669 г.) и запретили Сицилији. Најзад, 673 г., они су предузели крајњи потхват: напали су на Цариград. Али је нови цар, Константин IV (668-685 г.), био енергичан владалац. Узалуд су јуришали Арабљани пуних пет година (673-678 г.) на византиску престоницу и са сува и са мора; нису успели да је освоје. Грчка флота, којој је недавни проналазак грчке ватре осигуравао неоспорну надмоћност, натера муслиманске лађе на повлачење и страховито их порази у силејским водама. На копну, калифова војска била је потучена у Азији. Моавија би принуђен да потпише мир (678 г.). То је био први застој ислама. Константин IV могао се поносити својим делом. Углед царства био је тако високо подигнут да су се сви непријатељи монархије приклонили пред њом: "И велики мир, каже хроничар Теофан, владаше на Истоку и на Западу".
- - - - - - - - - -
Цар је истовремено повратио мир и у цркви.
Верска политика Ираклијева имала је озбиљних последица. Монотелитство је, и у Африци и у Италији, изазвало велико незадовољство које се испољило у побуни картагинског (646 г.) и равенског (650 г.) егзарха против царске власти, све већом ненаклоношћу италијанског становништва, жестоким отпором римских папа. Узалуд је Констант II, да би умирио духове, издао указ назван Тип ("образац", 648 г.); узалуд је затворио и осудио папу Мартина I (653 г.); узалуд је лично отишао на Запад. Рим је морао да попусти; али, захваљујући овим околностима, Лангобарди беху извршили нова освојења. Константин IV схвати да се наметала друкчија политика. Губитак Мисира и Сирије учинио је излишним тражење слоге са монофизитима; учврстивши помоћу споразума са Римом верски мир, владалац се надао да ће у исти мах јаче привезати за царство преостале делове Италије и наћи слободног времена да се потпуно посвети политичким и војничким пословима монархије. Шести васељенски сабор у Цариграду (680-681 г.) имао је, према томе, за задатак да обнови верско јединство, и он, у пуној сагласности са папом, осуди монотелитску јерес и поново заведе православље.
То је био велики успех. Када је, 685 г., Константин IV умро, изгледало је да је царство пребродило кризу у којој умало није пропало. Несумњиво, оно је изишло из ње веома умањено; несумњиво, његово економско благостање било је озбиљно погођено губитком Мисира чије је жито било један од извора царства. Сирије чија је напредна индустрија претстављала једно од његових богатстава, пристаништа као Александрије, Газе, Берита, Антиохије, средишта изванредне трговачке делатности. Несумњиво, једна црна мрља се указивала на видику: Бугари, прешавши Дунав, беху се настанили 679 г. између реке и планине Балкана. Али, укупно узев, монархија је била одолела бесном налету ислама; одбрана земље је била обезбеђена великим административним преображај има; и царство, збијеније, једнородније, ослобођено опасности од источних тежња за отцепљењем и терета Запада (оно ће 698 г. изгубити Африку, као што је већ било изгубило Шпанију и половину Италије), чинило се да је, у новом и сасвим источњачком облику који је добило у VII веку, чврст организам сасвим способан за живот.
