Андроник Комнин
Elita
- Poruka
- 24.201
Може ли закон да задире у интиму?
Ако муж не да изричит пристанак на секс, жена ће отићи с оне стране закона ако му скине панталоне. – Феминисти нису имали то у виду када су донели Истанбулску конвенцију.
Ако се кривично право буде примењивало мимо воље брачних партнера у сфери сексуалних односа, то ће у многим случајевима доводити до поремећених брачних односа, па чак и до престанка брачне заједнице, што свакако не би требало да буде циљ ни улога кривичног права.
То је једна од порука с недавно одржаног саветовања кривичара на Златибору. Београдски адвокат др Вељко Делибашић указао је на уобичајене ситуације из свакодневног живота, које могу постати кривично дело ако се Кривични законик Србије буде неопрезно усклађивао с Истанбулском конвенцијом.
Реч је о Конвенцији Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, коју је Србија ратификовала. Конвенција тражи од земаља потписница знатне измене кривичног дела силовања. За постојање овог тешког кривичног дела Истанбулска конвенција не захтева да је учињено под принудом, нити да је жртва пружала отпор, већ захтева само да жртва није дала пристанак на сексуални однос.
– Постоји опасност да се доследном применом Истанбулске конвенције дође у апсурдну ситуацију која не би имала никакво криминално-политичко оправдање. На пример, ако муж хоће да гледа финале светског првенства у фудбалу и због тога не жели сексуални однос и не даје пристанак за то, а његова супруга баш у том тренутку жели секс и започне неку сексуалну радњу, па чак и да не користи принуду, према Истанбулској конвенцији извршила би кривично дело јер нема пристанак свог супруга – рекао је др Делибашић.
Уколико би жена том приликом, како је навео адвокат, ипак успела на неки начин да изврши сексуални чин, према Истанбулској конвенцији радило би се о довршеном кривичном делу силовања. Наравно, супруг је не би пријавио полицији, али ако би сутрадан у разговору с колегама на послу у шали споменуо да није могао да гледа утакмицу јер је супруга „навалила на њега”, неко би могао да поднесе пријаву.
– Како према овој конвенцији за гоњење није потребан предлог брачног друга, супруга би била кривично гоњена. Могућност да у кривичном поступку супруг искористи своје право да не сведочи у поступку који се води против његове супруге, не умањује апсурдност ситуације јер увек постоји могућност да супруга призна извршење наведених радњи, а тиме и кривичног дела, што даље значи да би била осуђена. Зато приликом измена КЗ-а треба бити крајње опрезан. Феминисти, под чијим утицајем је донета Истанбулска конвенција и чији ставови преовлађују у њој, сигурно нису имали у виду ову могућност – каже др Вељко Делибашић.
За усклађивање кривичног законодавства Србије с Истанбулском конвенцијом посебно су важне обавезе које се односе на психичко насиље, прогањање, физичко насиље, принудни брак, генитално сакаћење жена, принудни абортус, принудну стерилизацију и сексуално узнемиравање. Ипак, најважнија и најкрупнија промена односи се на силовање, јер се захтева да се као кривично дело силовања пропишу све оне радње које су предузете без пристанка, па чак и у оним ситуацијама када уопште није употребљена било каква принуда. Непостојање пристанка мора бити обавезни елемент у опису силовања.
– Другим речима, сваки партнер у сексуалним односима убудуће ће морати да даје пристанак јер ће у супротном његов партнер или партнерка бити у криминалној зони – каже др Делибашић.
Наравно, цела ова прича има и другу страну медаље. Употреба силе и претње обично је подразумевала да жртва треба да пружи отпор уколико не пристаје на сексуални чин. Жене су пред судовима чак морале да доказују да нису могле да се одбране.
На конференцији Удружења тужилаца Србије, одржаној ове године на Копаонику, речено је да је доказивање силовања на суду веома тешко зато што жртва често не пружа отпор насилнику како би „сачувала живу главу”, па не постоје телесне повреде и трагови борбе, који би доказивали употребу силе.
– Сексуално насиље је могуће и без примене принуде, а пристанак или непристанак жртве је кључни моменат који треба доказати. У судској пракси земаља које већ примењују ово правило чак је заузет став да је на окривљеном терет доказивања да је постојао пристанак друге стране – рекао је професор кривичног права др Зоран Стојановић.
Он сматра да у нашем Кривичном законику не треба одустати од класичне дефиниције силовања, када је реч о основном облику овог кривичног дела, али да би се могао додати лакши облик који ће обухватити ситуације када је силовање извршено без пристанка жртве и без силе и претње учиниоца.
Према нашем Кривичног законику, силовање врши онај „ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин, употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог лица или њему блиске особе”.
– Закон не тражи да жртва пружа отпор. Потпуно је непотребно да жртва своју несагласност испољава пружањем отпора. Противљење може бити испољено на различите начине, почев од конклудентних радњи којима се показује непостојање жеље, затим изговореним речима да се не жели таква радња, односно да се на ту радњу не пристаје, преко најпонизнијих молби, плакања, па до изузетно снажног физичког отпора. Кривично дело постоји и у оним ситуацијама када је отпор изостао – објашњава др Делибашић.
Зато се може прописати ново кривично дело „обљуба без пристанка”, чиме би се наш Кривични законик ускладио с Истанбулском конвенцијом, јер она не захтева измену постојећег законског описа силовања. Други начин да се КЗ усклади са овом конвенцијом је прописивање лакшег облика силовања. У сваком случају, закључили су кривичари, неопходно је да се захтеви Истанбулске конвенције врло опрезно унесу у наше законе. Питање пристанка на сексуални чин ће сасвим сигурно отворити и проблем лажних пријава за силовање.
Афродизијаци у кривичном праву
У кривичном праву се под силом подразумева и примена хипнозе и омамљујућих средстава са циљем да се неко против своје воље доведе у несвесно стање или онеспособи за отпор. Оваквом силом се жртва доводи у стање у коме је неспособна за било какав отпор.
– Професор Шкулић наводи да омамљујућа средства можемо поделити на две врсте. Једну врсту би чиниле супстанце које жртву доводе у несвесно стање, односно стање опијености у мањем или већем степену, услед чега се смањују могућности пасивног субјекта у погледу пружања отпора, док другу врсту чине супстанце које својим афродизијачким деловањем буде код жртве неодољиву сексуалну жељу, чак и онда када такве жеље реално не би било, тако да тада отпора нема, али не зато што га жртва, у нормалним околностима не би пружила, већ услед дејства психоактивне супстанце – каже др Вељко Делибашић.
Ако муж не да изричит пристанак на секс, жена ће отићи с оне стране закона ако му скине панталоне. – Феминисти нису имали то у виду када су донели Истанбулску конвенцију.
Ако се кривично право буде примењивало мимо воље брачних партнера у сфери сексуалних односа, то ће у многим случајевима доводити до поремећених брачних односа, па чак и до престанка брачне заједнице, што свакако не би требало да буде циљ ни улога кривичног права.
То је једна од порука с недавно одржаног саветовања кривичара на Златибору. Београдски адвокат др Вељко Делибашић указао је на уобичајене ситуације из свакодневног живота, које могу постати кривично дело ако се Кривични законик Србије буде неопрезно усклађивао с Истанбулском конвенцијом.
Реч је о Конвенцији Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, коју је Србија ратификовала. Конвенција тражи од земаља потписница знатне измене кривичног дела силовања. За постојање овог тешког кривичног дела Истанбулска конвенција не захтева да је учињено под принудом, нити да је жртва пружала отпор, већ захтева само да жртва није дала пристанак на сексуални однос.
– Постоји опасност да се доследном применом Истанбулске конвенције дође у апсурдну ситуацију која не би имала никакво криминално-политичко оправдање. На пример, ако муж хоће да гледа финале светског првенства у фудбалу и због тога не жели сексуални однос и не даје пристанак за то, а његова супруга баш у том тренутку жели секс и започне неку сексуалну радњу, па чак и да не користи принуду, према Истанбулској конвенцији извршила би кривично дело јер нема пристанак свог супруга – рекао је др Делибашић.
Уколико би жена том приликом, како је навео адвокат, ипак успела на неки начин да изврши сексуални чин, према Истанбулској конвенцији радило би се о довршеном кривичном делу силовања. Наравно, супруг је не би пријавио полицији, али ако би сутрадан у разговору с колегама на послу у шали споменуо да није могао да гледа утакмицу јер је супруга „навалила на њега”, неко би могао да поднесе пријаву.
– Како према овој конвенцији за гоњење није потребан предлог брачног друга, супруга би била кривично гоњена. Могућност да у кривичном поступку супруг искористи своје право да не сведочи у поступку који се води против његове супруге, не умањује апсурдност ситуације јер увек постоји могућност да супруга призна извршење наведених радњи, а тиме и кривичног дела, што даље значи да би била осуђена. Зато приликом измена КЗ-а треба бити крајње опрезан. Феминисти, под чијим утицајем је донета Истанбулска конвенција и чији ставови преовлађују у њој, сигурно нису имали у виду ову могућност – каже др Вељко Делибашић.
За усклађивање кривичног законодавства Србије с Истанбулском конвенцијом посебно су важне обавезе које се односе на психичко насиље, прогањање, физичко насиље, принудни брак, генитално сакаћење жена, принудни абортус, принудну стерилизацију и сексуално узнемиравање. Ипак, најважнија и најкрупнија промена односи се на силовање, јер се захтева да се као кривично дело силовања пропишу све оне радње које су предузете без пристанка, па чак и у оним ситуацијама када уопште није употребљена било каква принуда. Непостојање пристанка мора бити обавезни елемент у опису силовања.
– Другим речима, сваки партнер у сексуалним односима убудуће ће морати да даје пристанак јер ће у супротном његов партнер или партнерка бити у криминалној зони – каже др Делибашић.
Наравно, цела ова прича има и другу страну медаље. Употреба силе и претње обично је подразумевала да жртва треба да пружи отпор уколико не пристаје на сексуални чин. Жене су пред судовима чак морале да доказују да нису могле да се одбране.
На конференцији Удружења тужилаца Србије, одржаној ове године на Копаонику, речено је да је доказивање силовања на суду веома тешко зато што жртва често не пружа отпор насилнику како би „сачувала живу главу”, па не постоје телесне повреде и трагови борбе, који би доказивали употребу силе.
– Сексуално насиље је могуће и без примене принуде, а пристанак или непристанак жртве је кључни моменат који треба доказати. У судској пракси земаља које већ примењују ово правило чак је заузет став да је на окривљеном терет доказивања да је постојао пристанак друге стране – рекао је професор кривичног права др Зоран Стојановић.
Он сматра да у нашем Кривичном законику не треба одустати од класичне дефиниције силовања, када је реч о основном облику овог кривичног дела, али да би се могао додати лакши облик који ће обухватити ситуације када је силовање извршено без пристанка жртве и без силе и претње учиниоца.
Према нашем Кривичног законику, силовање врши онај „ко принуди другог на обљубу или са њом изједначен чин, употребом силе или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело тог лица или њему блиске особе”.
– Закон не тражи да жртва пружа отпор. Потпуно је непотребно да жртва своју несагласност испољава пружањем отпора. Противљење може бити испољено на различите начине, почев од конклудентних радњи којима се показује непостојање жеље, затим изговореним речима да се не жели таква радња, односно да се на ту радњу не пристаје, преко најпонизнијих молби, плакања, па до изузетно снажног физичког отпора. Кривично дело постоји и у оним ситуацијама када је отпор изостао – објашњава др Делибашић.
Зато се може прописати ново кривично дело „обљуба без пристанка”, чиме би се наш Кривични законик ускладио с Истанбулском конвенцијом, јер она не захтева измену постојећег законског описа силовања. Други начин да се КЗ усклади са овом конвенцијом је прописивање лакшег облика силовања. У сваком случају, закључили су кривичари, неопходно је да се захтеви Истанбулске конвенције врло опрезно унесу у наше законе. Питање пристанка на сексуални чин ће сасвим сигурно отворити и проблем лажних пријава за силовање.
Афродизијаци у кривичном праву
У кривичном праву се под силом подразумева и примена хипнозе и омамљујућих средстава са циљем да се неко против своје воље доведе у несвесно стање или онеспособи за отпор. Оваквом силом се жртва доводи у стање у коме је неспособна за било какав отпор.
– Професор Шкулић наводи да омамљујућа средства можемо поделити на две врсте. Једну врсту би чиниле супстанце које жртву доводе у несвесно стање, односно стање опијености у мањем или већем степену, услед чега се смањују могућности пасивног субјекта у погледу пружања отпора, док другу врсту чине супстанце које својим афродизијачким деловањем буде код жртве неодољиву сексуалну жељу, чак и онда када такве жеље реално не би било, тако да тада отпора нема, али не зато што га жртва, у нормалним околностима не би пружила, већ услед дејства психоактивне супстанце – каже др Вељко Делибашић.
Глас "жртве", против гласа "силоватеља"? А нигде материјалних доказа (модрице, црвенило, огреботине...)
): Primedbe. 
