Uočih da je ovo mesto na forumu rezervisano za žene pa rekoh sebi da ću tu možda dobiti odgovor na pitanje zašto žene pomahnitaju kad se dokopaju neke vlasti?
A da su sklone ``napoleonisanju`` tvrdim iz ličnog iskustva jer beše baš ovako:
Gadnih 90ih radio sam razne poslove da preživim pa sam neko vreme bio honorarac u jednoj velikoj državnoj firmi. I maltene na početku radnog veka zalomi mi se šef ženskog pola.
Žena je bila luda 360 stepeni u sekundi jer je urlala apsolutno na svakog, uvek i prilikom svakog obraćanja. Na podređene, na muža kad je zove telefonom, na stranke, na uvelo cveće u kancelariji, na fijoku koja nema nečeg što njoj treba, dakle na ljude, životinje i predmete. Ukratko na sve sem na generalnog direktora koji joj je bio švaler i sa njom je bila u skroz maznom fazonu tipa – Jao druže direktore, kako ste me juče pocepali!
Dođu neki stranački kadrovi, mene normalno najure odatle po isteku ugovora ali se ja brzo zaposlim u jednoj mnogo fenski firmi, na glasu, puna fenomenalnih devojčica ali ha, opet mi žena šef. Mlada, lepa, ali opet prekid.
Dane na poslu je provodila dopisujući se sa dečkom iz Italije, te za vikend se nalaze u Milanu, za sledeći u Opatiji, pa u Monte nečemu i sve to prepričava u nedogled potčinjenima. Sve svoje obaveze tovari na pomenute, ko se buni da mu nije u opisu radnog mesta nestane sa posla za dva dana, ceo sektor radi za njen nerad a kad ode kod viših šefova o potčinjenima sve najgore govori i niko ne opstaje na poslu duže od pola godine. Žena razvila sistem sopstvene udobnosti na radnom mestu maksimalno.
Ja normalno zapalim na drugi posao čim mi se ukazala prva prilika i nećete mi verovati budem podređen direktno gazdarici!
Za onu prvu sam rekao da je bila luda ali ova je bila histerična. Ako je nekom pisalo na čelu PMS – ČUVAJ SE ODRON onda je to bila dotična. Sklonost mobingu u njenom slučaju blaga je formulacija. A kako joj je cela familija radila u firmi radni dan je delovao kao konstantna porodično-poslovna svađa u najmračnijem izdanju. Ona je patila od sindroma – žrtva meseca. Dakle svakog meseca je imala neku žrtvu među uposlenima koja je morala da istrpi sve vidove torture koju ženski um može da smisli, vrhunac maltretiranja bi, kao što rekoh, usledio u PMS fazi a interesovanje za dotadašnju žrtvu bi splašnjavalo nakon petog uloška što je značilo – da se pripremi sledeći.
Na sledećem poslu sam bio svakodnevno suočen sa gazdinom sestričinom koja pola radnog vremena halucinira, itd. itd.
I tako Bog jednog dana pogleda na mene i smesti me na posao bez šefovica koje viđam svakodnevno. Imao sam, razume se i bata šefove ali niti jedan nije bio ni nalik harpijama pod kojima sam služio i službovao.
Što je najzanimljivije, za većinu žena čije sam šefovanje opisao ljudi koji su ih znali iz predšefovske faze tvrde da su bile tihe, povučene, nimalo agresivne, gotovo krotke.
Nije mi dakle bila namera da generalizujem ali je moje iskustvo bez preterivanja takvo a i od mnogih sam čuo slične pa i gore priče.
Dakle drage žene, šta je to u ženama zbog čega im izrastu kandže i očnjaci kad osete vlast?
A da su sklone ``napoleonisanju`` tvrdim iz ličnog iskustva jer beše baš ovako:
Gadnih 90ih radio sam razne poslove da preživim pa sam neko vreme bio honorarac u jednoj velikoj državnoj firmi. I maltene na početku radnog veka zalomi mi se šef ženskog pola.
Žena je bila luda 360 stepeni u sekundi jer je urlala apsolutno na svakog, uvek i prilikom svakog obraćanja. Na podređene, na muža kad je zove telefonom, na stranke, na uvelo cveće u kancelariji, na fijoku koja nema nečeg što njoj treba, dakle na ljude, životinje i predmete. Ukratko na sve sem na generalnog direktora koji joj je bio švaler i sa njom je bila u skroz maznom fazonu tipa – Jao druže direktore, kako ste me juče pocepali!
Dođu neki stranački kadrovi, mene normalno najure odatle po isteku ugovora ali se ja brzo zaposlim u jednoj mnogo fenski firmi, na glasu, puna fenomenalnih devojčica ali ha, opet mi žena šef. Mlada, lepa, ali opet prekid.
Dane na poslu je provodila dopisujući se sa dečkom iz Italije, te za vikend se nalaze u Milanu, za sledeći u Opatiji, pa u Monte nečemu i sve to prepričava u nedogled potčinjenima. Sve svoje obaveze tovari na pomenute, ko se buni da mu nije u opisu radnog mesta nestane sa posla za dva dana, ceo sektor radi za njen nerad a kad ode kod viših šefova o potčinjenima sve najgore govori i niko ne opstaje na poslu duže od pola godine. Žena razvila sistem sopstvene udobnosti na radnom mestu maksimalno.
Ja normalno zapalim na drugi posao čim mi se ukazala prva prilika i nećete mi verovati budem podređen direktno gazdarici!
Za onu prvu sam rekao da je bila luda ali ova je bila histerična. Ako je nekom pisalo na čelu PMS – ČUVAJ SE ODRON onda je to bila dotična. Sklonost mobingu u njenom slučaju blaga je formulacija. A kako joj je cela familija radila u firmi radni dan je delovao kao konstantna porodično-poslovna svađa u najmračnijem izdanju. Ona je patila od sindroma – žrtva meseca. Dakle svakog meseca je imala neku žrtvu među uposlenima koja je morala da istrpi sve vidove torture koju ženski um može da smisli, vrhunac maltretiranja bi, kao što rekoh, usledio u PMS fazi a interesovanje za dotadašnju žrtvu bi splašnjavalo nakon petog uloška što je značilo – da se pripremi sledeći.
Na sledećem poslu sam bio svakodnevno suočen sa gazdinom sestričinom koja pola radnog vremena halucinira, itd. itd.
I tako Bog jednog dana pogleda na mene i smesti me na posao bez šefovica koje viđam svakodnevno. Imao sam, razume se i bata šefove ali niti jedan nije bio ni nalik harpijama pod kojima sam služio i službovao.
Što je najzanimljivije, za većinu žena čije sam šefovanje opisao ljudi koji su ih znali iz predšefovske faze tvrde da su bile tihe, povučene, nimalo agresivne, gotovo krotke.
Nije mi dakle bila namera da generalizujem ali je moje iskustvo bez preterivanja takvo a i od mnogih sam čuo slične pa i gore priče.
Dakle drage žene, šta je to u ženama zbog čega im izrastu kandže i očnjaci kad osete vlast?
u nanošenju bola inferiornima...?
