jeremijabg
Poznat
- Poruka
- 9.920
МОЛИТВА НЕРОЂЕНОГ ДЕТЕТА 
Uploaded with ImageShack.us
Мама, дозволи ми да живим… Ти – моја једина мама. Ја те волим од самог почетка, зато што живим у теби. У нама тече иста крв. Ја чујем сваки откуцај твога срца. Радујем се кад се ти радујеш, тужан сам кад си ти тужна. Осећам сваки твој бол, страх, и на мене се слива сва твоја огорченост.
Ти мислиш да ћу те омести у твојој каријери и слободи, и зато што је могуће брже хоћеш да ме се ослободиш, још нерођеног, по речима лекара – ”угрушка крви”. Али ја ти кажем – жив сам. Замоли лекаре да укључе ултразвучни апарат, видећеш тада ко говори истину. Не слушај никога, осим мене. Лекари не знају, или неће да знају, какав ће твој живот бити након тога, када се ослободиш мене. Ја те жалим, моја мама. Ти се надаш, да ћеш наћи срећу у својој животној каријери, али спокој, који ћеш изгубити, нико и ништа не може ти вратити. Ти говориш да немаш услове да ме одгајаш. Ја те разумем и не питам много. Ти, вероватно, знаш, да постоје многе организације, које помажу таквима, као што сам ја. Постоје такође људи, који желе да имају децу, они би ме прихватили. Не убијај ме. Ја морам да живим, АКО НЕ С ТОБОМ, ОНО РАДИ ТЕБЕ.
Када будеш усамљена, од свих напуштена и несрећна, ја ћу те наћи, бринућу о теби, приљубићу те на срце. Пристани, послушај ме. Ја знам да ме ниси планирала. Али баш ти си мени била дана и ја сам те заволео, јер сваки човек има само једну јединствену маму. ДОЗВОЛИ МИ ДА ЖИВИМ… И ТИ ЗБОГ ТОГА НИКАД НЕЋЕШ ЗАЖАЛИТИ.
Твој малишан
Архимандрит Рафаил (Карелин): Казна над нерођеним
имаге
(о страшном греху абортуса)
Свугде слушамо реч “мир”, али је то лаж. То је гнусно лицемерје. То је једна од зверских гримаса савременог цивилизованог света. Око нас се води рат, непрекидан и жесток, где нема ни примирја ни свшетка, где нема победника и побеђених, већ само џелати и њихове жртве. Тај је рат захватио цео свет, а нарочито оне државе које се поносе својом цивилизацијом, културом и прогресом. Тај рат је нечовечна, методична борба, геноцид, који нема преседента или поређења у савременој историји човечанства. То је рат родитеља против своје деце. То је рат у коме се лију потоци крви, у коме је убиство спрегнуто са мучењем.
То бојиште, које сваке године односи многе десетине милиона жртава са лицемерјем, карактеристичним за данашњег човека, из некаквих разлога не назива се својим правим именом, стратиштем невиних и незаштићених, садизмом, озакоњеним правом на убиство и злочином, већ скривено, маглом замаскираним и бесавесно лицемерним термином абортус. “Избацивати напоље”, као да је реч о непотребном отпатку који се избацује из куће на ђубриште, а не о живом створењу, детету. У бивсем Совјетском Савезу годишње се вршило 7-8 милиона абортуса, регистрованих у медицинским установама. Број тајних абортуса је неизмеран. Огроман број жртава је однео ИИ светски рат, но у просеку, за то исто време, деце убијених од стране родитеља било је много више него војника погинулих на фронту. Та тамна страна живота савременог човечанства јасно показује да се цивилизација претворила у ескалацију суровости. Ми чујемо позиве на мир, али око нас не да се наставља, него и расте крваво војиште које је по количини жртава превазишло све инвазије Хуна и Монгола, а по суровости надмасује тиране и џелате у конц-логорима и гулазима. Жртава тог невидљивог рата је више него свих ратова заједно узетих, од свих убистава и казни. Тим злочином прецртава се све, не само Божји Закон, него и људско право. Већ од момента зачећа образује се живи организам, који у себи носи сав потенцијал људске личности. Експериментално су доказане сложене и циљне реакције плода према средини која га окрузује. То створење поседује осећај бола и зеље за животом.
Озакоњење абортуса обезвређује све моралне и правне кодексе, чији је циљ заштита људског живота. Наш први закључак: плод као људска личност треба заштиту, плод као људска личност није за уништавање. Принципијелна разлика између убиства плода и других видова убиства не постоји. Право или некажњивост абортуса испуњава родитеље правом које не припада ни једном човеку, правом тиранина, који може по свом уверењу и произвољности остављати у животу или убијати своје поданике. Некажњивост абортуса, отсуство моралних и правних закона заштите плода и његовог неотуђивог права на живот чине лицемерним и бесмисленим све декларације о заштити достојанства и слободе човека.
Убиство незаштићеног је најподлији, најмрскији вид убиства, па зато родитељи решивши се на убиство незаштићеног младенца могу, при стицају околности, учинити било који злочин. Афоризам древних судија је гласио: “Боље је оправдати десет кривих него казнити једног невиног.” Овде се невини кажњава смрћу, при чему се садистички кида на комаде.
Некада се није прузала рука џелату и није се седело за истим столом, а савременим џелатима - према родитељима који убијају децу и лекарима, који мозда и несвесно у овом случају постају професионални убице - јавно мњење не исказује неслагање. Значи, цело друштво учествује у убиствима. Дузност лекара је да помаже, цак и непријатељу, док у овом случају постаје подобан најамном убици.
Убиство младенаца је злочин против Бозанског и људског права, против саме идеје породице и супружништва, против саме људске природе, против свог народа и целог човечанства. Убиство деце је згуснути егоизам, суровост, кукавичлук и лицемерје.
Породица је по хришћанском учењу мала домаћа црква, а абортуси је претварају у разбојничку јазбину. Породица је узајамна помоћ и опште право у пролазном и у вечном животу, а у овом случају људи увлаче један другог у преступништво, у моралну погибао: уместо друзења и потпомагања, поступају једни према другим горе од најљућих непријатеља. Породица је узајамна љубав. Може ли се волети убица свог детета, цак и ако су оба родитеља криви за то? Злочин и људска крв никада не уједињују, већ само разједињују, па је због тога и број развода једнак броју абортуса. Убиство младенца профанише сложене и разгранате међусобне односе супрузника, сводеци их само на секс, који не може дати ни срећу, ни душевну топлину; на култ наслађивања, у коме постоји нешто сурово и безобразно.
Доказано је да деца наслеђују не само физичке особине, већ и одређене душевне квалитете својих родитеља. Емотивни живот родитеља одражава се приликом наслеђивања и прелази у виду предодређености на децу. Родитељи који су се одлучили на убиство детета, већ су у свој генетски фонд унели предодређеност за убиство, које ће обременити психику будуће деце, а понекад се душевно својство предаје индиректно, то јест кроз поколења. Због тога родитељи који су се решили на убиство свог детета врсе злочин не само над њим, већ и пред децом коју су оставили у животу. Родитељи који су предали својој деци потенцијал суровости и подсвесног стремљења ка убиству, често и сами постају жртве зестине своје деце и чуде се одакле, по њиховом мишљењу, таква неправда.
За хришћанина, убиство младенаца је не само морални пад и деградација човека, већ и страсан духовни бездан. У Библији пише: “Не убиј”. Та заповест је непроменљиви услов савеза човека са Богом. При нарусењу заповести, човек једнострано раскида савез, он остаје без Бога…
У Картагени је постајао идол по имену Молох. Био је направљен од бакра и сребра. Унутар њега је ложена ватра до усијања. На испружене руке идола полагали су децу коју су родитељи добровољно приносили. Убиство детета рачунало се за највећу жртву демону. Да би пригушили дечје крике, жреци су свирали, певали и играли. Молох је важио за идола богатства. И сада том демону богатства (наслађивања) и хедонизма приносе на жртву децу. Неки се правдају и говоре: “Учинили смо то из нузде.” Парадокс је у томе да су бројније породице сиромашних него богатих. Истребљење хананејских племена псалмопевац Давид објашњава Божјим карањем за приносења људских жртава. У вештичијим и магијским ритуалима средњег века, кулминација је била убиство младенца, па се због тога, са мистичке тачке гледишта, абортус може посматрати као несвесно поклоњење демону, као општесветска хекатомба (масовна убиства) у цаст богиње Хекате, богиње цародејства и смрти коју изображавају обмотану змијама. То је несвесно призивање демона - и демон се неодвојиво налази са таквим људима.
(II)
За време рата између Енглеза и Француза, који се звао и стогодишњи, један од најуспешнијих војсковођа Француске био је барон де Ре. Живот овог човека личио је на страшну причу, али на несрећу и на стид човечанства, то није прича нити космарна легенда, већ истина забележена у судским списима и историјским хроникама.
Као дете остао је без оца, а мајка га је оставила на бригу деди. Добио је најблиставије светско образовање, али без икаквих моралих основа. Већ са 25 година постао је маршал Француске и блистао је не само војним подвизима, но и својим префињеним васпитањем, манирима, познавањем уметности и философије. Наследио је огромно имање и његов двор се у раскоши поредио са краљевским. Из свих крајева Француске сливали су се потоци гостију. У његовим замцима налазили су склониште и несебичну помоћ музичари, песници, уметници и трубадури. Но, такав живот није могао дуго трајати. Сандуци са благом почели су да се празне.
--
Uploaded with ImageShack.us
Мама, дозволи ми да живим… Ти – моја једина мама. Ја те волим од самог почетка, зато што живим у теби. У нама тече иста крв. Ја чујем сваки откуцај твога срца. Радујем се кад се ти радујеш, тужан сам кад си ти тужна. Осећам сваки твој бол, страх, и на мене се слива сва твоја огорченост.
Ти мислиш да ћу те омести у твојој каријери и слободи, и зато што је могуће брже хоћеш да ме се ослободиш, још нерођеног, по речима лекара – ”угрушка крви”. Али ја ти кажем – жив сам. Замоли лекаре да укључе ултразвучни апарат, видећеш тада ко говори истину. Не слушај никога, осим мене. Лекари не знају, или неће да знају, какав ће твој живот бити након тога, када се ослободиш мене. Ја те жалим, моја мама. Ти се надаш, да ћеш наћи срећу у својој животној каријери, али спокој, који ћеш изгубити, нико и ништа не може ти вратити. Ти говориш да немаш услове да ме одгајаш. Ја те разумем и не питам много. Ти, вероватно, знаш, да постоје многе организације, које помажу таквима, као што сам ја. Постоје такође људи, који желе да имају децу, они би ме прихватили. Не убијај ме. Ја морам да живим, АКО НЕ С ТОБОМ, ОНО РАДИ ТЕБЕ.
Када будеш усамљена, од свих напуштена и несрећна, ја ћу те наћи, бринућу о теби, приљубићу те на срце. Пристани, послушај ме. Ја знам да ме ниси планирала. Али баш ти си мени била дана и ја сам те заволео, јер сваки човек има само једну јединствену маму. ДОЗВОЛИ МИ ДА ЖИВИМ… И ТИ ЗБОГ ТОГА НИКАД НЕЋЕШ ЗАЖАЛИТИ.
Твој малишан
Архимандрит Рафаил (Карелин): Казна над нерођеним
имаге
(о страшном греху абортуса)
Свугде слушамо реч “мир”, али је то лаж. То је гнусно лицемерје. То је једна од зверских гримаса савременог цивилизованог света. Око нас се води рат, непрекидан и жесток, где нема ни примирја ни свшетка, где нема победника и побеђених, већ само џелати и њихове жртве. Тај је рат захватио цео свет, а нарочито оне државе које се поносе својом цивилизацијом, културом и прогресом. Тај рат је нечовечна, методична борба, геноцид, који нема преседента или поређења у савременој историји човечанства. То је рат родитеља против своје деце. То је рат у коме се лију потоци крви, у коме је убиство спрегнуто са мучењем.
То бојиште, које сваке године односи многе десетине милиона жртава са лицемерјем, карактеристичним за данашњег човека, из некаквих разлога не назива се својим правим именом, стратиштем невиних и незаштићених, садизмом, озакоњеним правом на убиство и злочином, већ скривено, маглом замаскираним и бесавесно лицемерним термином абортус. “Избацивати напоље”, као да је реч о непотребном отпатку који се избацује из куће на ђубриште, а не о живом створењу, детету. У бивсем Совјетском Савезу годишње се вршило 7-8 милиона абортуса, регистрованих у медицинским установама. Број тајних абортуса је неизмеран. Огроман број жртава је однео ИИ светски рат, но у просеку, за то исто време, деце убијених од стране родитеља било је много више него војника погинулих на фронту. Та тамна страна живота савременог човечанства јасно показује да се цивилизација претворила у ескалацију суровости. Ми чујемо позиве на мир, али око нас не да се наставља, него и расте крваво војиште које је по количини жртава превазишло све инвазије Хуна и Монгола, а по суровости надмасује тиране и џелате у конц-логорима и гулазима. Жртава тог невидљивог рата је више него свих ратова заједно узетих, од свих убистава и казни. Тим злочином прецртава се све, не само Божји Закон, него и људско право. Већ од момента зачећа образује се живи организам, који у себи носи сав потенцијал људске личности. Експериментално су доказане сложене и циљне реакције плода према средини која га окрузује. То створење поседује осећај бола и зеље за животом.
Озакоњење абортуса обезвређује све моралне и правне кодексе, чији је циљ заштита људског живота. Наш први закључак: плод као људска личност треба заштиту, плод као људска личност није за уништавање. Принципијелна разлика између убиства плода и других видова убиства не постоји. Право или некажњивост абортуса испуњава родитеље правом које не припада ни једном човеку, правом тиранина, који може по свом уверењу и произвољности остављати у животу или убијати своје поданике. Некажњивост абортуса, отсуство моралних и правних закона заштите плода и његовог неотуђивог права на живот чине лицемерним и бесмисленим све декларације о заштити достојанства и слободе човека.
Убиство незаштићеног је најподлији, најмрскији вид убиства, па зато родитељи решивши се на убиство незаштићеног младенца могу, при стицају околности, учинити било који злочин. Афоризам древних судија је гласио: “Боље је оправдати десет кривих него казнити једног невиног.” Овде се невини кажњава смрћу, при чему се садистички кида на комаде.
Некада се није прузала рука џелату и није се седело за истим столом, а савременим џелатима - према родитељима који убијају децу и лекарима, који мозда и несвесно у овом случају постају професионални убице - јавно мњење не исказује неслагање. Значи, цело друштво учествује у убиствима. Дузност лекара је да помаже, цак и непријатељу, док у овом случају постаје подобан најамном убици.
Убиство младенаца је злочин против Бозанског и људског права, против саме идеје породице и супружништва, против саме људске природе, против свог народа и целог човечанства. Убиство деце је згуснути егоизам, суровост, кукавичлук и лицемерје.
Породица је по хришћанском учењу мала домаћа црква, а абортуси је претварају у разбојничку јазбину. Породица је узајамна помоћ и опште право у пролазном и у вечном животу, а у овом случају људи увлаче један другог у преступништво, у моралну погибао: уместо друзења и потпомагања, поступају једни према другим горе од најљућих непријатеља. Породица је узајамна љубав. Може ли се волети убица свог детета, цак и ако су оба родитеља криви за то? Злочин и људска крв никада не уједињују, већ само разједињују, па је због тога и број развода једнак броју абортуса. Убиство младенца профанише сложене и разгранате међусобне односе супрузника, сводеци их само на секс, који не може дати ни срећу, ни душевну топлину; на култ наслађивања, у коме постоји нешто сурово и безобразно.
Доказано је да деца наслеђују не само физичке особине, већ и одређене душевне квалитете својих родитеља. Емотивни живот родитеља одражава се приликом наслеђивања и прелази у виду предодређености на децу. Родитељи који су се одлучили на убиство детета, већ су у свој генетски фонд унели предодређеност за убиство, које ће обременити психику будуће деце, а понекад се душевно својство предаје индиректно, то јест кроз поколења. Због тога родитељи који су се решили на убиство свог детета врсе злочин не само над њим, већ и пред децом коју су оставили у животу. Родитељи који су предали својој деци потенцијал суровости и подсвесног стремљења ка убиству, често и сами постају жртве зестине своје деце и чуде се одакле, по њиховом мишљењу, таква неправда.
За хришћанина, убиство младенаца је не само морални пад и деградација човека, већ и страсан духовни бездан. У Библији пише: “Не убиј”. Та заповест је непроменљиви услов савеза човека са Богом. При нарусењу заповести, човек једнострано раскида савез, он остаје без Бога…
У Картагени је постајао идол по имену Молох. Био је направљен од бакра и сребра. Унутар њега је ложена ватра до усијања. На испружене руке идола полагали су децу коју су родитељи добровољно приносили. Убиство детета рачунало се за највећу жртву демону. Да би пригушили дечје крике, жреци су свирали, певали и играли. Молох је важио за идола богатства. И сада том демону богатства (наслађивања) и хедонизма приносе на жртву децу. Неки се правдају и говоре: “Учинили смо то из нузде.” Парадокс је у томе да су бројније породице сиромашних него богатих. Истребљење хананејских племена псалмопевац Давид објашњава Божјим карањем за приносења људских жртава. У вештичијим и магијским ритуалима средњег века, кулминација је била убиство младенца, па се због тога, са мистичке тачке гледишта, абортус може посматрати као несвесно поклоњење демону, као општесветска хекатомба (масовна убиства) у цаст богиње Хекате, богиње цародејства и смрти коју изображавају обмотану змијама. То је несвесно призивање демона - и демон се неодвојиво налази са таквим људима.
(II)
За време рата између Енглеза и Француза, који се звао и стогодишњи, један од најуспешнијих војсковођа Француске био је барон де Ре. Живот овог човека личио је на страшну причу, али на несрећу и на стид човечанства, то није прича нити космарна легенда, већ истина забележена у судским списима и историјским хроникама.
Као дете остао је без оца, а мајка га је оставила на бригу деди. Добио је најблиставије светско образовање, али без икаквих моралих основа. Већ са 25 година постао је маршал Француске и блистао је не само војним подвизима, но и својим префињеним васпитањем, манирима, познавањем уметности и философије. Наследио је огромно имање и његов двор се у раскоши поредио са краљевским. Из свих крајева Француске сливали су се потоци гостију. У његовим замцима налазили су склониште и несебичну помоћ музичари, песници, уметници и трубадури. Но, такав живот није могао дуго трајати. Сандуци са благом почели су да се празне.
--
Poslednja izmena:
