O odlascima i vraćanjima

Dugo nisam mogla da prestanem da plačem svaki put kada bi neko od mene, ma na koliko kratko, ma gde odlazio.
Posle sam se navikla. Posle se uvek navikneš.
Odlasci i vraćanja su samo počeci, ono između je teže. Tačno između dolaska i odlaska, tačno između dve autobuske stanice. Kao sreda. Taman između ponedeljka i petka.
Posle sam se navikla.
Sada se samo satima vučem kao gluva kučka, svaki put kada shvatim da je granica između moja dva života, života kada niko nigde ne odlazi, kada smo svi na okupu, kada su duhovi mirni, i drugog, života kada sam sasvim sama, da je ta granica između njih oštra i često nepremostiva. Onda popijem kafu ili odspavam, i sve bude u redu.
 
Kliknite za proširenje...
da...hvala na podrshkama BigZexy :lol:
ali ja se ne slazem sa tim....ustvari sve zavisi koliko vreme (i psihichki) provodish sa tom osobom,iz toga vidish i koliko je poznajesh...
a ti alex..to je tvoje lichno mishljenje..ne mora da znachi da je i kod drugih tako ;)

****sweet sixteen****
 
Poslednja izmena:
Hmmm... ma koliko pokusavala, ne mogu da izvucem pametan zakljucak.
Ja moje dolaske i odlaske i ljubljenje vikendima ne bih menjala za nekakvu drugu vezi. Nasa veza tako funkcionise, i sta da radimo.

Sinoc smo pricali o tome sto je rekao BigZexy2000 i dosli do zakljucka da se ljudi menjaju. Ako ne prisustvujete svakoj promeni kroz koju partner-ka prolazi, rezultat menjanja ce, naravno, biti nesto sasvim novo, sasvim neocekivano. Neko koga ne poznajete. I to je tako i kod ljudi koji zive zajedno.

Sve dok razgovaramo bar 2,5 h dnevno i dok krademo svaki minut da se vidimo, ova veza je nesto najdivnije sto postoji, i nema opasnosti.

(usput, mi smo i pre nego sto smo ziveli razdvojeno, ziveli pola godine u istom gradu. mozda je to doprinelo tome da nasa veza bude tako jaka)
 
Desetka za Duska Radovica, on je uvek znao sta da kaze!
A i saucesnicko-sapatnicki pozdrav svim Penelopama na forumu. Ne dajte se! Moje iskustvo kaze - osmisljavajte dane, igrajte igrice, crtkajte, pisite, pravite male rituale, navikavajte se na razdvojenost.
I cmizdrite, ako bas mora. Mislim, devojcice smo, to bar smemo da radimo!

I meni je uek lakse kada ja odlazim, ono vreme u autobusu mi je nekako korak izmedju "naseg" zivota i "mog" zivota, vreme da se aklimatizujem na samocu. Kada on odlazi od mene, taj korak ne postoji, i neverovatno mi je kako je delic sekunde potreban da se jedan zivot preobrati u nesto ne-zivotno.
 
Evo me medju vama! Moja VND traje skoro 9 godina. Nas nisu samo gradovi razdvajali, vec i drzave.
Nikada nisam volela ceremonijalna ispracanja zato sto su to za mene bili najbolniji trenuci i valjda je to bio moj nacin da pobegnem ili izbegnem tugu. Ne znam koliko sam u tome uspevala, ali mi se bar cinilo da je tako lakse. Posle sam se nekako navikla... kad znas da je ljubav prisutna, lakse naviknes.
Posle 5 godina VND sam presla da zivim i radim u BG, gde vise nisam osecala neku veliku udaljenost BG-KV iako povremeno moram opet da odem u inostranstvo jer moj posao to zahteva. Moja veza traje i danas, krunisace se brakom 31.12.2007.
Ljubav ne poznaje granice, ljubav nema religiju, ako je prava ona je uvek prisutna i to je ono sto potrebno za kvalitetan zivot dvoje ljudi.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top