O modernoj filozofiji

Објективан свет каквим га опажамо не постоји као такав изван свести субјекта који опажа. Постојање објекта по себи је апсурд. Нема неке стварности која се рефлектује у сензацијама, када је јасно да никаква стварност не може постојати као таква независно од тих сензација, esse est percipi ! Те сензације су сва ствaрност а изван њих нема никаквих ствари, никаквих објеката, већ ткз. "ствари по себи", а која је трансцендентна.

Видите, ово управо изнето је највеће откриће у историји западне филозофске мисли давно изречено. Уместо да се после тога, цела филозофија ослони на то, она је потпуно у својој декаденцији скренула на путеве апсурда и бесмисла. Претворила се у "филозофију језика" а научном методу препустила свој посао објашњења суштине света и живота.

То је последица тог егоизма људи, који не могу да прихвате да смо дошли у нечему на врх планине и да нема даље. Да је сваки даљи "напредак" заправо пад, или силажење са врха на кога смо се успели.

Тако, после врхунца уметничког израза у музици а који је достигнут у класицизму, имамо "напредак" то јест декаденцију од божанских мелодија Моцарта, до чистог ритма ударања у бубњеве данас, баш попут там там друмбовања Афричких племена а што људи зову "музика"

Такође, са висина рецимо скулптуре Микеланђеловог Давида "напредовали смо" данас до ове недавно откривене скулптуре модерног уметника у истом том Риму ... напредак нема шта !:

Коначно, исто тако, после врхунца филозофије достигнутим почетком деветнаестог века, имамо данас "напредак" који је кулминирао у филозофији језика "модерне филозофије". У обичној играрији празних појмова који не значе, нити објашњавају ишта.

Ја мислим да је све то намерно урађено од стране оних интересних група које вековима владају и управљају светом. Јер није пожељно да људи мисле, тако да су истине филозофије склоњене од људи, а има ли бољег начина за то него затрпaти праве истине које би могле подстакнути људе на размишљање, потпуним бесмислом; тако да онај ко се заинтересује за филозофију, одустане од ње пре него што је и почео.

 

[coviax1]

Kada bi objektivan svet postojao samo u tvojoj svesti-šta bi bila tvrdnja:Tvoja svest je objektivna ?
Ta dva iskaza ne mogu egzistirati,a kako postoje samo u tvojoj svesti-tvoja svest je kontradiktorna i sadrži nepomirljive suprotnosti...
Tako se i odustalo od totalnog otklona u svet ideja,ali...Ali je iskorišten kopernikanski obrt za potrebe psihologije i bolje razumevanje ljudskih ponašanja...Nije trud bio uzalud!
Osim toga-elan vital IMA ODREĐENA DEJSTVA U ODREĐENIM USLOVIMA...(Ovo nije precizno rečeno-može na temama da se apsolvira...) i nije sasvim prazna priča,naročito u funkcijama kreacija-čemu je F.Niče bio dobrano na "tragu"...

 

[oziman]

Kada bi objektivan svet postojao samo u tvojoj svesti-šta bi bila tvrdnja:Tvoja svest je objektivna ?

Ништа, била би то што јесте, тј. тврдња без основа која је заснована на погрешном третирању свести као објекта а што свест није.
Свест значи субјекат који је свестан објекта и она у себи садржи заједно и сазнајући субјекат и објекат, који су корелативно везани и не могу постојати један без другог. Изван како сазнајућег субјекта тако и објекта ...јесте ткз. "ствар по себи" а која није ни једно ни друго.

Кога занима суштина тог револуционарног Барклијевог открића у филозофији нека погледа овај блог о томе.
Корелативност субјекта и објекта
http://forum.krstarica.com/entry.php/4886-KORELATIVNOST-SUBJEKTA-I-OBJEKTA

Овде сам исто узео само као пример који показује то велико достигнуће филозофије а које није добило пажњу какву заслужује..

Tako se i odustalo od totalnog otklona u svet ideja,ali...Ali je iskorišten kopernikanski obrt za potrebe psihologije i bolje razumevanje ljudskih ponašanja...Nije trud bio uzalud!

Није се од ничег одустало, поготову не због тога што наводиш а што сам ти показао да нема никаквог основа. Одустало се јер није неком у интересу да људи много мисле а постоји и тај велики проблем простог неразумевања тако нечег од већине људи. Зашто је то тако, друго је питање.
Ево како је свет реаговао одмах пошто је Баркли изнео своју филозофију:

Lord Pembruk, kome je knjiga bila posvećena, izrazio je mišljenje da je Barkli uman čovek koga treba ohrabriti, ali da nije ubeđen u nepostojanje materije.
Po recima dr Semjuela Klarka, tadašnjeg rektora »Sv. Džems« koledža, Barkli je dobar polemičar i jasan pisac, ali njegovi osnovni principi su pogrešni.
Po mišljenju jednoga biskupa, samo sujetna težnja da po svaku cenu bude originalan mogla je Barklija navesti na takve ideje, dok je drugi biskup ironično primetio da Barkli ipak nije otišao tako daleko kao izvestan džentlmen koji je porekao ne samo postojanje materije već i naše sopstveno.
Iz Persivalovih pisama Barkliju saznajemo da u Londonu knjigu ismevaju, ali ne žele da je čitaju. »Jedan lekar koga poznajem, piše Persival, latio se opisivanja vaše ličnosti i dokazivao da ste nesumnjivo ludi i da treba da se lečite« .
U to vreme kružila je anegdota da je Džonatan Svift ostavio Barklija da čeka pred ulaznim vratima rekavši da, ako je njegova filozofija tačna, on može lako da prođe i kroz zatvorena vrata. Ovaj tipično zdravorazumski odnos prema Barklijevoj filozofiji izražava i jedna ondašnja karikatura koja prikazuje rasejanog Barklija kako udara glavom o zid i jednog šaljivdžiju koji primećuje: »Ništa, dr Barkli, nije to ništa«.Ženevski prirodnjak Šari Bone (Charles Bonnet) bio je mišljenja da »idealizam preterano deformiše naš prirodni način gledanja i prosuđivanja« Žan-Pjer de Kruza (Jean-Pierre de Crousaz) u svome Ispitivanju antičkog i modernog pironizma, ironično je pisao o Barkliju: »Ovaj pisac uopšte nije napisao knjigu; on ima samo ideju o njoj i mi upravo tu ideju čitamo. Knjižar od koga verujemo da kupujemo tu knjigu postoji samo u ideji, kao i novac koji mu dajemo « »Kada će filozofija prestati da se bruka takvim ludostima i apsurdnostima?« — uzviknuo je škotski realista Fr. Besli (Beaslev). Razumljivo, Barklijevu filozofiju oštro su kritikovali i francuski filozofi 18. veka, naročito materijalisti. Didro, Holbah i Tirgo Barklijeve teze nazivaju »ekstravagantnim« i svrstavaju ih u »fantastične iluzije«. »Ekstravagantan sistem, koji bi, po mome shvatanju, — piše Didro — mogli izgraditi samo slepci!« »Bio je to trenutak ludila kada je klavir koji oseća uobrazio da je on jedini klavir koji postoji na svetu i da se sva harmonija vaseljene odigrava u njemu.«
I Volterov Filozofski rečnik pridružuje se opštim ismevanjima i Barklija optužuje za subjektivni idealizam i egoizam.
Međutim, naročito je Kantov autoritet doprineo da se učvrsti mišljenje o Barkliju kao idealisti koji svu stvarnost svodi na privid.
Kant Barklijevu filozofiju naziva dogmatskim idealizmom, psihološkim idealizmom, sanjalačkim idealizmom i smatra je ekstremnom formom tradicionalnog idealizma i to formom koja je najviše za osudu.
Ova neslaganja sa Barklijevim principima ne znače, međutim, uvek i osporavanje njihove originalnosti i snage. »I taj sistem, na sramotu ljudskog uma, na sramotu filozofije, najteže je pobiti, iako je on najapsurdniji od svih sistema« —očajavao je Didro.

Prirodno, najviše odobravanja Barkli je stekao među izrazitim idealistima. Šopenhauer je odao Barkliju priznanje da je prvi proklamovao da je »svet moja predstava«.

Barkli je pokušao da sa svojim kritičarima započne diskusiju, ali bez uspeha. Uveren da nije dobro shvaćen, uložio je napor da svoju filozofiju izloži u pristupačnijem obliku. Raspravu je pretvorio u dijalog između Filonusa, koji zastupa njegova mišljenja, i Hilasa koji se drži materijalističkih shvatanja. Ovo delo Barkli je poneo sa sobom u London i tamo ga objavio 1713. god. pod naslovom Tri dijaloga između Hilasa i Filonusa.
citat: Iz pogovora Barklijevih Principa

 

[coviax1]

"Šopenhauer je odao Barkliju priznanje da je prvi proklamovao da je "svet moja predstava" "
ČIJA PREDSTAVA:JEDNOG ILI DRUGOG ILI ZAJEDNIČKA?
Možda predstava,ali pozorišna...

 

[oziman]

Шопенхауер је дао одговор управо на такво питање у својим делима.

Опажајни свет је моја представа. А када кажем "моја" мислим на своје ЈА ..а не на своје тело које је такође представа, објекат међу објектима.

Видиш.То ЈА које сазнаје није само сазнатљиво. Нико није опазио своје ЈА.
Као такво, оно је ЈЕДНО..али не једно на на начин неке ствари у простору већ на начин метафизички једног ,што значи да је то врста егзистенције која не може ући ниту у форму једности, нити у форму мноштва, а које важе само у појави ..у представи. .Ja као индивидуа говорим теби као индивидуи. А ја као воља(или оно што налазим у самасвести и зовем воља а што је најближе ЈА) исто је оно што ти налазиш у себи и зовеш воља а што је најближе твом ја. Иако смо у појави ,у представи, одвојени и комуницирамо једни са другима, у својој суштини, као ствари по себи, метафизички смо једно .

Шопенхауер је дао добру аналогију за то о којој сам већ писао na jednoj другој теми. Пренећу тај пост и овде а у коме сам парафразирао ту аналогију:

Sve sto je postalo opazajem osim sto je predstava mora imati svoju egzistenciju izvan predstave. Svaki objekat mora imati subjekat kao svoj neodvojivi korelat. Tako da subjekat koji zovem "JA" jeste subjekat kako mene tako i svakog opazaja , predstave ispred mene.
To je slicno morskom polipu ,zivotinji koja ima mnostvo glava a zajednicko telo i koja je veoma dobra analogija.

Uzmimo ovde da svaka glava poseduje individualnu saznajnu svest i pita se o realnosti ostalih glava oko nje. Pita se da li te glave postoje kada ih ona ne saznaje ili ne, da li je ta jedna glava jedina realna i sanja ove ostale? Lako se moze iz ove analogije uvideti resenje.

Kada ova glava koja se pita pogleda u sebe naci ce subjekat ili ovo zajedinicko telo. Ali isto to telo naci ce i svaka druga glava koja to isto ucini.
Subjekat ili ono jedino realno ...jeste zajednicki svim predstavama . Pitanje je jedino da li su ostala bica u mogucnsti da skrenu pogled sa zida u Platonovoj pecini i obrate paznju na njega u sebi ili ne. A sustinski kada kazem "JA" ...mislim na istu imanentnu ..transecendentnu sustinu unutar sebe ..kao i unutar svih ostalih. To je jedno bice. Jedno u metafizickom a ne matematickom smislu. A interesanto da upravo u snovima mozemo naslutiti kako to zapravo izgleda. Kada sanjamo nekog drugog koji je u isto vreme ja. Verovatno je svako od vas to doziveo u snovima. Mozda je to nesto najblize sto nam moze pokazati sta smo mi zapravo , sta je nasa sustina....sta nas ceka posle smrti. Ceka nas takvo JA. KOJE JE SVACIJE I NICIJE.

Pa ipak, za saznanje koje volja nije podmitila nema prirodnijeg pitanja nego što je ovo: beskrajno vreme proteklo je pre moga rođenja, šta sam ja bio za sve to vreme? - Metafizički, možda bi se moglo odgovoriti ovako: „Ja sam uvek bio ja, to jest svi koji su za sve to vreme govorili ja bili su upravo ja."
Artur Sopenhauer

 

[heliada]

A sta je sa lajbnicovskom koncepcijom monade, odnosno, apsolutno nesvodive (u monadi-kao-knjizi, "upisane") individue?

heliada

 

[oziman]

Лајбниц је у својој Монадологији вођен својом интуицијом, изнео мисли које тек захваљујући открићима касније идеaлистичке филозофије можемо третирати као знање. Оно што Лајбниц мисли под монадама заправо је она иста воља по Шопенхауеру или трајање квалитативне множине по Бергсону, а што су све атрибути "ствари по себи".

О монадама можеш видети ову тему на форуму филозофија:
http://forum.krstarica.com/showthread.php/283389-Monadologija

 

[heliada]

Korisno je povezati temu Monadologije sa Teorijom Haosa, koja se (kao novootvoren forum) nalazi pri rubrici Alternativne nauke.