Тадићеве предизборне вратоломије
17 мај 2012
Бранко Радун
Оно што ће остати као утисак са ових избора је изузетно прљава кампања и куповина гласова за пар хиљада, као и сенка сумње да су на различитим нивоима избори „штеловани“. Кампања режима се фокусирала уместо на промоцију свог програма на оцрњивање опозиције, како смо и предвиђали пре почетка „изборног процеса“. Негативна кампања је доминантно била присутна у свим медијима и чини се да је постигла одређене ефекте – поколебала је потенцијалне бираче „оне друге стране“.
Тиме је ДС поставио нове стандарде на изборима – борба за сваки сигуран глас, куповина гласова, контрола медија и црна кампања ће од сада вероватно следити и други политички актери. Ако желите да успете у политици морате имати изборну машинерију, јаку организацију, медијски простор и оштру и дрску кампању. Но поред тог организационог „хардвера“ који изводи на биралишта „све своје бираче“ неопходан је и јасан и ефикасан „софтвер“ – јасне и пријемчиве поруке које стварају утисак успешне и победничке опције.
Када се политика редукује са оно најбитније – остаје човек који је представља и утисак који оставља на друге. Када се сведе владајућа политика остаје један човек - Борис Тадић. Какав је он човек и какав утисак оставља на друге? Он је уз подршку владајућег естаблишмента и „великог света“ дошао на власт, а да пре тога није имао неке запажене резултате а нити динамичну политичку каријеру. Он је тако да кажемо „доведен на власт“ и никада није имао неку значајну политичку снагу, а није ни покушао да се наметне својим страначким магнатима, тајкунима и странцима као релевантан и равноправан партнер. Дакле човек кога смо 2004. године пре првог мандата назвали због тога „политичком барбиком“ и првим постмодерним председником кога су произвеле маркетиншке и друге агенције.
Но утисак који Тадић оставља у јавности је нешто сасвим друго. Он се представља као „снажан председник“ који се меша и у оно што нису његове надлежности, док је реалност сасвим другачија. Тадић се представља као човек проевропске политике иако је та политика доживела потпуни неуспех и Србија готово сигурно неће ући у ЕУ у наредних десетак година. Он је представљен као човек који је унапредио односе Србије у региону и са великим силама, иако је истина да Србија нема савезнике у свету, а у региону нас и даље третирају као „црну овцу“ коју свако може да понижава и малтретира.
Борис Тадић се успео представити као модеран и толерантан председник иако код њега и његове политике нема ни м од модернизације и ни т од толеранције према политичким опонентима. Да не говоримо „о партнерима са Запада“ и „пријатељима у региону“. На жалост због медијске вештине и непостојања критичке јавности те обмане и манипулације се одржавају у јавности. А темељна је обмана да Србија има „европску будућност“ те да је та будућност „позитивна“. Око тог питања, па и других сличних њему, је у игри завера ћутања како актера из ЕУ, тако и домаћих политичара и медија у којој је једина жртва обманута јавност.
Гледајући наступ Бориса Тадића који намерава да поново победи на изборима а то је више пута напоменуо у представљању на РТС-у верујући у психолошки утицај „понављање поруке“ могли смо да се уверимо шта је то политика коју он представља. Слаткоречиво празнословље би било укратко дефиниција његовог стила. Говорио је и о прљавој кампањи која по њему није била прљава и како је то тренд у свету, те како он никада није тражио посао преко везе иако има утицајног оца, како он подржава Геј параду иако не би ишао дотле да је „предводи“ (но можда се и предомисли), како он има много пријатеља на власти у „региону“, како има много посла којим ће се он бавити у следећем мандату ако победи иако је председник од 2004.
Тадић говори како је готово сигуран како у Србији за четри године, ако он победи, корупција неће бити проблем. А опет ми, а и већина у Србији је сигурна да то није тако. Па опет добар део тих ће гласати за Тадића. Зашто? Па Тадић им делује као пристојан човек са педигреом, који проповеда толеранцију и који делује „урбано“ и „светски“, па иако их обмањује он то некако елегантно ради. Људи желе да имају наду, па макар и лажну, а Тадић управо то нуди. Он обећава борбу против корупције са формирањем „егзекутивним тимовима који нису тимови за лишавање живота већ за хапшења“, а на примедбу зашто до сада није ништа предузето у том правцу – одговара лаконски да се много радило и да „не може све одједном да се одради“. Јасно и логично – нема шта ту да се дода осим да иза овакве „шећерне проевропске водице“ стоји моћна и добро организована предизборна машинерија за сакупљање и куповину гласова.
Но ипак нам је највише пажње привукло објашњење зашто не жели да буде председник грађана што подразумева давање оставке на место председника своје странке. Он је ту направио логичку вратоломију и рекао како он не може бити представник свих странака, јер би онда политика ишла „мало напред мало назад, мало лево мало десно“. То по њему то није кршење устава и закона, ако би поднео оставку на место председника странке он се не би мењао, па би све остало исто. Ово задње је тачно, на жалост. На примедбу да тиме није председник свих грађана он децидно одговара да никада није било да он није био председник свих грађана. Дакле чин оставке на страначку функцију по Тадићу ништа не мења, већ нуђење политике око које се окупља већина. Но проблематично је и зашто инсистира на првом (из страха да би му други преузели странку) и то што ако нема првог готово сигурно нема ни политике националног концензуса. Но кога брига за то – он је то тако „образложио“ да чак и ако не придобије људе за свој став сигурно ће их оставити збуњене реторичким вратоломијама.
Као човек «урбане толеранције» он је себи допустио да говори свашта ових година о својим противкандидатима. Тако смо могли чути како опозиција води земљу у деведесете, па их је оптуживао за несреће, злочине, говор мржње, агресију и слично. У вези питања корупције и имовног стања владајућих функционера Тадић је доживео све то лично па поручује Николићу „Одбиј човече од мене! Немој да те чујем да си више ишта на ту тему рекао! Јер је то простаклук и бестијалност... Зачепи са тиме!” Ово је само један од бројних примера непристојног говора и за обичног човека а камоли оног који претендује за председника. Но како су медији у служби режима били још агресивнији према опозицији од Тадића, а како он понавља како је увек био толерантан и како ће пружити руку свом опоненту без обзира на исход гласања, рачуна се да ће то некако проћи код јавности свикле на језик реалитy шоу-а.
Суштина снаге, али и слабости Бориса Тадића је осим у системској корупцији и у медијској манипулацији која изврће реалност. Тадић није ни способан, ни модеран ни јак председник, а најмање “широк и толерантан”. То је само утисак који намеће његова екипа медијских магова. Истина је “негде другде” – он је марионета свог политичко-тајкунског окружења и страних амбасадора. Он је неуспешан у свему што је радио, он и његова екипа нису завршили ништа од значаја што су започели, а у односу на странце су се увек повлачили и попуштали пред притисцима. Проблем његових политичких ривала од 2004. до данас је што у великој мери нису успели да разобличе ову обману која доминира политичким животом. Када јавност схвати да уместо са “јаким човеком који има пријатеље у свету” има посла са “чаробњаком из Оза” - мали човек иза великих кулиса Србија ће пензионисати Тадића. Да ли је тај тренутак наступио или није убрзо ћемо се уверити.
ИЗВОР