O altruizmu i pomoći

[Arhimedes]

Dozvolio bih ako je moguće, sebi slobodu u svojim razmišljanjima koja su možda i u suprotnosti sa Kontovom definicijom altruizma a možda je samo dopuna njegove definicije (ko će ga znati). Naime po mom mišljenju altruizam po svojoj prirodi jeste nesporno psihološka kategorija i mislim da se sam pojam odnosi na ljubav prema čoveku u najopštijem smislu i altruista svojim požrtvovanjem, svojim odnosom prema ljudima, jednako prema kralju i prosijaku, prema mirotvorcu i zločincu, nastoji da im u svakom mogućem trenutku stoji na usluzi a ne samo kada im je potrebna pomoć. Iz takvog odnosa se kao posledica javlja i humanost.

 

[tgdanijela]

..čist altruizam bez neke prethodne misli, iskustva, osjećaja kao pokretača ne postoji....
..evo jedan primjer..stara žena ide sa pijace nosi dve teške kese i jedva se kreće..stane..moja mama pita treba li pomoć..i mi joj pomognemo...da ponese kese...slučajno blizo stanuje...neki drugi dan..neki derančić , pubertetlija projuri kraj stare žene na biciklu, sruši je i ni ne stane....moja mama opet pomogne ženi da ustane i pita može li sama dalje....i tješi ju..e ova današnja mladež nije to kao nekada, oni samo sebe vide...ne znaju oni šta je to....i gledamo kako žena polako odlazi, gledam ja hoće li se srušiti..kaže ona..neka polako ću ja sinko...hvala ti..i tako..zahvaljuje se...pitam ja mamu dok smo gledali za ženom... kako ti uvijek pomogneš starim ljudima,a tolika masa prolazi i ništa....kaže ona meni, onako sjetno...e baš zato, i pitam se hoće li iko meni tako pomoći kad budem u njenim godinama.......meni dođe pomalo tužno..pomislim hoće li meni.....al brzo otjeram te misli..jer sam razumjela....

 

[Arhimedes]

..čist altruizam bez neke prethodne misli, iskustva, osjećaja kao pokretača ne postoji....
..evo jedan primjer..stara žena ide sa pijace nosi dve teške kese i jedva se kreće..stane..moja mama pita treba li pomoć..i mi joj pomognemo...da ponese kese...slučajno blizo stanuje...neki drugi dan..neki derančić , pubertetlija projuri kraj stare žene na biciklu, sruši je i ni ne stane....moja mama opet pomogne ženi da ustane i pita može li sama dalje....i tješi ju..e ova današnja mladež nije to kao nekada, oni samo sebe vide...ne znaju oni šta je to....i gledamo kako žena polako odlazi, gledam ja hoće li se srušiti..kaže ona..neka polako ću ja sinko...hvala ti..i tako..zahvaljuje se...pitam ja mamu dok smo gledali za ženom... kako ti uvijek pomogneš starim ljudima,a tolika masa prolazi i ništa....kaže ona meni, onako sjetno...e baš zato, i pitam se hoće li iko meni tako pomoći kad budem u njenim godinama.......meni dođe pomalo tužno..pomislim hoće li meni.....al brzo otjeram te misli..jer sam razumjela....

Tvoja majka je altruista i to je na delu pokazala, mada možda i ne zna šta je altruizam. Istinske altruiste i čini to što najčešće nisu ni svesni svog altruističkog odnosa prema ljudima. A pitanje koje je ona postavila, nesvesno je u suštini pitanje svima nama, hoće li u budućnosti altruizam iz psihološke prerasti u moralnu kategoriju. Jer nažalost za njenog života to nije slučaj i to si lepo opisala u svom primeru.

 

[Borac za prava zivotinja]

Podstaknut Šopenhauerovom teorijom o ljudskoj okrutnosti koja kaže
da nam pominjanje većih patnji od naših donosi olakšanje a postojanje tuđih patnji ublažava naše patnje (Svet kao volja i predstava, IV poglavlje), jedan drugi mislilac, sociolog Georg Zimel, smatra sledeće:

Uživanje u patnji izaziva u nama dijametralan raspon emotivnih mogućnosti i otud nastaje neverovatna ekspanzija čovekovog bića, jer nijedna druga istovremenost osećanja ne izaziva takve kontraste. U tom kontekstu postoji nešto, što (na prvi pogled) nije okrutnost (ali može "evoluirati" u nju), već negativni altruizam.
U negativni altruizam pre svega spada uživanje u moći koja drugog čoveka čini našom svojinom. Kada slušamo o tuđoj bolesti ili smrti, saosećanje se meša sa sramnim zadovoljstvom zbog vlastite sigurnosti. Dajući prosjaku milostinju, bogatiji ima utisak da mu na neki način plaća za zastupanje ili za kontrasnu pozadinu, na kojoj se odražava njegova, bogataševa sreća - milostinja mu pri tom pridaje karakter ćutljivca: da prosjak ne otkrije ili ne odgonetne da njegova nevolja za bogataša ima značaj. Nehotična zloba tada može da raste do razmera okrutnosti.

Zanimljivo štivo, taj Zimel …

 

[Arhimedes]

Podstaknut Šopenhauerovom teorijom o ljudskoj okrutnosti koja kaže
da nam pominjanje većih patnji od naših donosi olakšanje a postojanje tuđih patnji ublažava naše patnje (Svet kao volja i predstava, IV poglavlje), jedan drugi mislilac, sociolog Georg Zimel, smatra sledeće:

Uživanje u patnji izaziva u nama dijametralan raspon emotivnih mogućnosti i otud nastaje neverovatna ekspanzija čovekovog bića, jer nijedna druga istovremenost osećanja ne izaziva takve kontraste. U tom kontekstu postoji nešto, što (na prvi pogled) nije okrutnost (ali može "evoluirati" u nju), već negativni altruizam.
U negativni altruizam pre svega spada uživanje u moći koja drugog čoveka čini našom svojinom. Kada slušamo o tuđoj bolesti ili smrti, saosećanje se meša sa sramnim zadovoljstvom zbog vlastite sigurnosti. Dajući prosjaku milostinju, bogatiji ima utisak da mu na neki način plaća za zastupanje ili za kontrasnu pozadinu, na kojoj se odražava njegova, bogataševa sreća - milostinja mu pri tom pridaje karakter ćutljivca: da prosjak ne otkrije ili ne odgonetne da njegova nevolja za bogataša ima značaj. Nehotična zloba tada može da raste do razmera okrutnosti.

Zanimljivo štivo, taj Zimel …

Zanimljiva I tačna tvrdnja, veoma svojstvena čovekovom biću. Moram priznati na svoju bruku, da do sada nisam imao prilike da išta pročitam o G.Zimelu, niti od njega. Ali na osnovu ovoga što si navela, draga prijateljice, ne mogu sa sigurnošću izvesti zaključak
da li je negativni altruizam. termin koji on navodi ili je to tvoja kovanica njegovih razmišljanja. Mnogo draže će mi biti da je to termin G.Zimela, jer moram da ga osporavam
najviše iz razloga što altruizam sam po sebi i za sebe. ne može imati negativnu konotaciju. Altruizam je to što jeste ili ga nema.
Upravo iz tog razloga ja pokušavam da iz altruizma posebno izdvojim i naglasim humanost
koja je podložna ovome o čemu govori Zimel. A po meni se ova transformacija od humaniste do zlobnika dogadja , najčešće usled dogogodišnjeg bavljenja humanim radom i to je tzv rutinirana humanost (moj termin) i sigurno nije i ne može biti altruiztam.

 

[Borac za prava zivotinja]

Termin "negativni altruizam" zvuči potpuno iščašeno. Nije moj.
Ne znam tačno da li je Zimelov, ili je tvorevina njegovog kritičara ... ili je u pitanju loš prevod.

Mada je pričao i o altruizmu i o okrutnostu, kao o krajnostima i antipodima, Zimel se ipak mnogo više bavio fenomenom okrutnosti. Za razliku od altruizma, kome je neophodno saosećanje, on kaže da se u okrutnosti nameće sumnja da li joj mora prethoditi stanje udubljivanja u bol buduće žrtve. No, to je već za neku drugu temu ...

 

[gost 10000]

kao i antihumanizam koji je jedna nakaradna kovanica koja govori sa određene pozicije o tome da, u stvari, ljudska priroda ne postoji kao nešto što bismo mogli apsolutno da definišemo, što je sa jedne strane i tačno..i zato antihumanizam uopšte ne opisuje kakav je to čovek i njegovo ponašanje, osim da je njegova priroda apsolutno iracionalna i da je svaki čovek određen drušvenim; integrisan i kulturno određen.... i sve što radi radi po pricipu mašine. jedim delom uslovljen je porodicom, vaspitanjem, a na drugoj strani su te drušvene uloge koje su mu nametnute, izabrao je, nebitno i po njima se ponaša.... kao robot..to je taj antihumanizam..

kada slušamo o tuđoj bolesti ili smrti, saosećanje se meša sa sramnim zadovoljstvom zbog vlastite sigurnosti. Dajući prosjaku milostinju, bogatiji ima utisak da mu na neki način plaća za zastupanje ili za kontrasnu pozadinu, na kojoj se odražava njegova, bogataševa sreća - milostinja mu pri tom pridaje karakter ćutljivca: da prosjak ne otkrije ili ne odgonetne da njegova nevolja za bogataša ima značaj. Nehotična zloba tada može da raste do razmera okrutnosti.

da, nije nešto o čemu nismo razmišljali.....šta je akt milosrđa..jedan koji može, zarad svog dobrog osećaja koji je sebičan, daje nešto onome koji je nemoćan.. kad god postoje ti odnosi neravnopravnosti u kojima je jedan bogat i zdrav, a drugi bolestan i nemoćan..imamo odnos neravnopravnosti i možemo da se zapitamo o stvarnom motivu...

ovaj dacin primer je primer gde nema čistog altrizma. ako pomažemo nemoćnom iz razloga što ćemo možda jednog dana isto tako biti nemoćni, tad razmišljamo o sebi., ne o samom čoveku kojem pomažemo...i, onda, nema čistog altriozma....al rekao sam već..bilo bi strašno neumesno prebacivati pomagaču, tim dobrim ljudima koji pomažu da nemaju iskreni osećaj empatije i da su motivisani svojim razlozima...ako bi to oni znali da je tako, možda više ne bi nikome ni pomogli??
neka se zove kako hoće, solidarnost, pomoć valja negovati.....nek neko misli šta hoće, samo nek reaguje...

 

[Arhimedes]

kao i antihumanizam koji je jedna nakaradna kovanica koja govori sa određene pozicije o tome da, u stvari, ljudska priroda ne postoji kao nešto što bismo mogli apsolutno da definišemo, što je sa jedne strane i tačno..i zato antihumanizam uopšte ne opisuje kakav je to čovek i njegovo ponašanje, osim da je njegova priroda apsolutno iracionalna i da je svaki čovek određen drušvenim; integrisan i kulturno određen.... i sve što radi radi po pricipu mašine. jedim delom uslovljen je porodicom, vaspitanjem, a na drugoj strani su te drušvene uloge koje su mu nametnute, izabrao je, nebitno i po njima se ponaša.... kao robot..to je taj antihumanizam..


da, nije nešto o čemu nismo razmišljali.....šta je akt milosrđa..jedan koji može, zarad svog dobrog osećaja koji je sebičan, daje nešto onome koji je nemoćan.. kad god postoje ti odnosi neravnopravnosti u kojima je jedan bogat i zdrav, a drugi bolestan i nemoćan..imamo odnos neravnopravnosti i možemo da se zapitamo o stvarnom motivu...

ovaj dacin primer je primer gde nema čistog altrizma. ako pomažemo nemoćnom iz razloga što ćemo možda jednog dana isto tako biti nemoćni, tad razmišljamo o sebi., ne o samom čoveku kojem pomažemo...i, onda, nema čistog altriozma....al rekao sam već..bilo bi strašno neumesno prebacivati pomagaču, tim dobrim ljudima koji pomažu da nemaju iskreni osećaj empatije i da su motivisani svojim razlozima...ako bi to oni znali da je tako, možda više ne bi nikome ni pomogli??
neka se zove kako hoće, solidarnost, pomoć valja negovati.....nek neko misli šta hoće, samo nek reaguje...

Ja bih se moonjo ovde zadržao samo na ovom tvom poslednjem pasusu gde tvrdiš da dacin primer nije čist altruizam. Ja u svom prethodnom postu tvrdim suprotno iz razloga što je njena majka , vrlo lako mogla da se povede za većinom, znajući iz primera da ni njoj niko neće pomagati ako joj nekada bude neophodna pomoć. Medjutim postupila je suprotno iz čistog altruizma , samo je glasno razmišljajući nesvesno postavila dilemu za budućnost, hoćeli altruizam i dalje opstajati samo u sferi psihologije ličnosti ili će biti moralna kategoprija ljudi i društva uopšte.
I na kraju još da napomenem i sama tvoja poslednja rečenica bez završetka je primer tvog ličnog altruizma: " neka se zove kako hoće, solidarnost, pomoć valja negovati.....nek neko misli šta hoće, samo nek reaguje..."