- Poruka
- 21.082
Da li ovog ruskog klasika možemo približiti senzibilitetu savremenog čoveka?
U drami „Mesec dana na selu” osećaju se odjeci Gogolja i preteče Čehova.
Gogolj je umeo da otkrije u individuama najednom spoznato, iznenada doživljeno stanje neke otužnosti rođeno pogledom na naglo otkrivenu
vlastitu bedu.
Čehov se, pak, bavio, naglo probuđenim čežnjama u čoveku, čežnjom za srećom, onim što slutimo da ona jeste, intuitivno osećamo, često bez
sposobnosti da to rečima objasnimo.
Kod Turgenjeva ima studije i jednog i drugog aspekta u čoveku, on se bavi lavirintom duše.
U ovom delu preispituje misteriju ljudske prirode koja paradoksalno teži miru i spokoju, a u isto vreme čezne za burnijom i višom temperaturom,
onom koja može da pruži osećaj da smo živi u punom kapacitetu. U takve visine, na tako visoku temperaturu može da nas lansira zaljubljenost.
Ona ima tu moć, jer je ona eliksir, ona omogućava da se osetimo mlađim, vitalnijim, ona je kao neka repriza proleća u duši.
Ipak, Turgenjev zapaža da je gorka istina to što duša ne može dugo da opstane na tako visokoj temperaturi.
Čitajući ovo mudro, tačno, osetljivo delu, nežnu skicu aristokratskog života, shvatamo da i sami čeznemo za uzbuđenjima, za zanosom, a kada
nam sudbina pruži taj osećaj, mi jedno vreme uživamo u plamenu vatre u sebi, ali on učini da se osećamo izgubljeno, nestabilno, da se teško
kontrolišemo.
Štaviše, javi se u nama ono prokleto osećanje sopstvene prolaznosti. jer je i starenje, kao jedna od najbolnijih činjenica, tema u ovom delu...
Onda, zbog svega ovoga težimo da se vratimo u ono prvobitno stanje ugašenosti, žudimo za „bljutavim mirom”...
Kao i kod Turgenjeva, savremeni čovek se izgubi, luta po magli sopstvenih sudbina, čineći paralelu sa današnjim vremenom...
Ovo jedan od onih komada koji su aktuelni bilo kada i bilo gde, pa je lako da iz svojih intimnih iskustva povučemo paralele sa „našim vremenom”,
ovde i sada, promišljajući poziciju duše u ovoj našoj sumornoj stvarnosti, podstaknuti novim čitanjem ovog klasika.
Dakle, ja imam toliko i toliko godina, imam puno razloga da budem srećna i da se osećam ostvareno i ispunjeno. Zahvalna sam na tome. Osećam
se privilegovano. A ipak - ne mogu tako da se osećam 24 sata dnevno. Dominantno raspoloženje koje me inficira kada izađem na ulicu, uđem u
prodavnicu ili učestvujem u saobraćaju jeste neka vrsta depresije i frustriranosti. Razočaranosti. Žudnje za boljim. Shvatanju da je reč "neizvesnost"
naš savremenik...
Često osetimo u sebi onaj prokleti osećaj da je pravi život negde drugde, kao kada u praznini svoje sobe slušamo zvuke neke dobre žurke koji dopiru
iz komšijinog stana. Čujemo žamor, čujemo smeh, možda uhvatimo sebe kako žalimo što nismo na tom mestu već smo tu gde jesmo.
Možda razmišljamo o tome da se iselimo u drugu državu. Ta žudnja za lepšim, punijim, dubljim doživljajima je po mnogo čemu i iracionalna, to je nada
da će neka sila ući u naš život i preseliti nas duševno na lepše i bolje mesto. To su impulsi u svakom biću koji se s vremena na vreme javljaju.
Turgenjev kao da poručuje da je stanje zaljubljenosti preseljenje u neku drugu dimenziju.
Ono je fenomenalno.
Pisac nije ciničan! On se oduševljava bićem koje voli.
Ali, uočava bolnu životnu činjenicu da takav raj ne može da traje večno.
Rastužuje ga to i smeje se tome u isto vreme.
To je prokletstvo.
Možda čak civilizacijsko.
Ljudi se usmeravaju da budu smireni, stabilni, a tako su uzbudljivi kada ispadaju iz ravnoteže zbog ljubavi, zbog strepnje, zbog nekog duševnog potresa.
Jer, tada su najživlji i najsenzibilniji, sa puno lepote i života i duha, veličanstveni čak i u svom gnevu, prkosu, slobodni i duhoviti.
Imaju san, imaju u sebi vatromet, žudnje za životom.
I onda se posle nekog vremena sve to uspava.
A tako izgleda mora da bude, primećuje Turgenjev.
Zašto?
Poslušajte radio dramu Turgenjeva "Mesec dana na selu" u izvođenju naših najboljih glumaca...
Uživajte...
U drami „Mesec dana na selu” osećaju se odjeci Gogolja i preteče Čehova.
Gogolj je umeo da otkrije u individuama najednom spoznato, iznenada doživljeno stanje neke otužnosti rođeno pogledom na naglo otkrivenu
vlastitu bedu.
Čehov se, pak, bavio, naglo probuđenim čežnjama u čoveku, čežnjom za srećom, onim što slutimo da ona jeste, intuitivno osećamo, često bez
sposobnosti da to rečima objasnimo.
Kod Turgenjeva ima studije i jednog i drugog aspekta u čoveku, on se bavi lavirintom duše.
U ovom delu preispituje misteriju ljudske prirode koja paradoksalno teži miru i spokoju, a u isto vreme čezne za burnijom i višom temperaturom,
onom koja može da pruži osećaj da smo živi u punom kapacitetu. U takve visine, na tako visoku temperaturu može da nas lansira zaljubljenost.
Ona ima tu moć, jer je ona eliksir, ona omogućava da se osetimo mlađim, vitalnijim, ona je kao neka repriza proleća u duši.
Ipak, Turgenjev zapaža da je gorka istina to što duša ne može dugo da opstane na tako visokoj temperaturi.
Čitajući ovo mudro, tačno, osetljivo delu, nežnu skicu aristokratskog života, shvatamo da i sami čeznemo za uzbuđenjima, za zanosom, a kada
nam sudbina pruži taj osećaj, mi jedno vreme uživamo u plamenu vatre u sebi, ali on učini da se osećamo izgubljeno, nestabilno, da se teško
kontrolišemo.
Štaviše, javi se u nama ono prokleto osećanje sopstvene prolaznosti. jer je i starenje, kao jedna od najbolnijih činjenica, tema u ovom delu...
Onda, zbog svega ovoga težimo da se vratimo u ono prvobitno stanje ugašenosti, žudimo za „bljutavim mirom”...
Kao i kod Turgenjeva, savremeni čovek se izgubi, luta po magli sopstvenih sudbina, čineći paralelu sa današnjim vremenom...
Ovo jedan od onih komada koji su aktuelni bilo kada i bilo gde, pa je lako da iz svojih intimnih iskustva povučemo paralele sa „našim vremenom”,
ovde i sada, promišljajući poziciju duše u ovoj našoj sumornoj stvarnosti, podstaknuti novim čitanjem ovog klasika.
Dakle, ja imam toliko i toliko godina, imam puno razloga da budem srećna i da se osećam ostvareno i ispunjeno. Zahvalna sam na tome. Osećam
se privilegovano. A ipak - ne mogu tako da se osećam 24 sata dnevno. Dominantno raspoloženje koje me inficira kada izađem na ulicu, uđem u
prodavnicu ili učestvujem u saobraćaju jeste neka vrsta depresije i frustriranosti. Razočaranosti. Žudnje za boljim. Shvatanju da je reč "neizvesnost"
naš savremenik...
Često osetimo u sebi onaj prokleti osećaj da je pravi život negde drugde, kao kada u praznini svoje sobe slušamo zvuke neke dobre žurke koji dopiru
iz komšijinog stana. Čujemo žamor, čujemo smeh, možda uhvatimo sebe kako žalimo što nismo na tom mestu već smo tu gde jesmo.
Možda razmišljamo o tome da se iselimo u drugu državu. Ta žudnja za lepšim, punijim, dubljim doživljajima je po mnogo čemu i iracionalna, to je nada
da će neka sila ući u naš život i preseliti nas duševno na lepše i bolje mesto. To su impulsi u svakom biću koji se s vremena na vreme javljaju.
Turgenjev kao da poručuje da je stanje zaljubljenosti preseljenje u neku drugu dimenziju.
Ono je fenomenalno.
Pisac nije ciničan! On se oduševljava bićem koje voli.
Ali, uočava bolnu životnu činjenicu da takav raj ne može da traje večno.
Rastužuje ga to i smeje se tome u isto vreme.
To je prokletstvo.
Možda čak civilizacijsko.
Ljudi se usmeravaju da budu smireni, stabilni, a tako su uzbudljivi kada ispadaju iz ravnoteže zbog ljubavi, zbog strepnje, zbog nekog duševnog potresa.
Jer, tada su najživlji i najsenzibilniji, sa puno lepote i života i duha, veličanstveni čak i u svom gnevu, prkosu, slobodni i duhoviti.
Imaju san, imaju u sebi vatromet, žudnje za životom.
I onda se posle nekog vremena sve to uspava.
A tako izgleda mora da bude, primećuje Turgenjev.
Zašto?
Poslušajte radio dramu Turgenjeva "Mesec dana na selu" u izvođenju naših najboljih glumaca...
Uživajte...
Poslednja izmena:
