Pera zdera
Buduća legenda
- Poruka
- 42.012
CIGANI I PSIHOLOGIJA CIGANA
Cigani, iako u priličnom broju zastupljeni, naročito u Južnoj Srbiji, ostali su van jugoslovenskog rasnog amalgama. Samo izuzetno može da se primeti nešto ciganske primese kao najcrnje nijanse u skali levantiskog crnila. Taj element diže se katkad i na visoke položaje u više socijalne slojeve (Jugoslovenski ciganoidi, kao što i ostali istočno-evropski i balkanski narodi imaju svoje ciganoide). Naročito u politici i u trgovini može da se oseti po koja ciganska kap i po koja jasnija crta ciganskog mentaliteta.
Taj element koji je ostavio svoju pradomovinu Indiju još pre nekih hiljadu godina, i danas u krvi i duši nosi tragove kroz milenije upijanog tropskog sunca. Cigani imaju svoj zaseban jezik, ali od kakve su rase? Hindusi, Dravidi ili nešto treće? Njihova pravilna lica govore za indoevropsku, a ne dravidsku rasnu podlogu. Međutim njihova psiha oštro je i jasno izražena, više nego i sama rasa. Njihova skitalačka nomadska krv, toliko protivna svakom smirenom i sistematskom radu, dovela ih je u njihovoj ciganskoj dijaspori do osobene životne formule, podmukle do srži: živeti od ljudi, ali van ljudskog reda i rada. Čergaški način života (možda i tropski preostatak življenja u prirodi?) van svakog uređenog ljudskog društva njihov je osnovni model; sva druga zanimanja: sviranje, koritarstvo, produkcije sa dresiranim medvedima, kovanje starog gvožđa, čišćenje obuće po varošima itd. samo je spoljna socijalna mimikrija tog vansocijalnog tipa. Njihova isuviše daleka rasa pojačala je i njihovu izolaciju, iako naš narod nije naklonjen rasnoj mržnji. Naše građanstvo i seljaštvo u Srbiji i Bosni trpi ona njihova tipična neuredna i životinjski prljava naselja koja su se kao „ciganske mahale“ zalepile uz krajeve tolikih naših varoši i sela - pa i u samoj prestonici. Ima u našeg sveta i neumesne bolećivosti prema tim ružnim privescima naših varoši. Ti Cigani neugodan su teret u svakoj sredini, ne samo u higijenskom pogledu, nego i zbog navike prosjačenja, krađe, pa i povremenih svirepih zločina. Velikim delom sve su to ostaci ranijih vremena. Dokazano je da su za Turcima u stopu dolazili i rojevi Cigana. Izgleda da je tu bilo i neke vrste simbioze, jer su Turci oduvek bili tolerantni prema Ciganima koji su dobrim delom prelazili na Islam. U tursko vreme „Ciganka“ je bio sinonim za „Prostitutka“, a i danas se zapažaju tragovi tih odnosa po našim selima. Izvestan tip seljačkih „donžuana“ traži po ciganskim mahalama „galantne pustolovine“. Humorist Pecija Petrović obradio je u komediji Pljusak jedan takav motiv. Cigansaka nomadsko-čergaška psiha obeležena je u prvom redu krajnjom neosetljivošću za socijalnu meru i ukus kao i izbegavnjem svih tereta i obaveza društvenih. I kada hoće tobože da pošteno zarađuju, da budu i korisni, oni i tu ustvari izbegavaju sam rad. Oni taj „rad“ nude toliko nemogućnim i nametljivim načinom da to postaje još gorim teretom za okolinu nego i direktno prosjačenje. Njihovi „nosači“ i „čistači“ prava su pokora po varošima Južne Srbije. Priština nosi rekord u tome pogledu, a niti carski gradovi Skoplje i Prizren ne zaostaju mnogo. Ti Cigani trče za svojom žrtvom po celoj varoši i samo što ne vuku čoveka za noge: Čistimo, čistimo! Ni onda kada npr. stranac pristane na čišćenje, da bi se oslobodio, i da dobar bakšiš, ne puštaju ga na miru. U grupama se poređaju pred gostionicom čekaju da se ruča i onda ponovo navaljuju, iako vide da nema nikakve potrebe čišćenja. Sve je to samo radom maskirano agresivno prosjačenje, u stvari besposličenje.Mehanički prisiljavaju čoveka da im nešto dobaci - ako neće deseti put da „čisti cipele“. Imaš li ti i vremena zato, to se njega ništa ne tiče. Niko u tim varošima ne vodi računa o tome da bi svet trebalo osloboditi tih tobožnjih „radnika“, jer nije to baš takva sitnica kako rešavaoci socijalnih pitanja u takvim mestima misle. To je jedna nesnosna, nesocijalna i ružna crta tih mesta, koja inače teže za turizmom. Samom „krizom“ ova se pojava ne može objašnjavati i pravdati. U srpskog i arnautskog elementa u istim varošima ne vidi se ni traga od ovakvih pojava, iako i među njima ima strahovite sirotinje. Lako je zamislite kakvi će sve karakterni i socijalni kvaliteti izbiti iz ovakvog penetranog elementa kada jednom počne te metode da prevodi u „više socijalne oblike“.
Cigansko primitivno lukavstvo, njihova neukusna nametljivost kao i uopšte neosetljivost za obzire, ustaljene u svakom razvijenom društvu, deluju na narode među kojima žive, kao primitivna forma parazitizma jednog duševno nedozrelog i zaostalog, u mnogom pogledu detinjastog elementa. Mnogi Cigani čine, kao i Negroidi, utisak velike, zanemarene i nevaspitane dece. To se vidi iz njihovih pesama na ciganskom jeziku koje ne smemo zamenjivati sa pesmama naroda među kojima žive, a na kojima kao profesionalni svirači i pevači - posrednici – unakazitelji zarađuju. Vidi se to i iz njihovih običaja i načina života, o kome je u nas mnogo pisao Tihomir Đorđević.
Naš narod prikazuje Cigane u anegdotama i šaljivim pričicama kao lenje, lakome, kradljive, plašljive i glupavo prozirno - lukave ljude. Npr. pričica o Kraljeviću Marku i Ciganinu, o Ciganinu najamnom radniku koji je tražio da pojede jedno za drugim sva tri obroka, pa dosledno „posle večere“ legao da spava, ili o onome koji je zatečen kako čupa tuđi luk pa se izgovorio da se uhvatio za luk kako ga vetar ne bi odneo. U Bosanskoj Krajini čuo sam ovu, verovatno negde i zabeleženu, pričicu o ciganskoj „dijalektici“. Uhvatili Ciganina u krađi i doveli tri svedoka koji su ga videli kada je krao. „Ja ću dovesti tri stotine svedoka koji nisu videli!“ branio se Ciganin. U ovom stilu ima naš narod celu malu literaturu o Ciganima i u njoj jasan pojam o ciganskom karakteru. „Ciganiti“ reč je koju je narod stvorio ne samo za Cigane, i ne samo na Ciganima, nego i uopšte kao jedan karakteristikon koji se po potrebi može i na Ne-cigane dobro primeniti.
Cigani, iako u priličnom broju zastupljeni, naročito u Južnoj Srbiji, ostali su van jugoslovenskog rasnog amalgama. Samo izuzetno može da se primeti nešto ciganske primese kao najcrnje nijanse u skali levantiskog crnila. Taj element diže se katkad i na visoke položaje u više socijalne slojeve (Jugoslovenski ciganoidi, kao što i ostali istočno-evropski i balkanski narodi imaju svoje ciganoide). Naročito u politici i u trgovini može da se oseti po koja ciganska kap i po koja jasnija crta ciganskog mentaliteta.
Taj element koji je ostavio svoju pradomovinu Indiju još pre nekih hiljadu godina, i danas u krvi i duši nosi tragove kroz milenije upijanog tropskog sunca. Cigani imaju svoj zaseban jezik, ali od kakve su rase? Hindusi, Dravidi ili nešto treće? Njihova pravilna lica govore za indoevropsku, a ne dravidsku rasnu podlogu. Međutim njihova psiha oštro je i jasno izražena, više nego i sama rasa. Njihova skitalačka nomadska krv, toliko protivna svakom smirenom i sistematskom radu, dovela ih je u njihovoj ciganskoj dijaspori do osobene životne formule, podmukle do srži: živeti od ljudi, ali van ljudskog reda i rada. Čergaški način života (možda i tropski preostatak življenja u prirodi?) van svakog uređenog ljudskog društva njihov je osnovni model; sva druga zanimanja: sviranje, koritarstvo, produkcije sa dresiranim medvedima, kovanje starog gvožđa, čišćenje obuće po varošima itd. samo je spoljna socijalna mimikrija tog vansocijalnog tipa. Njihova isuviše daleka rasa pojačala je i njihovu izolaciju, iako naš narod nije naklonjen rasnoj mržnji. Naše građanstvo i seljaštvo u Srbiji i Bosni trpi ona njihova tipična neuredna i životinjski prljava naselja koja su se kao „ciganske mahale“ zalepile uz krajeve tolikih naših varoši i sela - pa i u samoj prestonici. Ima u našeg sveta i neumesne bolećivosti prema tim ružnim privescima naših varoši. Ti Cigani neugodan su teret u svakoj sredini, ne samo u higijenskom pogledu, nego i zbog navike prosjačenja, krađe, pa i povremenih svirepih zločina. Velikim delom sve su to ostaci ranijih vremena. Dokazano je da su za Turcima u stopu dolazili i rojevi Cigana. Izgleda da je tu bilo i neke vrste simbioze, jer su Turci oduvek bili tolerantni prema Ciganima koji su dobrim delom prelazili na Islam. U tursko vreme „Ciganka“ je bio sinonim za „Prostitutka“, a i danas se zapažaju tragovi tih odnosa po našim selima. Izvestan tip seljačkih „donžuana“ traži po ciganskim mahalama „galantne pustolovine“. Humorist Pecija Petrović obradio je u komediji Pljusak jedan takav motiv. Cigansaka nomadsko-čergaška psiha obeležena je u prvom redu krajnjom neosetljivošću za socijalnu meru i ukus kao i izbegavnjem svih tereta i obaveza društvenih. I kada hoće tobože da pošteno zarađuju, da budu i korisni, oni i tu ustvari izbegavaju sam rad. Oni taj „rad“ nude toliko nemogućnim i nametljivim načinom da to postaje još gorim teretom za okolinu nego i direktno prosjačenje. Njihovi „nosači“ i „čistači“ prava su pokora po varošima Južne Srbije. Priština nosi rekord u tome pogledu, a niti carski gradovi Skoplje i Prizren ne zaostaju mnogo. Ti Cigani trče za svojom žrtvom po celoj varoši i samo što ne vuku čoveka za noge: Čistimo, čistimo! Ni onda kada npr. stranac pristane na čišćenje, da bi se oslobodio, i da dobar bakšiš, ne puštaju ga na miru. U grupama se poređaju pred gostionicom čekaju da se ruča i onda ponovo navaljuju, iako vide da nema nikakve potrebe čišćenja. Sve je to samo radom maskirano agresivno prosjačenje, u stvari besposličenje.Mehanički prisiljavaju čoveka da im nešto dobaci - ako neće deseti put da „čisti cipele“. Imaš li ti i vremena zato, to se njega ništa ne tiče. Niko u tim varošima ne vodi računa o tome da bi svet trebalo osloboditi tih tobožnjih „radnika“, jer nije to baš takva sitnica kako rešavaoci socijalnih pitanja u takvim mestima misle. To je jedna nesnosna, nesocijalna i ružna crta tih mesta, koja inače teže za turizmom. Samom „krizom“ ova se pojava ne može objašnjavati i pravdati. U srpskog i arnautskog elementa u istim varošima ne vidi se ni traga od ovakvih pojava, iako i među njima ima strahovite sirotinje. Lako je zamislite kakvi će sve karakterni i socijalni kvaliteti izbiti iz ovakvog penetranog elementa kada jednom počne te metode da prevodi u „više socijalne oblike“.
Cigansko primitivno lukavstvo, njihova neukusna nametljivost kao i uopšte neosetljivost za obzire, ustaljene u svakom razvijenom društvu, deluju na narode među kojima žive, kao primitivna forma parazitizma jednog duševno nedozrelog i zaostalog, u mnogom pogledu detinjastog elementa. Mnogi Cigani čine, kao i Negroidi, utisak velike, zanemarene i nevaspitane dece. To se vidi iz njihovih pesama na ciganskom jeziku koje ne smemo zamenjivati sa pesmama naroda među kojima žive, a na kojima kao profesionalni svirači i pevači - posrednici – unakazitelji zarađuju. Vidi se to i iz njihovih običaja i načina života, o kome je u nas mnogo pisao Tihomir Đorđević.
Naš narod prikazuje Cigane u anegdotama i šaljivim pričicama kao lenje, lakome, kradljive, plašljive i glupavo prozirno - lukave ljude. Npr. pričica o Kraljeviću Marku i Ciganinu, o Ciganinu najamnom radniku koji je tražio da pojede jedno za drugim sva tri obroka, pa dosledno „posle večere“ legao da spava, ili o onome koji je zatečen kako čupa tuđi luk pa se izgovorio da se uhvatio za luk kako ga vetar ne bi odneo. U Bosanskoj Krajini čuo sam ovu, verovatno negde i zabeleženu, pričicu o ciganskoj „dijalektici“. Uhvatili Ciganina u krađi i doveli tri svedoka koji su ga videli kada je krao. „Ja ću dovesti tri stotine svedoka koji nisu videli!“ branio se Ciganin. U ovom stilu ima naš narod celu malu literaturu o Ciganima i u njoj jasan pojam o ciganskom karakteru. „Ciganiti“ reč je koju je narod stvorio ne samo za Cigane, i ne samo na Ciganima, nego i uopšte kao jedan karakteristikon koji se po potrebi može i na Ne-cigane dobro primeniti.
