Novi Sad

  • Začetnik teme Začetnik teme Nina
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Ovde sam nekad stanovala...soliter lijevo,deseti sprat.🙂
 

Prilozi

  • FB_IMG_1611468986030.jpg
    FB_IMG_1611468986030.jpg
    47,5 KB · Pregleda: 37
Zgrada Jodne banje u Novom Sadu izgrađena je početkom prošlog veka na inicijativu novosadskog lekara Vilhelma Vilta, a po projektu peštanskog arhitekte Imre Frančeka. Lekovita voda na ovom mestu otkrivena je 1897. godine prilikom bušenja arteškog bunara kod Futoške šume. Danas se na prostoru oko ovog zdanja nalazi Futoški park. Foto: Milorad Stokin
73098878_2307507076042670_8013261530873200640_n.jpg
 
86bogomoljka:
Грбавица је била таква још док сам ја ишла у основну. Тек после су почели да руше куће и дижу оне небулозе. И Подбара је сада таква :( без икаквог реда и плана, само трпају...
Kliknite za proširenje...

Ni Telep nije ništa bolji.
Jedino što valja što više nisu potrebne čizme da bi se sa Telepa došlo do Limana.
 
Nikola Tanurdžić bio je jedan od najpoznatijih novosadskih trgovaca koji je raspisao konkurs za izradu projekta i stvaranje stambenog objekta koji bi obuhvatio bioskop, hotel i brojne dućane, kasnije - Tanurdžićeva palata (najveća gradska palata).

Bioskop „Reks“ bio je smešten na sredini palate i predstavlja prvi namenski izgrađen bioskop u gradu. Ovde je dugi niz godina postojala robnakuća „Progres“ po kojoj je među Novosađanima dugo živelo „nađemo se kod Progresa“, čak i godinama po zatvaranju prodavnice
1613564230442.png
 
Sinagoga u Novom Sadu

Sinagoga



Veruje se da su se Jevreji u Novi Sad doselili, još za vreme srednjeg veka. Jevrejske porodice su se u Novom Sadu bavile uglavnom trgovinom i raznim zanatima, a 1748. godine su organizovali Jevrejsku opštinu. U sadašnjoj Jevrejskoj ulici u samom centru Novog Sada, smeštena je jedna od četiri sinagoge, Novosadska sinagoga. U istoriji Novog Sada, postojalo je pet sinagoga, a ovo prelepo zdanje u Jevrejskoj ulici, izgrađeno je na mestu nekadašnje četvrte.

Sinagoga pripada neološkom-neortodoksnom pravcu

Prva sinagoga je bila osnovana 1717. godine u nekadašnjoj Gospodskoj ulici (sada ulica Kralja Aleksandra), druga 1749. godine u Futoškoj ulici, treća sinagoga zamenjuje drugu jer je bila u izuzetno lošem stanju, četvrta iz 1826. godine je bila oštećena u požaru. I na kraju, poslednja Novosadska sinagoga, izgrađena je 1826. godine i to po projektu poznatog arhitekte iz Budimpešte Lipota Leopolda Baumhorna. Zna se da ova sinagoga koja postoji i danas, pripada neološkom-neortodoksnom pravcu, kao i aškenaskom obredu. Sa zgradama jevrejske opštine i jevrejske škole, ovo prelepo zdanje, predstavlja prostorno kulturno istorijsku celinu od izuzetno velikog značaja. Sinagoga je trobrodna građevina sa pripratom, koja poseduje kupolu koja se uzdiže do visine od 40 metara,a poseduje i dve kupole kvadratne osnove na pročelju i tročlanim apsidalnim delom.
Predivnu i svakako veličanstvenu centralnu kupolu sinagoge, projektovao je Karolj Fenjveš. Objekat je uvučen sa linije uličnog fronta, a sve po preciznim propisima, koji su tada bili na snazi u Habzburškoj monarhiji. Rimokatoličanstvo je bila i zvanična religija monarhije pa su tako u takozvanoj liniji uličnog fronta, mogli biti građeni samo sakralni objekti, koji su pripadali ovoj veroispovesti. Osim same zgrade sinagoge, izgrađeno je još nekoliko objekata, koji su se koristili za potrebe škole, opštinske administracije za verske službenike, kao i za stambeni prostor.
Lipot Leopold Baumhorn će biti zapamćen i po projektu i izgradnji sinagoga u Segedinu, Budimpešti, Rijeci, Zrenjaninu i Novom Sadu. Osim sinagoge u Novom Sadu, Baumhorn je pre njene gradnje bio poznat i po izgradnji Menratove palate i Zgrade štedionice na današnjem Trgu Slobode. Ovaj arhitekta će biti upamćen kroz istoriju, pre svega po izgradnji možemo reći monumentalnog kompleksa na kome apsolutno moćno dominira Sinagoga i to jedna od najvećih u Evropi. Bio je inače izuzetno iskusan u gradnji sličnih objekata pa je sve dunđerske poslove poverio Đuri Labašu, a nadzor tokom izgradnje inženjeru Adolfu Dojču. Novosadska lepotica kako je zovu, počeli su graditi 3. juna 1906. a završili su je i osvetili 8. septembra 1909. godine.
Zanimljivo je da je na mestu gde se nalazi savremena sinagoga u periodu od 1749. do 1906. godine, vremenom postojale četiri sinagoge i da je svaka naredna građena na temeljima prethodne za potrebe sve naprednije i veće jevrejske zajednice, a voljom svojih vernika. Jedino to nije bio slučaj sa četvrtom sinagogom, koja je izgrađena 1826. godine, a porušena u bombardovanju tokom bune 1849. godine.
Sama unutrašnjost sinagoge, podeljena je na prizemlje, kao i galeriju. U prizemlju su projektovana i izgrađena „oltarska sedišta, inače poznata kao „muška sedišta“. Na galerijama su postavljena opet takozvana „ženska sedišta“. Na samom vrhu istočne strane, nalazi se „Aron hakodeš“ inače sveti orman u kojem su sačuvani svici Tore, koja sadrži pet Mojsijevih knjiga i to na svitku pergamenta koji je namotan na dve drške. Iznad njega se vidi okrugla emajlirana ploča sa slovima JHV napravljenim od zlata i koja obeležava ime boga Jahve. Po učenju jevrejske vere, ovo se ime ne izgovara već se umesto nje korosti reč Adonaj (gospod) ili Hašem (ime njegovo). Na delu galerije predviđenom za hor, nalazi se model Jerusalemskog hrama. Na ovom mestu su nekada bile postavljene orgulje marke „Riger“, ali je danas na žalost preostala samo maketa ovih poznatih orgulja. Sinagogu mnogi smatraju među najboljim ostvarenjima peštanskih i bečkih arhitekata i među najvrednije objekte grada Novog Sada.
Na žalost u ovoj sinagogi se više ne nalaze orgulje, samo galerija u tom delu gde su se nalazile orgulje, a koja je predviđena za hor. Fasada sinagoge je ukrašena predivnim ornamentima, dok su sve tri zgrade posebno ukrašene žutom Klinker opekom. U unutrašnjosti ove građevine je urađena izuzetno bogata štuko dekoracija uz čak 300 kvadratnih ematara vitraža u prozorskim rozetama i otvorima. Zna se da u objektu postoje ispisana imena darodavaca, projektanatai pa čak i izvođača radova. Ovaj spisak je postavljen na bočnim fasadama, kao i čeonoj fasadi. Glavni ulaz sinagoge vodi u predvorje, a sa leve strane je postavljena česma za ritualno pranje ruku, kao i mermerna bela ploča sa imenima novosadskih jevreja koji su stradali u drugom svetskom ratu.
Obnovljena kamena ploča sa deset božijih zapovesti, koja je sačuvana iz prethodne četvrte sinagoge, postavljena je u unutrašnjem delu predvorja sa desne strane. Ovo prelepo zdanje pomalo podseća na segedinsku sinagogu, a tokom njene izgradnje, upotrebljeno je više stilova arhitekture. Novosadski Jevreji su pripadali kultnom krugu mađarskih Jevreja. Sinagoga stilski pripada ranoj secesiji i izgrađena je po tradicionalnim propisima neološkog, aškenaskog obreda i liberalnog pravca.
Sinagoga 1983. godine postaje spomenik kulture, a 1991. godine se proglašava spomenikom od izuzetno velikog značaja za grad Novi Sad i može se reći da je sigurno jedan od najznačajnijih religijskih i kulturno istorijskih spomenika u našem gradu. Posle drugog svetskog rata u Novom Sadu je živelo prema saznanjima oko 4000 Jevreja, dok ih sada živi samo oko 400 stotine. Danas se Novosadska Sinagoga se više ne koristi kao sakralni objekat i poznato je da se zbog svojih izuzetnih akustičnih kvaliteta i monumentalne unutrašnjosti, koristi kao koncertna dvorana u kojoj se održavaju brojni koncerti klasične muzike, ali se održavaju i mnoge predstave. Izuzetno prostrana unutrašnjost sinagoge, idealna je za za nastupe velikih vokalnih, najčešće horskih sastava i vokalno instrumentalnih sastava poput simfonijskih orkestara.
Sinagoga može odjednom da primi oko 800 posetilaca i zbog toga se ovde često organizuju gala koncerti muzičke omladine, Novogodišnji gala koncert, kao i svečano otvaranje i zatvaranje Novosadskih muzičkih svečanosti. Na samom ulazu u sinagogu stoji natpis: Neka ova kuća bude dom molitava za sve narode „Ki beti, bet tefila ikara ikol haamim“. Zbog toga sinagogu smatraju hramom svih naroda sveta, kako i piše na natpisu nad ulaznim vratima, inače napisanim na hebrejskom jeziku.
Kliknite za proširenje...
 
Poslednja izmena od moderatora:
Nina:
Nikola Tanurdžić bio je jedan od najpoznatijih novosadskih trgovaca koji je raspisao konkurs za izradu projekta i stvaranje stambenog objekta koji bi obuhvatio bioskop, hotel i brojne dućane, kasnije - Tanurdžićeva palata (najveća gradska palata).

Bioskop „Reks“ bio je smešten na sredini palate i predstavlja prvi namenski izgrađen bioskop u gradu. Ovde je dugi niz godina postojala robnakuća „Progres“ po kojoj je među Novosađanima dugo živelo „nađemo se kod Progresa“, čak i godinama po zatvaranju prodavnice
Pogledajte prilog 863604
Kliknite za proširenje...
Ova zgrada mi je uvijek bila nekako interesantna.Da li zbog tih neuobicajenih uglova.Bila sam jednom kod drugarice koja je tu stanovala (ako nisam pomijesala sa nekom drugom zgradom),stanovi su imali izrazito visoke plafone,a ulazilo se iz jedne sobe u drugu,bez hodnika.
Uvijek volim da zavirim u te "starinske"zgrade. :)
 
limunada:
Ova zgrada mi je uvijek bila nekako interesantna.Da li zbog tih neuobicajenih uglova.Bila sam jednom kod drugarice koja je tu stanovala (ako nisam pomijesala sa nekom drugom zgradom),stanovi su imali izrazito visoke plafone,a ulazilo se iz jedne sobe u drugu,bez hodnika.
Uvijek volim da zavirim u te "starinske"zgrade. :)
Kliknite za proširenje...
Tе терасе су сјајне. И оне поред Париског магазина. Тако замишљам терасу коју је Капор описао у Ивани, чини ми се.
 
86bogomoljka:
Tе терасе су сјајне. И оне поред Париског магазина. Тако замишљам терасу коју је Капор описао у Ивани, чини ми се.
Kliknite za proširenje...
Meni su sve te stare zgrade lijepe.Bude mi zelju da vidim kako je unutra. :)
Ali rijetko imam priliku.Ove moderne me uopste ne fasciniraju.I uvijek mi je žao kad neku takvu staru zgradu ruse,umjesto da je obnove.
 
Вечерас у 19 почиње испраћај на кеју. Биће хор, пуштаће се лампиони, на тврђави ће бити ласери, чамци на Дунаву,... Сат и по чисте емоције.
Нисам од оних који су плакали и претеривали, нисам ни од оних који су пљували и претеривали. Али да волим његове стихове, волим. Обожавам.
 
Gradska kuća Novi Sad

Gradska kuća u Novom Sadu, monumentalno je magistratsko zdanje. Ovaj objekat je izgrađen po projektu tada poznatog arhitekte Đerđa Molnara, a izgrađena je 1895. godine u neorenesansnom stilu.

Prvi magistrat je bio smešten u iznajmljenoj kući gradskog senatora Petera Ferencija u takozvanoj „Ferencijani“. Ova kuća se nalazila na sadašnjem mestu gde je izgrađena Gradska kuća, kako se tada govorilo na „Glavnom varoškom trgu“. Tadašnji magistrat su često selili od mesta do mesta od Apelacije koja je bila smeštena na sadašnjem mestu robne kuće Bazar, na mestu Svojina u Glavnoj ulici, kao i na mestu Gvozdenog čoveka, koji se nalazio na trgu.


Između 1873. i 1874. godine, organizovan je jedan interni konkurs za podizanje gradskog zdanja u kome su mogli učestvovati svi projektanti i graditelji u tadašnjoj monarhiji. Odbor za izgradnju nove Varoške kuće (Rathaus Varoshaz), bio je osnovan 1869. godine. Jedan od najvećih građevinskih problema tadašnje gradske vlasti, bila je upravo njena izgradnja. Zanimljivo je da je u Državnom arhivu Budimpešte, bio sačuvan i jedan plan za izgradnju Gradske kuće, a ovaj projekat je uradio varoški inženjer Lazar Urošević.

Zatim je 1885. godine raspisan i zvaničan javni konkurs, prvi tog tipa na ovim prostorima. Radovi Budimpeštanskih arhitekata su bili i najzapaženiji. Na konkurs je bilo prijavljeno trideset dva rada, ali se komisija nije odlučila ni za jedan prispeli rad. Svi primljeni radovi su bili izloženi u velikoj dvorani starog magistrata u maju mesecu iste godine. Obzirom da komisija nije odabrala nijedan izvođački projekat, odlučili su da pozovu prvu trojicu arhitekata. Zatim je odlučeno da njih trojica, zajedno sa arhitektonskom komisijom, koju je izabrao grad, naprave novi projekat. Komisija ipak nije bila u mogućnosti ponovo organizovati izradu planova zajedno sa učesnicima konkursa i odlučuju da se ipak kao najbolji, izabere Molnarov projekat. Molnaru je predloženo da se na osnovu svih radova, njegov plan malo izmeni i dodatno popravi i prilagodi. Varoški odbor odlučuje u jesen 1885. godine da kompletan posao od izrade projekta do izgradnje, poveri Đerđu Molnaru za tadašnjih 300 Forinti.


Pre dobijanja statusa slobodnog grada, Petrovaradinski šanac je bio pod takozvanom civilnom i vojnom upravom. Granica između dve uprave, išla je Dunavskom ulicom. Nakon ukidanja Vojne granice, grad dolazi pod civilnu upravu sudaca do 7. decembra 1788. godine i tada grad Novi Sad, dobija i svog prvog gradonačelnika. Dimitrije Bugarski kao dotadašnji senator, bio je ujedno i prvi postavljeni gradonačelnik Novog Sada, a na tu funkciju je bio biran dva puta. Smatra se da je najpoznatiji gradonačelnik Novog Sada, bio Stevan Miletić. Iz današnje zgrade Gradske kuće, našim gradom se upravlja tek nešto više od 100 godina.

Zanimljiva je priča pre same izgradnje, jer je kamen spoticanja bio odabir samog mesta, gde će se Gradska kuća izgraditi. Jedni su hteli da se gradska kuća gradi na takozvanom Hanskom placu (mesto gde se sada nalazi Matica Srpska), dok su drugi želeli da se ona izgradi na glavnom trgu u gradu. Posle izvesnog vremena, pobedila je opcija, kojom je odlučeno da Gradska kuća bude izgrađena na glavnom trgu u Novom Sadu. Poznata je i informacija koja kaže da je Stevan Miletić na sadašnjem mestu, gde se nalazi Gradska kuća, želeo izgraditi Srpsko narodno pozorište.

Gradska kuća je građena u trenutku, kada je gradonačelnik Novog Sada bio Stevan Popović, tada veoma cenjeni advokat. Projekat gradske kuće u Novom Sadu u suštini je kopija gradske kuće u mestu Grac u Austriji. Sama institucija magistrata, stara je onoliko koliko je star i status slobodne kraljevske varoši od 1748. godine. Na izgradnju samog objekta, čekalo se sve do samog prikupljanja potrebnih finansijskih sredstava 1893. godine. Nakon usvajanja kompletnog projekta izuzetno poznatog i u to vreme cenjenog arhitekte Đerđa Molnara, prikupljena su potrebna sredstva i tada se pristupilo i izgradnji Gradske kuće. Zgrada je okrenuta licem prema severoistoku i izlazi na dve ulice.


Kompletno zdanje je završeno je 1895 godine i prelepo renesansno zdanje magistrata sa tornjem, smatrano je tada jednim od najlepših zdanja u Novom Sadu. Samo čelo fasade ima istureni rizalitit sa veoma snažnim stubovima te arkadama u prizemlju. Godine 1907. vatrogasci na prelepi visoki toranj, postavljaju zvono pod nazivom „Matilda“.

Ovim zvonom se obaveštavalo, kada je negde u Novom Sadu izbio požar. Fasada ove palate poseduje predivne alegorijske figure grčkih boginja. Ove skulpture je izradio Julije Anika, tada poznati i priznati vajar. Slikar Pavle Ružička je u svečanoj sali na prvom spratu, postavio obeležja zanata, trgovine i radinosti. Sadašnja Gradska kuća je podignuta u takozvanom kitnjastom stilu eklekticizma.


Ovaj projekat je na svoj način odražavao razmišljanje i uopšte stanje duha građana Novog Sada u to vreme.Zbog svog prepoznatljivog i poznatog stila, ovaj objekat ima veliku sličnost sa upravnim gradskim zgradama, koje su bile građene širom Austrougarske monarhije u drugoj polovini 19. veka. Gradska kuća svojim izgledom izuzetno liči na gradsku kuću u gradu Grac u Austriji.

Prva skupštinska sednica u novoj palati, održana je 3. januara 1895. godine. U ovoj sali su se održavali i čuveni novosadski balovi, ali na žalost u sadašnjem vremenu, prelepih balova više nema. Nema više ni zvona „Matilda“, koje je pretopljeno tokom rata. Kada je već bio u poznim godinama, Molnar je dobio zadatak da svoj započeti, predivan projekat katoličke crkve, dovrši do kraja. Molnar je rođen 1829. godine u Budimpešti, a tu je i završio graditeljski zanat.

Kasnije postaje baumajster, a u Novi Sad dolazi odmah nakon bombardovanja, jer je želeo učestvovati u velikoj obnovi grada 1850. godine. Ovaj poznati arhitekta 1850. godine kao građanin Novog Sada, gradi svoju kuću na Trifkovićevom trgu i ta kuća i danas postoji. Molnar je izgradio mnoge značajne objekte u Novom Sadu i to poput Reformatorske crkve u Šafarikovoj ulici od 1867. do 1871. gradio je bolnicu, prvu zgradu Srpskog narodnog pozorišta, kao i građansku dvoranu.

Poznato je da je Molnar bio i suvlasnik fabrike za proizvodnju građevinskih materijala, ali i predsednik novosadskog udruženja zanatlija.

Mada je sasvim sigurno da sećanja na dešavanja tokom duge istorije ovog prelepog objekta, kao i lepota samog zdanja i danas privlače pažnju mnogih. Najmonumentalnija građevina u Novom Sadu pored katoličke crkve, zasigurno je gradska kuća izgrađena krajem 19. veka. Na bronzanoj tabli, koja je postavljena na ulazu u gradsku kuću, ispisani su gradovi pobratimi Novog Sada sa kojima se godina ostvaruje kulturna i privredna saradnja.

Gradovi pobratimi Novog Sada su: Modena iz Italije, Dortmund iz Nemačke, Čengčun iz Kine, Budva iz Crne Gore te Norvič iz Norveške. Novi Sad je do sada imao 58 gradonačelnika, a neki su bili birani na mesto gradonačelnika i više puta.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Prvi automobil u Novom Sadu

Prvi automobil na ulicama Novog Sada pojavio u 19.veku, koji je na pariskoj izložbi za nekih 6.000 franaka kod firme „De Dion Bouton“, kupila bogata novosadska udovica Marta Kondoroši, svom unuku Stevi Adamoviću, kada je položio advokatski ispit. Ova starica mnogo je putovala po Evropi i viđala je razne novotarije, pa je tako svom unuku kupila ovo prevozno sredstvo, u vreme kada su ga imali Pariz, Beč i Pešta. Marta je bila unuka Save Vukovića, osnivača Srpske gimnazije u Novom Sadu, a kći Konstantina Popovića Komoraša, jednog od pionira našeg pozorišta i žena advokata Đorđa Kondorošija. Njene kuće su nekadašnje zgrade bioskopa „Zvezda“ i restorana „Palić“ (gde je i načinjen ovaj prvi snimak automobila u Novom Sadu), od kojih je u jednoj imala „staklenu sobu“ punu igračaka sa kojima su njeni mnogobrojni unuci mogli da se igraju kada je ona bila prisutna.
5639-4.jpg


Auto je u Novi Sad dopremljen vozom i to najverovatnije u delovima (posebno motor i karoserija), jer nije se znalo kako da se carini. Pokretao se vrlo jednostavno i u Novom Sadu je izazivao pravu senzaciju kada se pojavio na ulicama. Obično bi nedeljom, kada je bilo najviše sveta na ulicama, stara Kondorošijevica i njen unuk „paradirali“ novosadskim ulicama da bi na sebe skrenuli pažnju. Tako kažu da se jednom prilikom zbog iznenadnog kvara, auto okrenuo za 180 stepeni i počeo da se kreće unatrag. Publika je to posmatrala ne znajući šta se događa, i mislila je da je to šoferska akrobacija i počela je da aplaudira. Takođe postoji priča da je na proputovanju po šidskom srezu, kada se g. Adamović kandidovao za poslanika Hrvatskog sabora pa išao da propagira po selima Srema, automobil pokvario. Pored te nesreće, on je postigao negativan efekat jer se narod plašio te novotarije i bežao je od njega. Kola su se pokvarila u jednoj šumi, tako da je u Novi Sad morao biti vraćen željeznicom. U Novom Sadu je ležao pokvaren neke tri godine, a posle je prodat u Beograd. To je za sada poznata priča o prvom novosadskom automobilu.

Drugi automobil u Novom Sadu, kako pišu stari zapisi, je nešto kasnije kupio veliki župan Matković.
Treći su kupili sinovi veleposednika Lazara Dunđerskog.
5639-1.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top