.
Да будем искрен, пре меча сам Новаку давао 30% шанси да победи у овом мечу и узме Олимпијаду.
Када се меч завршио морао сам да угасим ТВ да ме не удави "радост нације" која се углавном простачки изливала са наших малих екрана, чисто информационе хигијене ради.
Седим тако у тишини, нормално, запалио цигару и довршавам остатке пива и нешто мислим.
Јбт, Новакова каријера је као лоша, неуверљива ТВ серија.
Замишљам како гледам серију која почиње десетогодишњаком који обећава да ће да буде најбољи тенисер света. Па стручњаци не верују уњега, родитељи не налазе спонзоре и "продају све" да би он могао да настави да тренира. У међувремену, на његову земљу се обрушава цео свет у лику злочиначке и терористичке организације која баца бомбе и руши све пред собом и све указује на трагичну судбину и на, не море, већ океан проблема.
Пратим у мислима из епизоде у епизоду како он тај свој сан почиње полако остварује и то у конкуренцији ни мање ни више, два најуспешнија играча у историји игре које на крају успева да надмаши. (коментар у мислима: Ма баааш... оће то тако, продаш све и постанеш шампион).
Међутим, никако му не полази за руком да се домогне једног трофеја који сматра највећим и та мисао га непрекидно опседа.
Иду епизоде, проба једанпут, па други пут, трећи... време пролази, улази у дубоко позне спортске године и тада му се пружа последња прилика да тај свој сан оствари. Противник је далеко млађи, најталентованији и најуспешнији у својој генерацији, у самом врху на ранг листи и само пре месец дана га је без већих проблема победио у финалу Вимблдона. Као додатак на неизвесност, наш јунак се повредио и обавио операцију колена.
Замишљам даље финалну епизоду. У позадини креће музика која појачава тензију, ређају се успешни и неуспешни сервиси, ретерни, дијагонале, паралеле, дроп шотови, лобови, дупле сервис грешке, исцрпљујуће трчање с једне на другу страну терена, публика навија и понекад омета... наравно ту су у боксу, поред његовог тима и брижна супруга са двоје малишана, ташта...
Наш јунак се ноктима држи и одржава некако егал. Оба сета наравно иду у тај-брејк.
Крећу завршни ударци, замишљам музику која креће једва чујним високим тоном виолине који злослутно најављује расплет да би полако прешла у тријумфално финале.
Наш јунак у сузама од радости грли супругу и децу и сва та филмска патетика.
И замишљам како бих прокоментарисао након одгледане овакве серије. Па сигурно "јбт, на шта ја губим време". Где је то могуће да се деси?.
А ето, нама се десило да у стварном животу присуствијемо нечем што би на филму било немогуће да се уради уверљиво.
.
