Trazim_curu_zabrak
Domaćin
- Poruka
- 4.292
Да ли сте знали да су, после Другог светског рата, децу у Југославији од безазлелног гљивичног обољења, званог косопасица, лечили радиоактивним зрачењем, због чега је огроман број те деце касније, кад су одрасли, добио туморе и умро пре времена? Не верујете? Ко не верује – нека чита како је микоза главе „лечена“ радијацијом: „Након Другог светског рата у Југославији је, због немаштине и лоших хигијенских услова – нарочито у колективним смештајима и руралним пределима – од микозе оболео велики број деце.
Влада је именовала посебан одбор, који је на састанку у Загребу 1949. прогласио епидемију и започео активности на лечењу оболелих. Претпоставља се да је у овом периоду после рата, а до почетка организоване кампање сузбијања косопасице на овај начин лечено око 20.000 људи. Већ 1950. масовна кампања је настављена уз помоћ Уницефа, који је обезбедио финансијска средства, опрему и логистику за кампању вођену све до проналаска “гризеофулвина” 1959. године.
Мали пацијенти су често невољно и уз плач одвајани од породице и одвожени у специјализоване болнице, којих је у Србији било пет – у Београду, Нишу, Шапцу, Новом Пазару и Пећи. Међу њима је била и Живанка Кецојевић, коју су с братом аутобусом довезли из села Драгојевац.“Одвели су нас на лечење под претњом. Тако је то било у оно време. Осећали смо се као да смо у логору. Сви су нас звали ‘месечари’ због тога што смо носили беле ‘гипсане’ капице после зрачења”, памти Живанка. Њен брат је умро 1962. године од тумора главе, а годинама је имао психичке проблеме. Она је од тумора главе оперисана 1995.
У Израелу су, после Другог светског рата, такође спровођени овакви „методи лечења“, па је израелска држава исплаћивала одштету жртвама истог. Код нас се то, наравно, никад није десило.
Видите ко је нам је „помагао“ у доба „друга“ Тита – УНИЦЕФ, наравно: бринули су о нашој о деци, па су их „усрећили“ радиоактивним зрачењем главе. Као што нас данас штити „Светска здравствена организација“, а фармакомафија нам нуди мегамоћне антикорона – вакцине; иначе, у нормалним околностима, вакцине се припремају пет до десет година.
Влада је именовала посебан одбор, који је на састанку у Загребу 1949. прогласио епидемију и започео активности на лечењу оболелих. Претпоставља се да је у овом периоду после рата, а до почетка организоване кампање сузбијања косопасице на овај начин лечено око 20.000 људи. Већ 1950. масовна кампања је настављена уз помоћ Уницефа, који је обезбедио финансијска средства, опрему и логистику за кампању вођену све до проналаска “гризеофулвина” 1959. године.
Мали пацијенти су често невољно и уз плач одвајани од породице и одвожени у специјализоване болнице, којих је у Србији било пет – у Београду, Нишу, Шапцу, Новом Пазару и Пећи. Међу њима је била и Живанка Кецојевић, коју су с братом аутобусом довезли из села Драгојевац.“Одвели су нас на лечење под претњом. Тако је то било у оно време. Осећали смо се као да смо у логору. Сви су нас звали ‘месечари’ због тога што смо носили беле ‘гипсане’ капице после зрачења”, памти Живанка. Њен брат је умро 1962. године од тумора главе, а годинама је имао психичке проблеме. Она је од тумора главе оперисана 1995.
У Израелу су, после Другог светског рата, такође спровођени овакви „методи лечења“, па је израелска држава исплаћивала одштету жртвама истог. Код нас се то, наравно, никад није десило.
Видите ко је нам је „помагао“ у доба „друга“ Тита – УНИЦЕФ, наравно: бринули су о нашој о деци, па су их „усрећили“ радиоактивним зрачењем главе. Као што нас данас штити „Светска здравствена организација“, а фармакомафија нам нуди мегамоћне антикорона – вакцине; иначе, у нормалним околностима, вакцине се припремају пет до десет година.