slušajte,drago.veliki dio srba je 1990/91.godine slijedio miloševićevu politiku stvaranja velike srbije.zbog toga su osnovane etnički čiste rsk i rs (u bosni i hercegovini).pokrenuti su ratovi u kojima su srbi počinili genocid na više mjesta u hrvatskoj,bosni i hercegovini i na kosovu.
propašću politike slobodana miloševića stvorili su se preduvjeti za kažnjavanje počinitelja tih zločina.
to je ujedno jedini razlog odlaska srba o kojima je riječ.jer,kako drugačije tumačiti da je dio srba ostao živjeti u hrvatskoj?
zbog čega nisu svi srbi otišli?zbog čega su otišli samo oni koji su živjeli u zločinačkoj republici srpskoj krajini?
Нови хрватски Сабор је 30. маја имао своје прво заседање, а председник Туђман је објавио свој манифест за нови устав и велики број политичких, економских и друштевних промена, међу којима је најављена и промена статуса Срба у Хрватској од конститутивног народа на статус мањине. Локални српски политичари су се супроставили новом уставу, на темељу чињенице да се умањују права српског становништва и да се овиме ствара могућност да Срби буду угрожени. Ово се заиста и десило када је уста усвојен годину дана касније.
Срби у Хрватској су 17. августа одржали референдум који Хрватска власт није признала, а на којем се 99,7% грађана (махом српске националности) изјаснило за аутономију унутар Хрватске. Хрватска влада је покушала да спречи референдум пославши полицијске снаге да одузме оружје из побуњених полицијских станица у подручјима које су насељавали Срби. Локални Срби су блокирали путеве у јужним деловима Хрватске, углавном око Книна. Овај инцидент је познат под именом Балван револуција. Хрватска је на блокаду путева одговорила слањем специјалних одреда полиције у хеликоптерима, али су их пресрели авиони Југословенског ратног ваздухопловства и приморали их да се врате у Загреб.
Крвави Ускрс на Плитвицама је био инцидент који се догодио у касно пролеће 1991. године у Националном парку Плитвице у Хрватској и сматра се првом озбиљнијом ескалацијом ситуације у Југословенским ратовима.
31. марта 1991. године, Хрватска је упутила неколико аутобуса полицајаца према Кореници и Плитвичким језерима са циљем да успостави републичку власт у општини и у самом националном парку. Наоружани српски полицајци сачекали су их на подручју националног парка и отворили ватру. Тромблонска мина која је погодила аутобус није експлодирала. Два полицајца која су погинула у размени паљбе - са сваке стране по један - прве су жртве у грађанском рату насталом на развалинама СФРЈ. Био је то догађај који ће Срби назвати "Крвави Ускрс", са очигледном асоцијацијом на догађај из периода НДХ.
Анализе инцидента [уреди]
Догађају на Плитвицама претходило је успостављање хрватске власти у полицијској станици у Пакрацу, када је одред хрватских специјалних полицајаца изненадио и ухапсио српску полицијску посаду, која је претходно успоставила контролу над Пакрацом. У акцији није било жртава. Срби су решили да им се то не понови и то показали на Плитвицама.
Хрватској је ипак успело да успостави своју полицију у Кореници, али је сукоб проузроковао интервенцију ЈНА која је своје мешање објаснила потребом да се уметне између сукобљених страна. Показало се да полицијски резервисти нису снага која би се могла супротставити већ ојачалим снагама Републике Хрватске и почело је убрзано наоружавање и организовање.
Хрватска је рачунала са ратом, што ће касније потврдити и њен председник Туђман када је у говору на Јелачићевом тргу рекао да независност није била могућа без рата. Хрватски екстремисти ликвидирали су почетком јула Јосипа Рајхл-Кира, обласног шефа полиције у Осијеку и хадезеовца, који је покушавао да одржи атмосферу релативне толеранције.
Инцидент у Боровом Селу се односи на оружану конфронтацију између хрватске полиције и српских снага у селу Борово Село близу Вуковара 1. маја 1991. године.
Борово Село
Борово Село на мапи Хрватске
После Крвавог Ускрса на Плитвицама уследио је инцидент у Боровом Селу. Према опису из књиге Смрт Југославије (Л.Силбер, А.Литл, стр. 157), група активиста ХДЗ, предвођена Гојком Шушком, политичким емигрантом и успешним канадским угоститељом (касније министар одбране), пришуњала се Борову Селу и испалила три пројектила “амбруст”. Нико није погинуо, али су локални Срби, већ потпомогнути сународницима из Србије, појачали одбрану. [1]
Напетост је појачана, када пада прва цивилна жртва у Хрватској. Док се враћао са првомајског уранка Србина Стевана Инића, рођеног 1928. године, убија Хрват Ђуро Геленчир, члан ХДЗ-ових паравојних формација.[2]
Две недеље после Плитвичког инцидента, за Први мај, неколико полицајаца из Осијека се ушуњало у Борово Село у намери да скине југословенску заставу, истакнуту у част празника, и постави нову хрватску заставу. Стражари су запуцали и двојицу ранили и заробили. Следећег јутра, двадесетак хрватских полицајаца ушуло је аутобусом у Борово Село у намери да ослободи заробљене полицајце. Дочекани су паљбом. Дванаест их је погинуло.
Хрватска је после Боровог Села појачала антисрпску и антијугословнеску кампању. “Србочетничка ЈНА” и “Србославија” постале су најчешће речи у политичком жаргону Хрватске.
Пошто је снага српске позиције била у њеном савезништву са ЈНА, Хрвати су се определили да се окрену добијању међународне подршке. Адути су били комунистичко порекло југословенске војске и недемократска пракса режима у Београду, који је већ тада многе иритирао својом тврдокорношћу.
Битка за Вуковар је 87-дневна опсада Вуковара од стране Југословенске народне армије, уз помоћ разних српских локалних и добровољачких снага од августа до новембра 1991. током рата у Хрватској. Битка се завршила поразом локалног Збора народне гарде, великим разарањем Вуковара и великим бројем мртвих и побеглих. Бруталност хрватских паравојних формација , које су под командом Томислава Мерчепа до лета 1991. побиле велики број српских цивила, била је повод битке за Вуковар.
Битка је била значајан и симболички губитак за Хрватску, која није повратила контролу над градом до 1998.
Вуковар пред битку [уреди]
Вуковар је важан регионални центар на граници Хрватске и Србије, који се налази на десној обали Дунава. Он је важна лука и центар пре рата етнички измешане области. У општини је по попису из 1991. живело 84.189 становника, од чега су 36.910 (43,8%/) били Хрвати, 31.445 (37,4%) Срби, 6124 (7,3%) Југословени1375 (1,6%) Мађари и 8335 (9,9%) осталих.[4][5]
У самом Вуковару је живело око 45.000 људи почетком 1991. Мала већина (52,98%) становништва града су били Хрвати, док су Срби чинили 36,28% становништва.[4][6] Већина Хрвата је живела у центру града, док су Срби живели у индустријским предграђима. Пре 1990, становништво је било врло интегрисано[тражи се извор], са необично великим процентом мешовитих бракова и људи који су се изјашњавали као Југословени[тражи се извор], а не као Хрвати или Срби.
Док је на изборима 1990 у Хрватској победио ХДЗ са шовинистичком реториком, дотле је у Вуковару победила странка реформисаних комуниста. У јулу 1990. године, скупштина општине Вуковар, у коме су већина били Срби и пројугословенски оријентисани Хрвати, одбило је да прихвати нови устав Хрватске којим су Срби изгубили статус конститутивног народа и постали национална мањина. Хрватска влада је због тога наоружавала паравојне снаге тобоже као резервну полицију, да би осигурала превласт на терену.