- Poruka
- 129.660
Norman Majler, američki književnik rođen je u Long Biču, Nju Džerzi, 31.januara 1923. godine u dobrostojećoj jevrejskoj porodici. Njegov otac Isak Bernet Majler bio je računovođa, a majka, Fani Šnajder domaćica i vlasnica studija za negu.
Odrastao je u Njujorku. Posle završene javne osnovne i srednje škole u šesnaestoj godini, upisuje se na Harvard i 1943. godine stiče diplomu avio inženjera. U toku boravka na studijama počeo je da piše kratke priče i dogodilo se da jedna od tih priča bude nagrađena. Po Majlerovom kasnijem priznanju, ta nagrada je imala uticaja na njegovu odluku da postane pisac, jer je još kao osmogodišnjak napisao roman o opsadi vanzemaljaca. Iako je pokušao da izbegne vojsku, regrutovan je i poslat na ratište na Pacifiku.
Svoj prvi roman Goli i mrtvi (1948) koji smatraju (Džordž Orvel je smatrao da je najbolji) za jedan od najboljih romana o Drugom svetskom ratu objavio je posle završetka rata i taj roman mu je doneo meteorski uspeh. Govorilo se da je naturalistički „realističniji od svih realističkih“. Roman mu je doneo slavu i popularnost i on nastavlja da piše, bez obzira na teškoće, uspone, i padove koji će uslediti. Vremenom postaje vrlo cenjen novinar, esejista, scenarista, a pre svega čovek koji je nemilosrdno napadao establišment, moralne i društvene tabue, sa sopstvenih, ipak egzistencijalističkih pozicija. Posle rata boravio je u Francuskoj, na Sorboni izvesno vreme, ali po njegovim rečima kada mu je 2006. godine uručenaa Legija časti, najviše francusko priznanje „nikada nije dobro naučio francuski jezik“. Ali to nije bio razlog da njegove knjige ne budu prevedene ne samo na francuski, već i na mnoge druge jezike i da stekne poštovanje i naklonost čitalaca širom sveta.
Ne samo da je pisao romane, eseje, scenarije, biografije, novinarske tekstove, on je na jedan vrlo hrabar, ponekad rizičan i ekscentričan način učestvovao u društvenom životu i uvek bio intelektualac buntovnik koji je do kraja života govorio, pisao i činio ono što misli, smatrajući da mišljenje može da se menja, ali pravo da se kaže ono što se misli važi uvek, čak i kada pisci, a i knjige gube publiku, pa i u „stanju najdubljeg intelektualnog pesimizma“ u kome se nalazio kako je rekao u jednom od poslednjih intervijua.
Ženio se šest puta i ima devetoro dece, od kojih je jedan dečak usvojen. Prema deci se ponašao odgovorno, kasnije je sa jednim sinom snimio film, a sa drugim , najmlađim Džonom Bafolom Majlerom napisao knjigu o svim temama u vidu međugeneracijskog dijaloga Velika praznina.
Imao je bezobziran odnos prema ženama, pa je tako vrlo rano kako zbog jezika kojim je opisivao seks, tako i zbog incidenta kada je svoju suprugu gađao i povredio nožem na nekoj zabavi izazvao gnev feministkinja. Pretila mu je kazna, ali njegova žena tada nije podnela prijavu protiv njega, no kasnije je napisala knjigu. Zbog tog događaja, a kasnije je taj bes dobijao sve ozbiljnije i intenzivnije argumente, naročito zbog jezika koji je upotrebljavao. Bio je primer negativanog portretisanja žene u književnosti naročito posle svog četvrtog romana Američki san (1965).Taj glas će ga pratiti i posthumno. Opis seksualne scene u njegovom poslednjem romanu koji je inače vrlo hvaljen Dvorac u šumi (2007) proglašen za najgori opis u vrlo žestokoj konkurenciji.
Te davne 1965. godine Norman Majler, anfan teribl američke književnosti branio se analizom dela Henrija Milera i D. H. Lorensa koji su takođe bili na spisku negativnih primera u radu Sexual Politcis Ket Milet, poznate feminističke kritičarke. U toj polemici branio je umetnikovo pravo da se sa senzualnošću i seksualnošću umetnik može u okviru vlastite poetike služiti „kako mu drago“. Jer, po Majleru cilj umetnosti je da „intenzivira, čak pogorša moralnu svest“ što je on i radio u svim tekstovima ne samo novinarskim , publicističkim, već i u svojim romanima . Uostalom, već u svom prvom romanu Goli i mrtvi Norman Majler je koristio masne psovke i vrlo naturalistički opisivao scene nasilja, tako da je sablaznio izdavače koji su ga prisilili da u romanu reč **** zameni rečju fug, ali on će svoj radikalan, ogoljen stil sa opscenim rečima negovati u svojim budućim romanima i to će postati njihova karakteristika. Bez obzira što je njegov drugi roman Obala Barbarije (1951), kao i treći, Park jelena (1955) doživeli neuspeh, to ga nije obeshrabrilo. Teško je došao do izdavača zbog „previše seksualnosti“, i zato što je bio zagovornik uživanja u marihuani i džezu, branitelj autsajdera. Nastavlja vrlo aktivno da piše i govori o svim temama, počev od politike, hladnog rata, pa do tema koje se odnose na umetnost, na muziku, prevashodno džez. U tom smislu značajan je njegov esej Beli crnac. Mnogi su ga optuživali za samoreklamerstvo, jer je u vreme Hladnog rata izjavljivao da mu je čitanje Kapitala Karla Marksa pomoglo da postane bolji pisac, a Fidelu Kastru je uputio jedno javno „toplo pismo“. Bile su to godine i vreme kada se prosečan Amerikanac plašio komunizma, kao što se posle 11. Septembra 2002. plaši ekstremnih Bin Ladenovih islamista.
Normanu Majleru prebacivali što je posle smaknuća Gari Gilmora junaka njegove knjige Krvnikova pesma (1979) , nad kojim je izvršena smrtna kazna, predvodio agitaciju za puštanje na slobodu Džeka Abota, koji se izjašnjavao kao komunista, i bio je u zatvoru zbog nasilništva. Pre toga Norman Majler je Abotu pomogao da objavi knjigu svojih pisama o zatvorskim uslovima upućenih njemu, autoru Krvnikove pesme. Za tu knjigu Majler je 1980. godine po drugi put dobio Pulicerovu nagradu. Prvu je dobio 1969. godine za Armiju u noći. Džek Abot je pušten i samo šest nedelja kasnije ubio je nožem dvadesetdvogodišnjeg konobara Ričarda Agana, Kubanca. Na optužbe da je pogrešio što se zalagao za Abota pisac je odgovarao: “Još jedna epizoda u mom životu u kojoj nema mesta za radovanje i ponos.“
Norman Majler je izuzetno poštovao Ernesta Hemingveja jer u njegovom pisanju, stilu kako je objašnjavao,“ nije bilo emocija, nije nikada govorio o njima,“ ali su „one izbijale iz njegovih rečenica“… Iako im teme nisu bile istovetne, ipak su imali i dodirnih tačaka. Normana Majlera su zanimali nasilje i seksualne opsednutosti. Smatrao je da pisac mora biti ubedljiv, da mora govoriti istinu, a da ta istina može biti prepoznata i iskazana samo piščevom imaginacijom, a da stil ma koliko važan, valjan je samo ako je „napad na prirodu stvarnosti“ , a kao dokaz navodio je delo Teodora Drajzera.
Izuzetan značaj za reputaciju Normana Majlera koji je drsko i neumoljivo šibao po establišmentu imala je knjige eseja Oglasi za sebe (1959).Ta knjiga ga je konačno ustoličila kao gurua za leve, liberalnije krugove koji su ga doživljavali kao „svetlo u tunelu“. U tom periodu pišući eseje i članke, nehajno mešajući stvarno i izmišljeno uz priličnu dozu kritičke misli, političkog šika i pop kulture postao je uz T. Kapota začetnik i promoter „novog žurnalizma“. Veliku pažnju izazvao je njegov roman Američki san (1965) o junaku hipsteru, o nasilju. Zbog junakinja koje svodio na seksualne objekte, koje su samo u funkciji „muškosti“, opet je izazvao bes feministkinja i taj sukob je bio verni pratilac knjiga koje je pisao.Nije ga to pogađalo, nije imao nameru da postane Tolstoj američke književnosti pa je nastavio da piše grubim, vulgarnim jezikom i žene su sporedne u njegovim knjigama. Njega zanima sudbina hrabrog, umnog muškarca koji se ne boji, onog koji iskušava svoju muškost, pa makar bio i ubica, kao Gari Gilmor junak Krvnikove pesme.
Taj jezik je negovao, grub, vulgaran i kada je pisao knjigu Zašto smo u Vijetnamu? (1967), a i u knjizi o maršu na Pentagon o kome je napisao i roman Vojske noći; istorija kao roman, roman kao istorija (1968).
Zbog učešća u maršu na Pentagon, Norman Majler je zajedno sa Noamom Čomskim i Alenom Ginzbergom, pesnikom, vodećim predstavnikom bitnika, bio je hapšen. Družio se sa svim velikanima pisane reči: Gorom Videlom, Viljemom Stajnorom, Kurtom Vonegerom, Trumanom Kapotom i dr. Često su to bila burna druženja, sa dosta alkohola, psihogenih supstanci, tuča, polemika… Bez obzira na to što mu se pripisuje i samoreklamerstvo Norman Majler u sumornim šezdesetim i sedamdesetim godinama zauzima prvo mesto po kreativnoj energiji i značaju za američku kulturu, pre svega literaturu koja je bila na vrhuncu i to u godinama najoštrijih političkih sukoba. Potom tek dolaze i drugi pisci: Viljem Barous, Džon Bar, Sol Belou, E. I. Doktorov, Džon Apdajk, Ričard Brautigan, Robert Stoun, Kurt Voneget, Tomas Pinčon, Robert Kuvera, Alis Voker, Išamel Rid, Toni Morison i dr.
Mnoge njegove knjige nisu baš dočekane sa pohvalama, ali knjiga eseja Armija noći- istorija kao roman, roman kao istorija (1968), knjige eseja Zašto smo u Vijetnamu (1967) kao i osnivanje časopisa The Vilage Voice, obeležile su te godine njegovog života.
To mesto i važnost je zadržao bez obzira na knjige koje nisu pohvaljene od strane ozbiljnih literarnih znalaca, kao što je biografija Merilon Monro (1973) jer je „previše erotizovana i više fotomonografija nego biografija“, fantmazgoričnog romana Dnevne večeri (1983), priča o reinkarnaciji smeštena među egipatske bogove. Napisao je i biografije H. Milera (1976), P. Pikasa (1995), Mohameda Alija, zatim knjigu Osvaldova priča – američka misterija (1995) o ubici američkog predsednika Kenedija. U opusu Normana Majlera koji se sastoji iz čedrdeset knjiga, (od toga 11 romana) pored spomenutih vrlo su važni i čitani Jevanđelje po Sinu Božijem. Taj kontraverzni roman o Hristu polemiše sa hrišćanstvom, sumnjajući u učenje „odozgo“, sa samog vrha i mnogi smatraju da je taj Majlerov roman dublji, polemičniji, radikalniji od bilo kog napisanog sličnog dela na tu temu. Značajan je i njegov opsežan roman o CIA-i Sablast bludnice (1991) i dr.
Bavio se i filmom, pisao scenarije i glumio u nekim od njih. Ne naročito uspešno. Po sopstvenom scenariju režirao je film Muškarci ne plešu (1984) u kome su glavne uloge igrali Rajan O Nil i Izabel Roselini.
Televizijski film koji je snimljen po njegovoj knjizi Krvnikova pesma sa Tomom Li Džonsom ( koji je tumačio pisca) u glavnij ulozi 1983. godine osvojio je nagradu Emmi. Reditelj i producent je bio Lawrence Schiller.
Norman Majler, veliki američki pisac, dosledni protivnik rata , prvo Hladnog, zatim Vijetnamskog, pa rata u Iranu, kritičar američkih predsednika i politike koju su vodili ( Regan, Buš naročito), ne baš omiljeni pisac feministkinja, kandidovao se i za gradonačelnika Njujorka, čak dva puta. Želeo je da taj grad bude posebna američka država, a izborni slogan mu je glasio: „Glasajte za hulje!“
U osamdesetoj godini posle desetogodišnje pauze objavio je svoju poslednju knjigu, fikciju, Dvorac u šumi (2007) u kojoj se kroz odrastanje A. Hitlera, do trinaeste godine, bavi temom dobra i zla. Nakon pojavljivanja ovog romana objavio je i tekst O Bogu: jedan neuobičajen razgovor (2007) u kome je izložio svoje poimanje prirode Boga .Taj tekst mnogi navode kao primer očuvane lucidnosti do poslednje godine života ovog najplodnijeg i najkontraveznijeg pisca Amerike.
Napisao je oko četrdeset knjiga. Naknadno su istoričari književnosti ustanovili da je njegov roman Park jelena najbolji roman koji je napisao, a nisu izostale pohvale ni za poslednji Dvorac u šumi. Ni zamerke koje su večito pratile njegovu literaturu. Ipak najprodavanija knjiga koju je po narudžbini napisao je biografija M. Monro, što može biti pokazatelj zadovoljne „klijentele“, ali ne i literarne vrednosti i angažmana, vere u snagu pisca , bez obzira na sve uspone, padove, osporavanja…
„Stvoren sam od sirovih misli i surovih sila. Ne znam ko sam. Niti šta sam bio. Ni zvuka ne čujem. Bliži se bol koji je snažniji od svih dosadašnjih.“
Tako je govorio poslednjih dana svog 84-godišnjeg života Norman Majler.
Umro je ujutru 10. novembra 2007. godine u njujorškoj bolnici.
smrtnakazna.rs
Da li je neko čitao Majlera, kako vam se čini? Ja nisam, imam na Kindle Goli i mrtvi, ali ko zna kad će to doći na red.
Odrastao je u Njujorku. Posle završene javne osnovne i srednje škole u šesnaestoj godini, upisuje se na Harvard i 1943. godine stiče diplomu avio inženjera. U toku boravka na studijama počeo je da piše kratke priče i dogodilo se da jedna od tih priča bude nagrađena. Po Majlerovom kasnijem priznanju, ta nagrada je imala uticaja na njegovu odluku da postane pisac, jer je još kao osmogodišnjak napisao roman o opsadi vanzemaljaca. Iako je pokušao da izbegne vojsku, regrutovan je i poslat na ratište na Pacifiku.
Svoj prvi roman Goli i mrtvi (1948) koji smatraju (Džordž Orvel je smatrao da je najbolji) za jedan od najboljih romana o Drugom svetskom ratu objavio je posle završetka rata i taj roman mu je doneo meteorski uspeh. Govorilo se da je naturalistički „realističniji od svih realističkih“. Roman mu je doneo slavu i popularnost i on nastavlja da piše, bez obzira na teškoće, uspone, i padove koji će uslediti. Vremenom postaje vrlo cenjen novinar, esejista, scenarista, a pre svega čovek koji je nemilosrdno napadao establišment, moralne i društvene tabue, sa sopstvenih, ipak egzistencijalističkih pozicija. Posle rata boravio je u Francuskoj, na Sorboni izvesno vreme, ali po njegovim rečima kada mu je 2006. godine uručenaa Legija časti, najviše francusko priznanje „nikada nije dobro naučio francuski jezik“. Ali to nije bio razlog da njegove knjige ne budu prevedene ne samo na francuski, već i na mnoge druge jezike i da stekne poštovanje i naklonost čitalaca širom sveta.
Ne samo da je pisao romane, eseje, scenarije, biografije, novinarske tekstove, on je na jedan vrlo hrabar, ponekad rizičan i ekscentričan način učestvovao u društvenom životu i uvek bio intelektualac buntovnik koji je do kraja života govorio, pisao i činio ono što misli, smatrajući da mišljenje može da se menja, ali pravo da se kaže ono što se misli važi uvek, čak i kada pisci, a i knjige gube publiku, pa i u „stanju najdubljeg intelektualnog pesimizma“ u kome se nalazio kako je rekao u jednom od poslednjih intervijua.
Ženio se šest puta i ima devetoro dece, od kojih je jedan dečak usvojen. Prema deci se ponašao odgovorno, kasnije je sa jednim sinom snimio film, a sa drugim , najmlađim Džonom Bafolom Majlerom napisao knjigu o svim temama u vidu međugeneracijskog dijaloga Velika praznina.
Imao je bezobziran odnos prema ženama, pa je tako vrlo rano kako zbog jezika kojim je opisivao seks, tako i zbog incidenta kada je svoju suprugu gađao i povredio nožem na nekoj zabavi izazvao gnev feministkinja. Pretila mu je kazna, ali njegova žena tada nije podnela prijavu protiv njega, no kasnije je napisala knjigu. Zbog tog događaja, a kasnije je taj bes dobijao sve ozbiljnije i intenzivnije argumente, naročito zbog jezika koji je upotrebljavao. Bio je primer negativanog portretisanja žene u književnosti naročito posle svog četvrtog romana Američki san (1965).Taj glas će ga pratiti i posthumno. Opis seksualne scene u njegovom poslednjem romanu koji je inače vrlo hvaljen Dvorac u šumi (2007) proglašen za najgori opis u vrlo žestokoj konkurenciji.
Te davne 1965. godine Norman Majler, anfan teribl američke književnosti branio se analizom dela Henrija Milera i D. H. Lorensa koji su takođe bili na spisku negativnih primera u radu Sexual Politcis Ket Milet, poznate feminističke kritičarke. U toj polemici branio je umetnikovo pravo da se sa senzualnošću i seksualnošću umetnik može u okviru vlastite poetike služiti „kako mu drago“. Jer, po Majleru cilj umetnosti je da „intenzivira, čak pogorša moralnu svest“ što je on i radio u svim tekstovima ne samo novinarskim , publicističkim, već i u svojim romanima . Uostalom, već u svom prvom romanu Goli i mrtvi Norman Majler je koristio masne psovke i vrlo naturalistički opisivao scene nasilja, tako da je sablaznio izdavače koji su ga prisilili da u romanu reč **** zameni rečju fug, ali on će svoj radikalan, ogoljen stil sa opscenim rečima negovati u svojim budućim romanima i to će postati njihova karakteristika. Bez obzira što je njegov drugi roman Obala Barbarije (1951), kao i treći, Park jelena (1955) doživeli neuspeh, to ga nije obeshrabrilo. Teško je došao do izdavača zbog „previše seksualnosti“, i zato što je bio zagovornik uživanja u marihuani i džezu, branitelj autsajdera. Nastavlja vrlo aktivno da piše i govori o svim temama, počev od politike, hladnog rata, pa do tema koje se odnose na umetnost, na muziku, prevashodno džez. U tom smislu značajan je njegov esej Beli crnac. Mnogi su ga optuživali za samoreklamerstvo, jer je u vreme Hladnog rata izjavljivao da mu je čitanje Kapitala Karla Marksa pomoglo da postane bolji pisac, a Fidelu Kastru je uputio jedno javno „toplo pismo“. Bile su to godine i vreme kada se prosečan Amerikanac plašio komunizma, kao što se posle 11. Septembra 2002. plaši ekstremnih Bin Ladenovih islamista.
Normanu Majleru prebacivali što je posle smaknuća Gari Gilmora junaka njegove knjige Krvnikova pesma (1979) , nad kojim je izvršena smrtna kazna, predvodio agitaciju za puštanje na slobodu Džeka Abota, koji se izjašnjavao kao komunista, i bio je u zatvoru zbog nasilništva. Pre toga Norman Majler je Abotu pomogao da objavi knjigu svojih pisama o zatvorskim uslovima upućenih njemu, autoru Krvnikove pesme. Za tu knjigu Majler je 1980. godine po drugi put dobio Pulicerovu nagradu. Prvu je dobio 1969. godine za Armiju u noći. Džek Abot je pušten i samo šest nedelja kasnije ubio je nožem dvadesetdvogodišnjeg konobara Ričarda Agana, Kubanca. Na optužbe da je pogrešio što se zalagao za Abota pisac je odgovarao: “Još jedna epizoda u mom životu u kojoj nema mesta za radovanje i ponos.“
Norman Majler je izuzetno poštovao Ernesta Hemingveja jer u njegovom pisanju, stilu kako je objašnjavao,“ nije bilo emocija, nije nikada govorio o njima,“ ali su „one izbijale iz njegovih rečenica“… Iako im teme nisu bile istovetne, ipak su imali i dodirnih tačaka. Normana Majlera su zanimali nasilje i seksualne opsednutosti. Smatrao je da pisac mora biti ubedljiv, da mora govoriti istinu, a da ta istina može biti prepoznata i iskazana samo piščevom imaginacijom, a da stil ma koliko važan, valjan je samo ako je „napad na prirodu stvarnosti“ , a kao dokaz navodio je delo Teodora Drajzera.
Izuzetan značaj za reputaciju Normana Majlera koji je drsko i neumoljivo šibao po establišmentu imala je knjige eseja Oglasi za sebe (1959).Ta knjiga ga je konačno ustoličila kao gurua za leve, liberalnije krugove koji su ga doživljavali kao „svetlo u tunelu“. U tom periodu pišući eseje i članke, nehajno mešajući stvarno i izmišljeno uz priličnu dozu kritičke misli, političkog šika i pop kulture postao je uz T. Kapota začetnik i promoter „novog žurnalizma“. Veliku pažnju izazvao je njegov roman Američki san (1965) o junaku hipsteru, o nasilju. Zbog junakinja koje svodio na seksualne objekte, koje su samo u funkciji „muškosti“, opet je izazvao bes feministkinja i taj sukob je bio verni pratilac knjiga koje je pisao.Nije ga to pogađalo, nije imao nameru da postane Tolstoj američke književnosti pa je nastavio da piše grubim, vulgarnim jezikom i žene su sporedne u njegovim knjigama. Njega zanima sudbina hrabrog, umnog muškarca koji se ne boji, onog koji iskušava svoju muškost, pa makar bio i ubica, kao Gari Gilmor junak Krvnikove pesme.
Taj jezik je negovao, grub, vulgaran i kada je pisao knjigu Zašto smo u Vijetnamu? (1967), a i u knjizi o maršu na Pentagon o kome je napisao i roman Vojske noći; istorija kao roman, roman kao istorija (1968).
Zbog učešća u maršu na Pentagon, Norman Majler je zajedno sa Noamom Čomskim i Alenom Ginzbergom, pesnikom, vodećim predstavnikom bitnika, bio je hapšen. Družio se sa svim velikanima pisane reči: Gorom Videlom, Viljemom Stajnorom, Kurtom Vonegerom, Trumanom Kapotom i dr. Često su to bila burna druženja, sa dosta alkohola, psihogenih supstanci, tuča, polemika… Bez obzira na to što mu se pripisuje i samoreklamerstvo Norman Majler u sumornim šezdesetim i sedamdesetim godinama zauzima prvo mesto po kreativnoj energiji i značaju za američku kulturu, pre svega literaturu koja je bila na vrhuncu i to u godinama najoštrijih političkih sukoba. Potom tek dolaze i drugi pisci: Viljem Barous, Džon Bar, Sol Belou, E. I. Doktorov, Džon Apdajk, Ričard Brautigan, Robert Stoun, Kurt Voneget, Tomas Pinčon, Robert Kuvera, Alis Voker, Išamel Rid, Toni Morison i dr.
Mnoge njegove knjige nisu baš dočekane sa pohvalama, ali knjiga eseja Armija noći- istorija kao roman, roman kao istorija (1968), knjige eseja Zašto smo u Vijetnamu (1967) kao i osnivanje časopisa The Vilage Voice, obeležile su te godine njegovog života.
To mesto i važnost je zadržao bez obzira na knjige koje nisu pohvaljene od strane ozbiljnih literarnih znalaca, kao što je biografija Merilon Monro (1973) jer je „previše erotizovana i više fotomonografija nego biografija“, fantmazgoričnog romana Dnevne večeri (1983), priča o reinkarnaciji smeštena među egipatske bogove. Napisao je i biografije H. Milera (1976), P. Pikasa (1995), Mohameda Alija, zatim knjigu Osvaldova priča – američka misterija (1995) o ubici američkog predsednika Kenedija. U opusu Normana Majlera koji se sastoji iz čedrdeset knjiga, (od toga 11 romana) pored spomenutih vrlo su važni i čitani Jevanđelje po Sinu Božijem. Taj kontraverzni roman o Hristu polemiše sa hrišćanstvom, sumnjajući u učenje „odozgo“, sa samog vrha i mnogi smatraju da je taj Majlerov roman dublji, polemičniji, radikalniji od bilo kog napisanog sličnog dela na tu temu. Značajan je i njegov opsežan roman o CIA-i Sablast bludnice (1991) i dr.
Bavio se i filmom, pisao scenarije i glumio u nekim od njih. Ne naročito uspešno. Po sopstvenom scenariju režirao je film Muškarci ne plešu (1984) u kome su glavne uloge igrali Rajan O Nil i Izabel Roselini.
Televizijski film koji je snimljen po njegovoj knjizi Krvnikova pesma sa Tomom Li Džonsom ( koji je tumačio pisca) u glavnij ulozi 1983. godine osvojio je nagradu Emmi. Reditelj i producent je bio Lawrence Schiller.
Norman Majler, veliki američki pisac, dosledni protivnik rata , prvo Hladnog, zatim Vijetnamskog, pa rata u Iranu, kritičar američkih predsednika i politike koju su vodili ( Regan, Buš naročito), ne baš omiljeni pisac feministkinja, kandidovao se i za gradonačelnika Njujorka, čak dva puta. Želeo je da taj grad bude posebna američka država, a izborni slogan mu je glasio: „Glasajte za hulje!“
U osamdesetoj godini posle desetogodišnje pauze objavio je svoju poslednju knjigu, fikciju, Dvorac u šumi (2007) u kojoj se kroz odrastanje A. Hitlera, do trinaeste godine, bavi temom dobra i zla. Nakon pojavljivanja ovog romana objavio je i tekst O Bogu: jedan neuobičajen razgovor (2007) u kome je izložio svoje poimanje prirode Boga .Taj tekst mnogi navode kao primer očuvane lucidnosti do poslednje godine života ovog najplodnijeg i najkontraveznijeg pisca Amerike.
Napisao je oko četrdeset knjiga. Naknadno su istoričari književnosti ustanovili da je njegov roman Park jelena najbolji roman koji je napisao, a nisu izostale pohvale ni za poslednji Dvorac u šumi. Ni zamerke koje su večito pratile njegovu literaturu. Ipak najprodavanija knjiga koju je po narudžbini napisao je biografija M. Monro, što može biti pokazatelj zadovoljne „klijentele“, ali ne i literarne vrednosti i angažmana, vere u snagu pisca , bez obzira na sve uspone, padove, osporavanja…
„Stvoren sam od sirovih misli i surovih sila. Ne znam ko sam. Niti šta sam bio. Ni zvuka ne čujem. Bliži se bol koji je snažniji od svih dosadašnjih.“
Tako je govorio poslednjih dana svog 84-godišnjeg života Norman Majler.
Umro je ujutru 10. novembra 2007. godine u njujorškoj bolnici.
smrtnakazna.rs
Da li je neko čitao Majlera, kako vam se čini? Ja nisam, imam na Kindle Goli i mrtvi, ali ko zna kad će to doći na red.
